Сан Црне реке

Александар:
Апис му је дао пиштољ Лугер, а надвојвода је убијен из Браунинга.
Послужитељ:
Због тог пуцња у Сарајеву, какав год да је био, избио је овај про-
клети рат!
Александар:
Мислиш да је Тројански рат почео јер је Парис завео Јелену?
Послужитељ:
Наопако! Ја сам у животу завео две Јелене, па ништа.
Александар:
Онда знаш да су неки скривени богови, а не Парис или Принцип
одлучивали да ли ће бити рата или неће.
Послужитељ:
Али он је изазивао империју! Има ли веће лудости од тога!
Александар:
Империју стално изазивају, али она никада неће пасти док не
крене сама против себе.
Послужитељ:
Шта мислиш, не разумем?
Александар:
Србија на коју се оштрила и подигла била јој је највећи пријатељ.
Послужитељ:
Срби који својом слободом дају лош пример поданицима Монар-
хије! Ми смо хтели – не хтели дизали народе којима је Монархија
владала!
Александар:
Са Србима би се Монархија нагодила, али не и са осталима.
Послужитељ:
Којима осталима?
Александар:
Онима по дворовима и катедралама, палатама и банкама који су
исплели мрежу у коју се Фердинанд ухватио. Сви су осим њега
схватали шта се спрема. А и он је могао да зна, јер су пре Принци-
па три пута покушали да га убију.
Послужитељ:
Кад Бог неког реши да казни прво му помути памет, да не чује и
не види.
Александар:
Да су га у неком од тих покушаја убили, да ли би избио рат?
Послужитељ:
Не знам ја те ствари, али мучно да би нешто било. Кад су ономад
убили сина императора Франца Јозефа са све љубавницом, нико
није макао прстом.
Александар:
Наравно да рата не би било, јер Фердинанд уопште није битан.
Послужитељ:
А ко је онда битан?
Александар:
Битни су Срби.
Послужитељ:
Али зашто? Мали смо народ, ко за нас мари.
Александар:
И врх леденог брега је мали. Једва да вири изнад воде, а доле у
дубини плута нешто безмерно што се не види и не слути.
Послужитељ:
А зашто ми онда не видимо колики је брег Србија?
Александар:
Не видимо, јер море је немирно, силе када зароне у рат дижу буру.
Послужитељ:
Јесте да их нико није звао, али сила Бога не моли, ко ће их уста-
вити.
Александар:
Не одлучује ту сила већ проницање. Они су наше наличје, извр-
нута слика у мрачној соби. Ми се боримо са сликом свог пада.
Послужитељ:
Пошаст навире са свих страна.
Александар:
Разбили смо то зрцало и васкрсли. Нама није било до рата, али
требало је натерати Титаник на ледени брег.
Послужитељ:
Удавићемо се у свему томе.
Александар:
Сви се давимо у матици црне реке. Зар мислиш да би великог рата
било без великог таласа?
Послужитељ:
Каквог таласа?
Александар:
Празних циљева, мутних нада, незајажљиве грамзивости, подму-
клих сплетки, варавих обећања и утварне историје. То је велики
талас који је потопио Европу.
Послужитељ:
Па тебе ће сигурно стрељати.
Александар:
Ха, ха. Већ сам стрељан, много пута, тело ми је пуно рана од ме-
така, турских, бугарских, арнаутских, аустријских, немачких. Је-
дан српски више или мање...
Послужитељ:
Ко си ти човече?
Александар:
Морао би да се поново родиш да бих ти објаснио... Учитељ, учи-
тељ Петровић. Један од Петровића, пише у Светом писму да то на
грчком значи стена. Ово је стеновит предео, пуно је Петровића,
није лако туда проћи. Сломила се овде Отоманска империја, а не-
ће то мимоићи ни Аустријску ни неку другу.
Послужитељ:
Добро, нека је и тако, али треба ли сви да нестанемо да бисмо до-
казали недоказиво?
Александар:
Брзо ће теби запевати петао! Хоћеш да се као препаднути Петар
три пута одрекнеш Христа!? Нестаћеш када изгубиш себе, ни пре
ни после. (Бесно) Ма ти си већ нестао кад овде пред лицем смрти
тако говориш.

Александар оштро погледа послужитеља, унесе му се у лице, али
му прилази вила и ставља му руку на раме. Он застаје и погледа
је замишљено.

Вила:
Немој заборавити, Александре, али немој се ни срдити. Сети се
речи које је давно у Хиландару писао учитељ твог учитеља.

Вила седа поред њега, отвара књигу и чита.

Вила:
“Немојмо, о чеда и браћо,
никада да поштујемо оно што шкоди,
и да одбацимо оно што спасава.
Јер ништа није од преданога нама немоћно
или да не може да се исправља.
Па ако би нешто од овога
некима изгледало таково да је најслабије,
ипак боримо се, претрпимо,
поднесимо храбро, присилимо мало себе.
Јер нико лењив никада није постигао слободу...
Оних су победни венци који добро трче,
који се труде, који се боре,
који издрже трудове од борби.
Зато будите творци речи, а не само читаоци,
понављајући у себи да који слуша речи
и не чини шта је заповеђено њима,
такав је сличан човеку који гледа своје лице у зрцалу.
Јер позна се и отиде и одмах заборави какав је био.
А онај ко је проникнуо у савршени закон слободе,
оставши у њему, овај неће бити заборавни слушалац,
него је творац дела, блажен је тај.”
Послужитељ (који није чуо вилу, наставља):
Говорим само да си ти учитељ, треба да учиш децу, али како их то
поучаваш историји.
Александар:
Ја сам постао учитељ не што сам слушао предмете, већ зато што
сам чуо свог учитеља. Држава је направила школу за учитеље да
би осолила неосољено и да би ширила знање, али онаквог учите-
ља, као ни учитељевог учитеља није могла да постави држава.