Сан Црне реке

СЦЕНА 4: Александар и Сретен Аџић
Улази Сретен Аџић. Он и Александар шетају лагано по сцени.

Александар:
Господине професоре, извините што сметам, морам нешто да вам
признам.
Аџић:
Кажи Александре.
Александар:
Почео сам да идем на страначке зборове, иако знам да је то нама
ученицима забрањено.
Аџић:
Како си то успео, у школи је строги надзор?
Александар:
Прерушавао сам се, једном ме чак ни ви нисте познали.
Аџић:
Зашто си то чинио? Кад се човек стално прерушава, он заборави
ко је. Шта те толико привлачи на зборовима?
Александар:
Чини ми се да морамо све брзо да променимо, да нам не измакне
нови свет.
Аџић:
Свет је сваки дан нов. Он се мења и без тебе, спорије или брже. И
да хоће, нико не може да заустави његове мене. Размисли о томе
да уместо света почнеш да мењаш себе.
Александар:
Али, ја нисам важан! Требало би свет учинити бољим!
Аџић:
Можда, али немој узалуд да намећеш свету своју вољу. Он је такав
какав је, колико год да се трудиш, река никада неће тећи узводно.
Свет покушавају да мењају они који не могу да укроте себе.
Александар:
Не могу да чекам, нестрпљив сам, све ће проћи док ја нешто не
учиним...
Аџић:
Ништа неће проћи, не брини, све се на овом свету догађа први
пут, али увек на неки познат начин. Ти си дошао да учиш, да на-
ђеш свој пут. Привид промене ће те запљускивати као река, али
ти гледај у компас где игла увек показује смер истине. Прави учи-
тељ васпитава за слободу, шта год да се дешава.
Александар:
А шта је слобода, где је, може ли се уопште до ње стићи?
Аџић:
Много је путева, не знам којим ћеш ићи, али увек ћеш је препо-
знати као равнотежу усред околности. Мени се открила у мом
учитељу, Светом Сави. Он је слободу поставио као камен про-
свете, мир у јеку крсташког хаоса. Прави учитељ постаћеш када
видиш да су истина и слобода синоними.
Александар:
Али зар Свети Сава није давно живео?
Аџић:
И злато давно ископано не губи вредност. Чуо си о древном
камену мудрости који мири супротности? То је Свети Сава, то
је он чинио. Отвори његов Студенички типик, прочитај гласно:
“Трипут је он јадан и трипут проклет, ма ко био, ко погази слобо-
ду и ништа не помисли”. Слобода је истина који лежи у почетку
времена и зато је јача од раздора и химера.

Аџић лагано одлази са сцене

СЦЕНА 5: Александар и Послужитељ
Александар (сам са собом): Није ми било лако да разумем ни свог
професора ни његовог учитеља. Схватио сам само да бити учитељ
значи родити се из сопствених дела. И не стезати живот шакама.
Нека његов дах струји међу раширеним прстима, јер ко покуша
да га ухвати, изгубиће га. Живот мора да буде слободан, јер сло-
бода је живот. Ваљда се по томе разликује учитељ од ђаволовог
ученика. И владика Његош нам право каже да су се стари ђаволи
бојали крста, а данашњи се боје слободе.

Судски послужитељ устаје с клупе и прилази Александру.

Послужитељ:
Хоћеш ли цигарету, господине капетане?
Александар:
Шта, зар је већ дошло време за последњу жељу?
Послужитељ:
Није, само сваки дан гледам како се на овој клупи смењују офи-
цири и војници који се боре да докажу своју невиност и питам се
каква сила их баца међу две зараћене силе. Лако је кад се бориш са
једном војском, али са две... А ти се нешто и не бориш.
Александар:
Не борим се да било шта докажем, само чекам свој ред. У овом
свету, где моји војници лутају као сенке, једино чему се можемо
надати јесте васкрсење слободе. Али то је неки свет који има дру-
го име. Биће да нико не зна које, сва до сада била су лажна.
Послужитељ:
Добро, ја сам послужитељ, моје је да служим, не разбирам тачно
шта говориш. Али мора да човек који само чека свој ред гледа да-
ље и види боље.

Послужитељ поново седа на клупу.

Александар (сам са собом, замишљен):
Не знам да ли видим даље. Оног дана када сам одбио погубно на-
ређење да одмах поведем чету у јуриш, смрачило ми се пред очи-
ма. Знао сам да јуриш по дану на добро укопане Бугаре предста-
вља самоубиство. А истовремено сам безусловно извршавао наре-
ђење команде да браним Црну реку. Једно наређење одбијам, дру-
го прихватам. Да ли сам ја учитељ или војник? Треба ли да про-
свећујем штаб да не може узалудно да жртвује војнике? Да ли је то
онај камен мудрости који спаја неспојиво о коме ми је говорио мој
професор Аџић? Они горе као да ништа не знају о томе. Послали
су ађутанта да преузме моју чету.

СЦЕНА 6: Александар, Ађутант и Војник
Положај на Црној реци
Оштрим кораком улази ађутант команданта пука. Говори по-
вишеним гласом, као и Александар.

Ађутант:
Од овог часа ја преузимам команду!
Александар:
Овде командујем ја, ви можете да станете у строј!
Ађутант:
Имам наређење команданта пука да ми предате чету!
Александар:
То наређење је ништавно!
Ађутант:
Како се усуђујете то да кажете!
Александар:
Тако јер сам гледао како је прва чета избачена из строја, а друга
преполовљена док су покушавале да прегазе реку! У првој скоро
нико није преживео!
Ађутант:
Наређење команде пука мора да се изврши!
Александар:
Они су далеко, а овде људи гледају смрти у очи!
Ађутант:
Нема оклевања! Ви сте кукавица!
Александар:
За вас само мртви нису кукавице! А знате ли да само живи могу
да победе у овом рату!? (Смиренијим гласом) Боље је да сачекамо
вече. А ако се ситуација погорша, ја ћу нашима притећи у помоћ,
па ма шта било.
Ађутант:
Ви хоћете да командујете уместо команде, шта ви замишљате!?
Александар:
Ја само хоћу да урадим оно што треба, а не оно што ви измишљате!

На сцену улази војник.