Панорама савремене српске драме и позоришта

пређашњег панорамског прегледа нашег “погледа”, нити је дат
нити је имало једноставно да се то учини. У последњој деценији
(знатних друштвених и политичких промјена) као да је замрла
– ако већ није и окончана – латентна “напетост” супротних
стуја групних настојања или јаких ауторских индивидуално-
сти, очитовано тежњом ка својеврсној униформизацији драм-
ског израза, а у спрези са позоришно-продуцентским центрима
моћи (Што због физичког нестанка једне плејаде аутора, што
због “генерацијског” одустајања од драмског израза – видјели
смо то – али и због промена на друштвеном плану).
Као да су поново на дјеллу идеолошка драма и позориште, иако
“озваничено” представљени на сцени као идејни: омеђени “једним
ширим европским контекстом, односно читавим покретом”, у
коме се уочава да се истовремено у разним европским земљама
појављују драмски писци, припадници исте генерације, припад-
ници новог брутализма, “како неки критичари одређују доминант-
ну стују и савременој европској драматургији”. Вишедеценијски
позоришни посленици на нашем “културном небу” констатују да
је претходни режим био “недефинисан галиматијас бирократског
социјализма, ‘поправљен’ националистичким слоганима, који,
иако је опонашао Титово доба, чак више није био ни самоуправни.
Била је то власт практично без идеологије”; “српска алтернатив-
на сцена почетком деведесетих “СШУЋ” доживела процват, иако
је у друштвенополитичком смислу реч о најмрачнијем периоду
новије српске/југослвенске историје”. “Сагласно са друштвено-
политичким аспектима” која се узимала као основа та естетско
вредновање” указује на “политичку коректност датог тренутка” и
отупљењу оштрицу критике:
“… пропуст су толерисани, пошто је снага проблематике на-
лагала, назовимо то ‘опрез’, пошто је критичко изјашњавање
о уметничким дометима лако могло бити дезавуисано као
опонирање промовисаним идејама и вредностима … Тако се и
осредња дела могу похвалити као значајна остварења.

Карактеристична супротност “традиционалиста” и “мо-
дерниста” своди се на идејно-идеолошку раван: опозиција “на-
ционално” – “анационално” замењена је опозицијама: локално/
ретрогардно – напредно/глобално. И нећемо погријешити ако
устврдимо да је у основи свега ипак разнолик (концепцијски-
суштински) однос према стварности; видљив у вредновању
свијета, кроз сами драмски текст (”наше” према “њиховом”),
однос “актуелности” /модерног и традиционалоног/ “враћања
у прошлост”. А критично мјесто, прави лакмус-папир на
коме се уочава супротстављеност препознаје је и однос према
националној историји или уопште традицији.

Док су “сукоби” трајали, док су се режими мијењали, док се
ратовло, српска драма и позориште су (мирно?) пловили тамо
гдје су и стигли – видјели смо већ – у круг нове бруталности;
ухватили су прикључак са Европом. У жаришту пажње је на
дјелу “драматургија крви и сперме”, у тематском кругу: распад
породице, изгубљени људи, разбијене илузије, скршени идеали,
оскрнављен морал, извитоперена сексуалност, наркоманија,
злочин и зло… брутализација, изгубљена осјећајност и са –
осјећајност, па “формули”: суровост – брутализација – бесмисао
– безосјећајност – обезљуђен свијет – свијест без Бога… Ипак,
општи тон српских комада и данас је превасходно комички (без
обзира на брутализације), мада црнохуморно и када је критич-
ки (нпр. комади Д. Ковачевића). А српска драма и позориш-
те данас су, ипак, оно што је у Београду; продукција, кадрови
(концентрација) и квалитет, као и публика. Београд је фокус,
не само по мјесту живота него и радње, обичаја, искуства и
осјећања свијета. И, заиста: “Смисао за комично и сатирично,
заокупљеност нашом савременошћу и нашим менталитетима
својствени су данашњем драмском стварању које је и кванти-
тативно и квалитативно у сталном успону, а у времену друшт-
вене и државне кризе било је стално праћено и подстицано
радозналошћу и симпатијама захвалних гледалаца.