Вампирска деца

отпоје поп опело, прекрсти и окади, спусте ковчег у дубоку
раку, затрпају, одозго пободу крст – и сва та мука ништа не по-
могне. Претегну грех и казна, повампири се прве ноћи и затим
вампирује, докле га не пробуши глогов колац, права и чиста
људска реч.
Додуше, знало се и да је такав човек за живота био подлац,
свакој птици кобац, завист, похлепу и мржњу ручавао и вечера-
вао, зло грлио, са свег што је добро кожу смицао.
Ваљда га стога и његов газда у пакао не прима, да му у
рођеном и уређеном паклу не роваши. Отера сотона вампира
да по нашем свету ноћу тумара, вечно жедан и жудан људску
крв и наду срче. Дању у свом ковчегу спава вампир, одмара се
од зла. Боји се сунчевога сјаја, јер је у њему зрно свакога добра и
јер је сваки човек станиште светлости, ако је човек и кад спозна
да је човек. Сунце у трену спржи вампира, не прашта. Зато сви
вампири верују да је сунце велико и без мане, једино несрећни
и пометени људи сумњају.
Добро се зна да вампир, чим се мрак угнезди, пуштенице и
солдатуше надгледа, почешће удовицу своју обилази, ако је има,
не пропушта млађу и држећу. Страшна је снага вампира, па
слабо женско само дроби бедрима. Сипа у њу отровно семе, док
је не напуни. После она, јадна, роди вампирско дете без костију
и душе. Биће да се одвајкада зло трудило да међу људима замет-
не туђински сој.
И да видиш, у старо време, могло се с овим сојем дурати. Када
те отац вампирског детета у мраку шчепа, знао си с ким имаш
посла. Ако се не одбраниш, зарије ти очњаке у гушу – и готово.
Али се по дану нађе побратим, уварда гроб где се вампир крије,
упосли глогов колац – и опет готово. Чисто и просто. А вам-
пирска деца беху слабачка и килава, малобројна и кратковека, и
једва су се накратко размножавала.
Сем тога, онда су се људи стално питали откуд толико зла на
свету, тражили одговоре и често се молили Спаситељу.
Нови сој:
Све се то зна, сине, ама се, као, не зна зашто се људско лице
наопако искосило у новом добу и због чега је оно ново. Ниједно
старо зло није устукнуло, а нова су зла наслагана до под небо!
Шта су људи вековима радили?
Питај се и сам себи одговарај.
Како сад вампирски потомци без костију и душе толико
личе на људе, пљунути људи а нису, нимало, како по сунцу сло-
бодно вребају и зашто их сунце не спали, како расту и бујају,
како праве своју децу, вампирске унуке и праунуке, како прола-
зе кроз црквена врата, како истину у лаж претварају, како праве
и чисте људе на узици воде – кад је у костима снага и у души све:
ум и вера, смелост и самилост, правда, част и љубав?
Тек ако људи признају да се међу њима вампирска деца тове,
са сунца сљуштиће се помрачење и знаће се све.