Панорама савремене српске драме и позоришта

бивше државе на плану националног “освјешћивања” и у оквиру
српске књижевности, а посебни драмске, дала су снажан импулс
за приступање неким до тада “табу темама” и својеврсној сценској
рехабилитацији личности из прошлости, сада као ликова нових
драма, нпр. Ђенерала Недића.

Данашњим погледом на период задњих деценија двадесе-
тог вијека и вријеме које нам непосредно претходи и аутори-
просудиоци новог доба склони су да наглашено критички
генерализују оцјењујући тадашњу продукцију:
“Да су тих година нашим репертоарима царевале, како су
их поједини позоришници касније пежоративно називали, ‘С
представе’ (алузија на одреднице српски, српско…), опште је
место овдашње позоришне јавности. Мање учестала нису ни
становишта да су поменута дела била изразито анахрона у сцен-
ском изразу и манипулативна на плану значења, те да, обрнуто
пропорционално учестаној репертоарској заступљености, нису
оставила готово никакве естетске последице на наш позориш-
ни живот (…) На делу су, наравно, представе са националном
тематиком, али није сасвим лако одбранити тврдњу да оне чине
доминантни или најзаступљенији део (…) није усамљен случај
да се у истом позоришту, поред дела с тематиком из српске
ратничке прошлости, безмало истовремено нађе и представа
посве другачијег предметног и естетског полазишта, неки ис-
корак у правцу далеко модернијег сензибилитета… То, другим
речима, може да унесе сумњу у тврдње да је било речи о некој
конзистентној, осмишљеној репертоарској политици којом се
желео да изрази национални став”.

Као изразита одлика националних драматичарских
остварења на самом истеку посматраног раздобња, у задњој
деценији двадесетог вијека, показује се наглашено присуство
помињаних “политичких” тематско-митовских драмских “под-
лога”, међу којима се истиче као својеврстан “популистички”
феномен драматизација романа Добрице Ћосића, Време смрти
(Б. М. Михиз, режија Дејан Мијач) Ваљевска болница (1989), “на-
ставак” култне Колубарске битке (1983/4). Веома блиска сцен-
ском “рециталу”, представа је парадигматична за једну струју
драматичарског усмјерења, чији репрезент би могао да буде и
Принц Растко-Монах Сава Милована Витезовића, или драме
и монодраме чији су ликови истакнуте личности националне
историје, уз Милана Недића (нереализовани комад о Димитрију
Љотићу написала је Исидора Бјелица), Књаз Милош и Вођ
Карађорђе (Иван Студен, Ж Команин, М. Витезовић…), Влади-
ка Николај (Ивана Димић – Ненад Илић), или Краљица Марија
Драгане Бошковић. Блиска слутња скорог ратног расплета
кризе “југокомунистичке државе” учинила је да се тематско-
мотивски кругови прошире или сузе (изостају многе “мирно-
допске”, раније присутне теме). Пишу се, објављују и изводе
историјске драме: Слободан Селенић Кнез Павле; Д. Ковачевић,
Свети Георгије убива аждају; Светлана Велимир-Јанковић,
Кнез Михајло; Гордан Михић, 12 век; Јелица Жупанац, Огњена
купина… Не мањка ни “инспирација” из националне епске
поезије (врста нове историјске драме); уз помињане, ту су Же-
нидба краља Вукашина Игора Бојовића; Зидање Скадра Зорица
Симоновић и др. А посебан “изданак” ослањања на фолклор
представља М. Станисављевић са Царевим заточником или Ва-
силисом прекрасном. Не само древна него и блиска прошлопст
је присутна у српској драми краја двадесетог века (Бела кафа А.
Поповића, Семе Мирољуба Недовића, Звезда на челу народа М.
Новаковића…).
Уз миље предгрђа и њему припадајуће сижее (Р. Павловић,
Мала; Н. Ромчевић, Силе у ваздуху и Гробљанска улица), као
тематско-мотивска основа драма овога периода, у најширем
смислу јесте и савремена стварност. “Саддржаји већег броја дела
савремених писаца националне драматургије ШСУЋ усмере-
ним темама из непосредног окружења”. Тако биљежимо теме