Профетски аспекти Андрићеве уметности

талитетом? По овој другој, и врло занимљивој тези, простим
језиком речено, роман испада као нека врста енциклопедије.
Структуралне особености савременог романа задовољавају
сваког читаоца, у том роману енциклопедијске настројености
увек има вишка значења као што у свакој енциклопедији има
вишка одредница, јединица које данас можда нису занимљиве,
али које ће можда сутра бити драгоцене.
Позивање на неколико занимљивих и корисних теза из
теорије романа и њене историје, чини се интересантним за
говор о профетским аспектима Андрићеве уметности који нису
толико утемељени у поетичке основе романа овог писца колико
у његову антрополошку потку.

За Андрића се не може рећи да је неки велики иноватор на
плану романескне форме, али се може тврдити да структура
његових романа савршено одговара семантичком и антропо-
лошком потенцијалу његовог света. Критичари су одавно при-
метили да се Андрић превасходно интересовао за судбину и
положај човека у процепу историје и сукоба цивилизација, и ту
није ни први ни последњи, али оно што је за њега као романо-
писца изузетно значајно, то је настојање да се велики догађаји
у следу дугих временских расцепа обухвате структуром која ће
задовољити и историју и роман као жанр. Отуда Андрићеви
романи имају заједничких црта са класичним историјским ро-
маном, што се првенствено односи на његову тежњу да се пружи
једна верна и ваљана слика времена прошлог, а са друге стране,
они су фундирани на искуствима модерног романа, за који је
граница измећу прошлости, садашњости и будућности небит-
на, осим метафизичких константи, које се извлаче из ове три
димензије времена што одређују живо биће. У таквој структури
типови наратора Санча Пансе прогнани су, јер би то, у против-
ном, дестабилизовало структуру његових романа-хроника. Зато
није нимало чудно што његови романи негују онај тип нарације
који је битан за историју и за хронику као историографску врсту,
што им је структура мозаичка и што понекад обилују сувишном
ауторском реториком, која роман чини заморним.

Као тематски комплекс историја се у делу овог писца може по-
сматрати са више аспеката: са аспекта семантике, где уноси смисао
у различите временске исечке и личности, са аспекта поетике, где
повезује различите приповедачке целине, са аспекта филозофије
и сукоба цивилизација, а то су оне стилске одлике овог везивног
пола, које Андрића чине блиским модерној филозофији идеја и
савременом роману. Наиме, ради се о овоме: овај писац, који се
формирао под утицајем идеја између два светска рата, гледа на
историју из аисторичне перспективе, трагајући за оним констан-
тама које су заједничке времену прошлом, садашњем и будућем,
а то је оно што задовољава роман као жанр. Као да су се ствари
одавно догодиле па се сада само понављају.
Истицање метафизичких компоненти историје није новијег
датума, али оно што је заиста новијег датума, то је свест да ова