Профетски аспекти Андрићеве уметности

отварања према другим цивилизацијама, за јединством унутар
једне цивилизације и њеног цивилизацијског кода, о потреби за
дијалозима који ће нас приближити једне другима, а не удаљити.
То већ постаје помало и напорно јер се врло често говори о овим
идејама, али без констатовања правог стања ствари. Андрић
поступа супротно и ту се види најјасније профетски аспекат
његове уметности: он показује лица и наличја цивилизација
кoje су се сусреле на тлу Европе као нико пре њега, а о европској
будућности, па и шире нема никаквих илузија. У том смислу
структура његових романа далеко је супериорнија у поређењу
са савременим романом који третира исте проблеме. Са каквом
луцидношћу је проникао у Травничкој хроници у рационализам
и последице његовог присуства у западној цивилизацији и ми-
стицизам и терор источног света, као и последице које тај сукоб
оставља на месту њиховог додира!
Попут многих савремених писаца и Андрић је питање о
узроцима и коренима писања учинио једном од тема своје умет-
ности. Ипак, постоји једна битна разлика. У Андрићевој умет-
ности овај проблем је равноправан са осталим проблемима, док
га савремени романописац ставља у први план сходно својој
заокупљености око прозног поступка и начина како да своје
дело учини одломком стварности. Главно питање за Андрића
није зашто пишем и где су границе писања, јер су начини
безбројни као и начини комуникације; основно питање за овог
писца могло би се поставити овако: на који начин изразити
могућности људског постојања, могућности људског сазнања,
као и људске могућности уопште. То су два битно различита
питања, са различитим премисама али и закључцима.
Пре него што дамо коначан одговор на ово питање, треба на-
поменути и овај невероватан парадокс: писац који се занимао са
таквом страшћу за есенцијалне проблеме историје није особито
веровао у моћ литературе. У Разговору са Гојом Андрић је запи-
сао да има неколико основних легенди човечанства које показују
или бар осветљавају пут који смо превалили, али не и циљ коме
идемо. Зашто онда писати?
Савремени романописци, одговарајући на ово питање, наводе
страх од смрти као основни узрок писања; неки опет помињу
унутарњу узнемиреност која их гони да трагају за својим иден-
титетом; други опет траже неку врсту сигурности у новостворе-
ном свету; има и оних који писању придају и облик борбе и тако
даље. Сви ови разлози долазе из поља рационализације, док је
за Андрића, као и за оне ретке “зверке”, писање нешто сасвим
друго, писање је конструисање духовне слике света као мисао-
ног оквира којег у стварности нема. Писање је дакле, надградња
стварности, осмишљавање времена у овој страшној долини суза.
Ту се круг са модерном теоријом романа затвара: писати значи
уносити реда у историјски хаос.
Да роман као жанр не почиње баш произвољно и да се не
завршава случајно, у теорији књижевности је већ одавно позна-