Панорама савремене српске драме и позоришта

и мотиве социјалне кризе у периоду прије избијања грађанског
рата и распада бивше СФРЈ, избјегличких судбина и питања
“одлива мозгова”, политике и емиграције (Јанез С. Ковачевића,
Београдска трилогија и Породичне приче Б. Србљановић, али и А.
Поповића Тамна је ноћ, 1993); међунационалних трвења, сукоба
и ратних догађаја (И. Бојовић, Дивче, Мирољуб Недовић, Дум-
дум басна, Богдан Шпањевић, Наказе, Мирко Стојковић, М-72),
али и потпуну тематско-садржајну актуелизацију на ширем
плану у Вирусу С. Ковачевића, универзалне општељудске теме;
судбине великана уметнсти у Каролини Нојбер Н. Ромчевић или
духовне ломове у Огњеновићкином Јегоровом путу.
Преовлађујући комедиографски поглед на свијет, уз Душана
Ковачевића, доноси и “сљедбеник” Војислав Савић, са црно-
хуморном гротеском Чујеш ли, мама, мој вапај, док је Иван М.
Лалић пародирао популарне “сапутнице” (У пожару страсти) и
стварност (Цуба либре). Радослав Павловић после велеградске
мелодраме са периферије Мала, доноси прави серијал Шови-
нистичка фарса који се приближава субкултурном (поп-фолк-
култури) и рачуна на “популизам”, а са комадом Моја мама
и нарочито Три боје дуге (мини-комедије) потврђују и коме-
диографски и свој високи ауторски ранг. Стеван Копривица –
после “тражења” у периоду у коме је заблистао са комедијама
Дуго путовање у Јевропу и Ми чекамо бебу – отворио је круг “ме-
дитеранских” мелодрамских тема: Бокешки D-mol, Три сореле и
Бетула у малу вилу. Тему странца у другачијем окружењу (коју
је послије дао и Копривица) суверено је драмски исказао И.
Бојовић у Извањцу, али и Угљеша Шајтинац (после “унутарпозо-
ришних” прича у Реквизитору), у другом виду са драмом Право
на Русе, уз већ помињано дјело Јанез Синише Ковачевића.
Таласу најновијих драмских писаца на српским сценама
придружују се Жељко Хубач (”циклусом” драма на историјске
теме из скорије прошлости Ближе… те комадима за дјечје позо-
риште) и Милош Кречковић са успјелим водвиљем-комедијом
Ноћ лудака у Господској улици; Петар Груичић са Фишкал Галан-
том (драматизација), Срђан Кољевић (Парабелум, црна “полу-
ратна” комедија) и Никола Пејаковић са текстом Контузов (црно-
хуморна реплика на савремену комедију бугарског писца Христа
Бојчева): затим Милена Марковић са Павиљонима… и Шинама
чији комади се убрзано преводе и играју у “ексјугословенском”
окружењу, по чему се понавља “модел” виђен и на случају драм-
ских остварења Биљане Србљановић.
Одговор на питање шта су српска драма и позориште данас,
куда смјерају и чему теже, а посебно у контексту укупног
стања српске књижевности и њених “праваца развоја”, и после