Панорама савремене српске драме и позоришта

Београдска драматургија још у бившој СФР Југославији
извела је на сцену и до тада невиђен шарм, лаку речени-
цу, виспрену досјетку, бритку реплику, жовијалност “фразе”
(Душан Ковачевић наставља традицију Нушићеве београдске
комедиографије), али и особен сензибилитет, смисао за малог
човјека и његову драму. Јунаци су престали да буду национални
прваци и великаши, па чак и представници тзв. виших слојева,
“олигархије”. Радња се смјешта на периферију (Д. Михаиловић,
Протуве пију чај; Љ. Симоновић, Чудо у “Шаргану“; Ромчевић,
Радослав Павловић…), а томе свијету природно припада говор
“сленга” и “престоничког жаргона“; његова употреба у комадима,
те његов брзи ритам омогућује да све у драмама речено води ка
ироничном, према обрту и ефектно духовитим поентама. Такав
језик-говор онемогућује гномску “мисаоност” и филозофичност
исказа, а са друге стране елиминише било какав призвук патети-
ке и “лажне емоционалности”, али у српској драми није потпуно
нов: његова појава везана је за почетак двадесетог вијека и Наше
очеве или Наше синове В. Ј. Марамбоа, што је наставио М. Бојић у
Госпођи Олги (1914). Још у комадима Александра Поповића, “лако
занимљиво писаним”, који “немају ни чвршће вожену радњу ни
јачи драмски заплет (…) особиту улогу добио “СШУЋ-језик”, по-
главито језик Београда о коме је С. Винавер писао као о мешавини
захвалној за драмску обраду”. А “најновији” су отишли и даље од
претходника, амалгамишући у језички израз и грубост свакод-
невнице, доносећи брутализацију и вулгаризацију на сцену, што
неминовно води ако не у потпуну безосјећајност, онда сигурно у
емоционалну редукованост, суздржаност и “хладноћу” њихових
комада који су изгубили тон саосјећајности. И – најуспешнији ко-
медиограф посматраног раздобља – Душан Ковачевић – башти-
ни нушићевски образац престоничког стила; “наставља се” и на
језички идиом и механизме комичког изражавања, продубљујући
(са следбеницима) црнохуморне тонове, цинизам и гротеску.
Историјске теме и повремена враћања у ближу или даљу на-
ционалну прошлопст, општа су одредница српске књижевности,
а тако и српске драме. Посматрани период био је и по томе веома
особен, пошто у оквиру њега биљежимо 600-ту годишњицу
Косовског боја (1989), а тај “повод” је, као и за петсто година
“велике битке” (1898), и на крају прошлог вијека резултовао
бројним комадима са “историјском” и “националном” темати-
ком (С. Ковачевић, Љ. Симовић, Миладин Шеварилић, Звони-
мир Костић, Иван Студен…). Друштвена збивања пред распад