Крајина је пала, маске такође

Каква заслепљеност! Али зар може бити другачије у земљи у
којој председник Врховног суда сматра “да Хрват није могао по-
чинити ратни злочин, јер се Хрватска бранила”; у земљи у којој
се непрестано потхрањује мит о Хрватима као жртвама “вели-
косрпске агресије” и у којој се упорно понавља да су агресори –
то јест Срби рачунајући и оне из Крајине – добили оно што су и
заслужили? Једно је сигурно : својим неодговорним понашањем
хрватски руководиоци и сами доприносе одржавању једног
чудног стања духа које већ дуго влада у Хрватској, а које је
храбро и јавно извргла руглу Јелена Ловрић, едиторијалист Гло-
буса, водећег националног недељника :
“Нису Срби пси па да изазивају сућут. Државне се институције
не дају инкомодирати злочинима који су се у рату догодили. Од
равнодушности државе страшнија је само ледена индиферент-
ност хрватске јавности.”
Срећом, “није могуће варати сав свет све време”, како је при-
метио Абрахам Линколн. Правда понекад касни али, кад-тад, су-
стиже кривце. Ако је Трибунал у Хагу пустио Фрању Туђмана да
мирно умре, ако је пропустио да га, за живота, оптужи за злочи-
не за које је одговоран, његови најближи сарадници су данас на
оптуженичкој клупи и чекају суђење за масакре које су почини-
ли у току грађанског рата, посебно оне почињене у току и после
“Олује”. Процес који је покренуо Међународни кривични три-
бунал, иако са несхватљивим закашњењем, свакако ће бити од
капиталног значаја. Надајмо се да ће тај процес коначно успети да
извуче на видело “ прљави веш ” дуго гуран под тепих; да ће ство-
рити услове да се у Хрватској промени поглед на “бљештаву леген-
ду” исплетену око “демијурга хрватске независности” – легенду
која ће неминовно потамнити, изгубити свој лажни сјај; и да ће,
најзад, открити Хрватима – онима који нису знали и онима који
упорно гурају главу у песак – дуго скривану истину о Крајини, о
“славној побједи” и о срамном етничком чишћењу планираном
унапред и спроведеном систематски и без гриже савести.