Профетски аспекти Андрићеве уметности

вредност постоји као таква у величини простора и времена, а то
је сасвим разумљив преокрет, пошто је прожимање међу култу-
рама, цивилизацијама и идеологијама далеко интензивније него у
времену када се Андрић као писац формирао. Са аспекта вредно-
сти и ваљаности, оваква је замена неадекватна јер се ради о двема
битно различитим стварима, али са аспекта мотивације прозног
поступка она је разумљива: у савременом роману јунак трепери
као јасика, да се послужимо Андрићевим речима, његов лични
положај у свету, друкчије казано, налази се испред колективног
положаја, па се у већини случајева јунак савременог романа и
приповедач поклапају. Међутим, у савременом се роману, при-
поведач, односно јунак, не одриче претензије на свеопштост,
на говор о општим димензијама људског постојања. У начину
изражавања тог општег интересовања велика је разлика: Андрић
то чини са много реторике, понекад развучено, док је савремени
приповедач далеко непосреднији и директнији. Како год гледали
на ствар, у позадини се налази велики страх од идеологије, од-
носно историје, а на плану индивидуалне среће готово да нема
никакве разлике јер су и идеологија и историја посматране као
удеси људског постојања. Најубедљивија и најтрагичнија од свих
човекових слабости несумњиво је његова потпуна неспособност
предвиђања, која је у оштрој против-ности са толиким његовим
даровима, вештинама и знањима, записао је Андрић на једном
месту у роману На Дрини ћуирија, што се за њега не би ипак могло
рећи. Ове способности лишени су и они јунаци који су управљени
према имати и они који су управљени према бити. Будући да
Андрића интересује историја као одјек великих историјских
догађаја, дакле, нешто супротно од Толстоја и његовог гласовитог
Paтa и мира, односно историја као реализација идеологије, онда
је сасвим разумљиво да у таквом свету понајмање има среће, а
понајвише патње, да у њему нема могућности за поправку грешке,
измену етичких или етничких начела. Зато Андрићеви јунаци
толико верују у судбину, ту ирационалну вредност, која не познаје
људску аутономију у свету појавних ствари.
У Андрићевом роману примећује се нешто што је данас толико
присутно у савременом роману: превласт ирационалног аутори-
тета над рационалним ауторитетом (да ли је то Иво генијално
прочитао Исток?). За тај ауторитет, послушност је врховна врлина.
За њега је ствар добра ако је он сматра добром, на питање добра и
зла одговара се, дакле, са становишта самог ауторитета. На једној
страни власт, а на другој страх. Приповедач типа Санча Пансе не
може да се удаљи од свемогућег средства у инкарнацији семанти-
ке реторике, која се у свом чистом виду појављује као пророчки
дискурс. Савремени роман је са, својим типовима нарације, ту
без сумње у предности јер има на располагању широка стилска
средства и богато теоријско-историјско искуство.
Вероватно да је Иво Андрић у српској књижевности један
од најзагонетнијих и најмрачнијих аутора. Кад је реч о великој