Профетски аспекти Андрићеве уметности

уметности, онда нећемо погрешити ако кажемо да је велика
уметност била и остала сурогат туге и патње, да се послужи-
мо речима Марсела Пруста. Критика која је усмерена на антро-
полошку и поетичку раван уметности, посебно се то односи на
жанр романа, ознаци “мрачног”, “очајног”, придаје метафизичке
квалитете: ваљда ове ознаке подупиру Наду и Веру да може бити
боље него што јесте. У време када је Андрић публиковао своје
романе, жанр романа био је нешто више ангажован него што је
то у уметничком смислу дозвољено, роман је био одан одређеној
врсти идеја и одређеној визији света. Стицај околности је хтео
да његови највећи прозни радови буду објављени после Другог
светског рата, а били су везани за предратни сензибилитет, да
будемо прецизнији, за онај корпус идеја који почива на митском,
архетипском и легендарном, дакле, за онај уметнички сензиби-
литет који и данас у савременом роману доживљава, на један
модификован начин, препород.

У целокупном делу овог писца видимо да се његов умет-
нички свет упиње да превлада стање реалности, друштвену и
цивилизацијску усамљеност, али да то никада не успева. То је
свет који подсећа на ону слику пресеченог моста чије изломљене
стране болно теже једна ка другој, и последњим напором показују
једну могућу линију лука који је нестао. То је верност и узви-
шена непомирљивост лепоте, која поред себе, допушта једину
могућност: непостојање (Мостови). И нa тој тежњи, за оним чега
у стварности нема, а што би могло бити, саграђен је уметнички
свет овог писца, свет у коме нема никаквих илузија осим патње и
носталгије, свет чији је основни облик постојања антиномичан.
Са цивилизацијског аспекта, Травничка хроника вероватно
је најинтересантнији роман, једини роман у коме нема никакве
врсте љубави. Из њега се нешто може и научити: тајна јаких је да,
кад то затреба, умеју бити слаби, тајна слободних је да се умеју
одрећи своје слободе у случају потребе, а тајна слабих је да знају
само роптати, а то је, по свему судећи, тајна Андрићевог света.
Све новине модерне и савремене прозе исплетене су око
две значајне уметничке полуге: времена и јунака. Сасвим је
разумљиво да је проза која постоји на субјективном плану, донела
и ново осећање времена. У савремсном роману јунак тежи да
разбије ту љуску изолацију, он се упиње да напусти тај простор
монолога. Са тим типом романа читалац врло лако проналази
заједнички језик. Комуникација са Андрићевим светом, време-
ном и типовима јунака који у себи имају нечег типског, далеко
је тежа, али сетимо се оне Спинозине поуке: Кад би спac лежао
при руци и када би се могао открити без великог труда, било
би можда могуће да га сви занемарују. Али све узвишене ствари
исто су тако тешке као што су и ретке. Андрићева уметност
васпоставља објективну слику времена, али у серији историјских
низова и цивилизацијских сукоба; истовремено све то и прева-
зилази. У савременој историји идеја стално се говори о потреби