Панорама савремене српске драме и позоришта

животу новим текстовима и режијама; као и Душан Ковачевић,
са особено препознатљивом драматургијом српског комичког и
трагикомичког апсурда.

Мада и у горњој “листи” има подоста изузетака који потврђују
правило (Ковачевић, Душан и Синиша, Д. Лесковар, М. Новковић,
В. Радовић…), у посматраном раздобљу превагу међу драма-
тичарима имали су писци који свој израз траже и изван драм-
ског књижевног рода (Пекић, Симовић, Михајловић, Команин,
Радуловић, Михиз…), али сам крај периода на сцену изводи
потпуну професионализацију и ускоспецијализацију. Драмом се
баве готово по правилу и практично “професионалци”, драма-
турзи по образоваању, који и теоријски и практично образлажу
“надређеност” театрологије.
Важне унутрашње карактеристике српске драматургије са
прелома миленијума проистичу неријетко и из сасвим проза-
ичне спољње (али одређујуће!) чињенице: доминирају комади
са малим бројем ликова (по “менаџерском правилу” три лица,
један декор); редукованих захтјева, драматичарских, а поготово
позоришних и продукционих предуслова. Под називом театара
дјелују и разне “оф” групе, или “оф-продукције” (на размеђи
умјетности и “сналажења” или борбе за голи опстанак); репе-
тоарски смушена велеградска и институционална позоришта
– без јасно профилисаног умјетничког репертоара – са малим
буџтима и у константној “кризи управе”. Са друге стране ва-
нинституционална и забавњачка “приказања”, осиромашене
провинцијске сцене, забачени домови културе или, еуфемистич-
ки названи, самостални пројекти подразумијевали су и њима
прилагођену “драматургију”. Можда једини равноправан по
снази пређашњем утиску је несумњива популарност позоришта
и подршка публике “свом позоришту”: нови (куртуролошки-
социолошки) феномен; а ваља рећи да је “популистичком” ре-
пертоару један од узрока и доступност улазница (чак и бесплат-
не представе), упућеност публике на позориште у вријеме кад
је мало шта било доступно, али свакако и то што се стварност
огледала у драми, што је публика-гледалац могао да потражи
“одговор” на свакодневницу.
И присуство на репертоарима великог броја наслова дра-
матизоване прозе (М. Павић, Хазарски речник; Андрић, Про-
клета авлија; Селимовић, Дервиш и смрт; Пекић, Златно
руно; Домановић, Страдија; Горан Петровић, Опсада цркве
светог Спаса; Мирјана Новаковић, Страх и његов слуга…) или
адаптације изворно већ обликованих драма као пред-текстова
за позоришну представу, готово да су “поетичка” иновација
српског поѕоришта, са ријетким случајевима у којима се
поставља неки (нови) праизведбени текст на сцени. Међу драм-
ским писцима у Срба у овом периоду биљежимо неуобичајено
велико присуство жена-аутора. Могло би се чак рећи да оне
доминирају, посебно ако то посматрамо у поређењу са осталим
областима и дјелатностима. Све више глумаца који пишу тек-
стове, писаца који режирају, као и – рекосмо већ – редитеља
који “драматизују” и “адаптирају”.