Профетски аспекти Андрићеве уметности

то. Романескна икона је тесно везана за семантику и аксиологију,
а у роману, који је сав уроњен у историју, икона је својеврсна
филозофија историје. Са те тачке гледишта, Травничка хроника
је, као роман са Прологом и Епилогом, изузетно занимљива, јер
и у Прологу и у Епилогу сусрећемо иста лица у размаку од седам
година. Сјећате ли се каква је онда узбуна и повика била због тих
конзулата и због тога… тога… Бунапарте. Те Бунапарта овдје,
те Бунапарта ондје. Те ово ћe учинити, те ово неће. Свијет му
је тијесан; његовој сили нема мјере и карара. А овај наш каур-
лук бијаше дигao главу к’о јалов клас. Те један се држи за скут
француском, те други аустријском конзулу, те трећи очекује
московског. Лијепо се избезумила раја и повиленила. Па ево, и то
би и прође. Дигоше се цареви и сломише Бупапарту. Конзули ће
очистити Травник. Помињаће се још коју годину. Дјеца ће се на
јалији играти конзула, јашући на дрвеним приткама, па ћe се и
они заборавити као дa никад нису ни били. И све ћe опет бити
као што је по Божјој вољи, одувијек било.
Библијски тон овог пасажа подсећа на писмо хуманистичке
етике и анропологије. Једна од карактеристика људске природе
јесте и ова: човек мора да нађе своје остварење, љубав и срећу,
у повезаности и солидарности са својим ближњим, а то значи
прихватити разлике, подељеност и патњу као основне чиниоце
људског постојања у oвoj страшној долини суза. Пракса, нажа-
лост, увек демантује и разара теорију што је Иво Андрић врло
добро знао, али то га није спречавало да гаји Наду и Веру у лепша
времена и боље путеве него што су они босански. Ако се данас
често чује да је роман супституција епа, онда се романсијерско
дело овог писца по мноштву покренутих тема и проблема може
сматрати као нека врста модерног профетског епа, што је случај
са свим великанима писане речи.