Крајина је пала, маске такође

десило у Хрватској. Ево кратког објашњења. Понесена национа-
листичком еуфоријом која није била, као што се то често тврди,
само реакција на Милошевићев тријумфални успон у Србији
– и, у исто време, снажно подржана извана, посебно од стране
Немачке – Хрватска је одлучила да искористи своје легитимно
право на самоопредељење и, 1991. године, прогласила независ-
ност. При томе је, међутим, арогантно одбацила све захтеве
другог конститутивног народа, Срба из Хрватске негирајући
отворено њихова, такође легитимна, права на слободан избор и
на самоопредељење.
Secundo. Ако се неко већ одлучи на радикалне потезе са по-
следицама које се више не могу избећи, онда он мора да за то
преузме и потпуну одговорност а не да покушава, свим распо-
ложивим средствима, да кривицу пребаци на друге. Конкретно,
проглашавајући независност своје земље, хрватски председ-
ник Туђман и његови сарадници су били свесни да се њихова
одлука, по себи легитимна, може лако претворити у неодговор-
ну и опасну авантуру, посебно ако се настоји да се она спроведе
у дело не кроз преговоре са другом заинтетресованом страном
него “преламањем преко колена” и радикалним средствима.
Другим речима, они су врло добро знали да њихова стратегија
– која се састојала у томе да се из трошне југословенске куле од
карата извуче хрватска карта макар се кула одмах срушила –
може лако изазазвати грађански рат са ужасним последицама,
чије ће жртве бити не само њихови противници него и сами
Хрвати! Данас, после толико патњи, злочина и смрти, може се
– и мора! – поставити следеће питање  : да ли су хрватски вла-
стодршци преузели свој део одговорности за тешке последице
које је изазвала њихова непромишљена одлука? Не би се рекло.
Али су се зато потрудили, не без успеха, да домаћу и западну
јавност убеде како су за све недаће и за сва зла криви искључиво
“србочетници” – “агресори” и борци за “Велику Србију”.
Ter t io. Хрвати су, истина, изашли из грађанског рата као
победници успевши да остваре – на политичком, војном и
медијском плану – све зацртане националне циљеве. И, данас,
имају лепу, предивну земљу коју са разлогом зову “лијепа наша”
(наслов националне химне), земљу чије лепоте, истакнуте на
билбордима, заводе путнике париског метроа. Али, ако смемо
да се запитамо: на који начин је то постигнуто? И уз коју цену?
Хрватска је завршила рат – подсетимо се укратко – на “ ма-
гистралан начин  ”  : казнила је оне који су “казну заслужи-
ли”, “сијаче немира” – Србе из Крајине – који су се, уместо да
бране “нападнуту домовину”, ставили “у службу фашистичког
пројекта Велике Србије”. Била је то, је ли, егземпларна и правед-
на казна (која је, додуше, изазвала егзодус без преседана, али
и такве ствари се дешавају у рату, зар не!), казна извршена на
бриљатан начин, уз покличе bravos! и vivats! хрватских саучес-
ника и симпатизера у иностранству одушевљених што је, ето,
правда коначно задовољена! Национални херој, “демијург”,