Сан Црне реке

Вила:
Кад таласе Црне прегазимо реке
Сунце наше далеко и врело
устаће с нама победно, смело.
Видим ли све што не гледам само,
што таму сенки тек светлом учини
и ведрину ока сном опчини,
У бескрају снова мислићу да стојим
на сенци Сунца што време зида
док нестане све сем јасног вида.
Тад спазићу јарко да прошлости нема
и све што мислимо да нам сада вене,
родиће се ново у слави вечне пене.

ПОСЛЕДЊА СЦЕНА: Музичари и сви учесници
Улазе музичари и лагано свирају традиционалну српску музику
полетног духа. Када заврше, на сцену излазе сви извођачи и са
музичарима певају:

И све што мислимо да нам сада вене
Родиће се ново у слави вечне пене.

КРАЈ
На основу казивања учитеља и потпуковника Александра Т. Пе-
тровића (Стрелац, 1886. – Пирот, 1962), архивске грађе, историј-
ских студија и књижевних докумената написано у Београду 15.
фебруара 2014.
Премијерно изведено поводом годишњице Првог светског
рата и откривања споменика Александру Т. Петровићу 9. априла
2014. у Факултету педагошких наука у Јагодини на 115-годишњи-
цу његовог оснивања. Споменик су открили Сретко Дивљан, де-
кан Факултета педагошких наука, и Золтан Мелиц, ректор уни-
верзитета “Лоран Етвеш” у Баји.
Улоге: Ђорђе Богдановић (Александар Т. Петровић), Стефан
Петковић (пуковник Бојовић и Сретен Аџић), Душан Марковић
(послужитељ), Милош Цветковић (ађутант), Петар Јовановић
(војник), Невена Пројовић (вила). Редитељ Сретко Дивљан, аси-
стент редитеља Татјана Стефановић. Музика Милош Бељаковић.
Писац се на критичком читању и сугестијама посебно захва-
љује др Светиславу Костићу, професору индологије на Фило-
зофском факултету Карловог универзитета у Прагу, др Ђорђу
Ђурићу, професору савремене историје на Филозофском факул-
тету Универзитета у Новом Саду, др Нади Савковић, професору
теорије културе на Универзитету Унион, Јелици Недић, уредни-
ци у Заводу за уџбенике и Венити Ђурић, преводиоцу.