Крајина је пала, маске такође

Хрватске, план који је у великој мери био реализован још у току
рата! Истина, треба то признати, председник Туђман је знао
– захваљујући своме “таленту” али и саучесничкој подршци
својих иностраних савезника – да све “неверне томе” повуче за
нос. Доказ: скоро је успео да убеди међународну заједницу да
српски проблем, у ствари, више не постоји у Хрватској! Што је
тачно на известан начин, иако ова трвдња може зазвучати чудно
и чак парадоксално.
Како је дакле хрватски “чаробњак” успео да реши овај
осетљиви и компликовани проблем? Којим абрака-дабра
триком? Не, није му требала мађионичарска палица, била је
довољна вешта и сасвим приземна стратегија која је имала две
етапе. Најпре, пошто су протерали Србе из Крајине, Предсједник
и његове верне слуге су учинили оно што је било најефикасније
да би се спречио евентуални повратак избелица. Конкретно, пу-
стили су своје екстремисте да обаве прљаву работу, да примене
своје методе застрашивања и одвраћања – паљење, ноћу и без
сведока, преосталих српских кућа, вербални и физички напади
на повратнике – што је била јасна опомена свима онима који су
сањали о повратку. А затим се прешло на следећу етапу, засно-
вану на другачијој методи која би се могла сликовито назвати
да се власи не досете. Базирана на старом, опробаном начелу –
“једно причај, друго ради” – та нова, софистициранија метода
састојала се заправо у томе да се, с једне стране, Срби позивају
јавно да се врате својим кућама док се, с друге стране, чинило
све да се спречи њихов повратак и реинтеграција (на пример,
умножавани су закони и административне одлуке којима се све
више отежавао повратак избеглица, повећаван је психолошки
притисак на оне који би се усудили да дођу, а неки повратници су
чак и хапшени, наравно без основа и без кривице, итд.) Та нова
метода се такође показала врло ефикасном  : познајући сувише
добро великодушност и искреност “кућног домаћина”, позвани
су – осим оних који нису имали никакавог другог избора – ка-
тегорично одбијали да прихвате његов званични позив, његову
јавно “пружену руку” која је крила, у рукаву, друге “карте”. Та
“тврдоглавост” избеглица, “неразумна и ирационална” – која
је, је ли, штетила њиховим властитим интресима али, зар не, и
угледу Хрватске у свету – прихватана је, разумљиво, са великим
разочарањем а, богами, понекад и са љутњом од стране хрват-
ских великодостојника и њиховог великодушног Предсједника.
”Отац нације” за Хрвате али “џелат” у очима крајишких
Срба, Фрањо Туђман је напустио овоземаљски живот 1999.
године да би дефинитивно ушао у историју своје земље и – ако
је судити по учбеницима које уче хрватски ђаци – у легенду!
Али ако је Предсједник и отишао са овог света, његов дух и
даље бдије над домовином која је остала верна његовим идејама
славећи са поносом његове славне победе у “домовинском рату”.
Истина, после смрти Предсједника, ствари су се донекле изме-