Сан Црне реке

Послужитељ:
Зашто си толико огорчен на свог владара?
Александар:
Он изводи Србе из историје. Убиће живог човека због утопије Ју-
гославије у којој ћемо се сви утопити.
Послужитељ: Ти као да знаш будућност.
Александар: Кажу да пред смрт човек постане видовит, нема при-
вида коме би се клањао.
Послужитељ:
Смрт? Изгледа да без ње не би било слободе.
Александар:
Зато и умиремо, вековима и миленијумима, да бисмо спасли сло-
боду.
Послужитељ:
Али зашто је спасавамо кад је све потонуло?
Александар:
Морамо да је спасемо јер се из ње, као из семена, рађа нови живот.
Послужитељ:
Зар не можемо да живимо и као робови, није ли ропски живот
лакши?
Александар:
Без слободе свет истог тренутка престаје да постоји, руши се без
свести у ништавило из кога га више ни сам Бог неће вратити.
Послужитељ:
Зар попови не говоре да је свет створен из ничега?
Александар:
Није питање ко је створио свет, већ ко је, пре тога, створио ништа.
Послужитељ:
Зар је и то неко радио?
Александар:
Морао је да то уради, јер иначе свет не би имао одакле да буде
створен.
Послужитељ:
Ми као да смо више пута стварани из истог ничега.
Александар (шеретски):
Не причај то, због тога је спаљен Ђордано Бруно. Ако овако на-
ставиш и ти ћеш проћи као он.
Послужитељ:
Зашто су га спалили, а не стрељали?
Александар:
Мора да им је такво позорје било више по мери, почео си много да
питаш за једног послужитеља.
Послужитељ:
Извини, изгледа да близина смрти стварно чини човека слобод-
нијим.
Александар:
Слобода је, мој послужитељу, оно што дели свет од ништавила,
живот од смрти. Ратови дођу да нас подсете када то заборавимо.

СЦЕНА 9: Пуковник Бојовић, Александар,
Послужитељ и Вила
Улазе официри судског већа.

Пуковник Бојовић:
Оптужени Александре Петровићу, устаните! У име врховног ко-
манданта, регента Александра Карађорђевића, Суд је, непристра-
сно вреднујући све приложене исказе и доказе, донео следећу
пресуду: Капетан Александар Т. Петровић, командант треће чете,
четвртог батаљона, трећег пешадијског пука Моравске дивизије,
који је на Црној реци одбио наређење команданта пука да одмах
крене у јуриш, као и потом да његовом ађутанту преда команду
над четом, оглашава се невиним и ослобађа свих оптужби. Суд
је донео одлуку да се на лицу места одликујете највишим ратним
орденом, Карађорђевом звездом са мачевима. Указ се има написа-
ти одмах. Уместо образложења суд прилаже наређење: Бранити
Црну реку по сваку цену. Да то није одлучно учињено, главнина
војске би претрпела пораз јер се не би могла успешно спремити за
дејство. С обзиром да сте у јуришу на Црној реци тешко рањени,
Суд доноси и одлуку да се прекомандујете у Тунис, али не као
рањеник, него као командант српске војне болнице у Сиди Абда-
лаху. Претрес је завршен.

Присутни се разилазе. Остају само послужитељ и Александар.

Послужитељ:
’Ајмо, господине капетане, нешто да попијемо.
Александар:
За шта да пијемо? За смрт која није дошла?
Послужитељ:
Не брини, доћи ће, само се стрпи. Ти си хтео да одеш у историју,
са Аписом.
Александар:
Нисам, историја је пуста прича, а ја осећам као да сам у неком сну
који се понавља.
Послужитељ:
Шта се понавља?
Александар:
И прву Карађорђеву звезду добио сам тако.
Послужитељ:
Како? Исто на суду?
Александар:
Јесте, ја сам ’912. пресудио Турцима код Црне реке. Преузео сам
по најгорем времену Четврти батаљон који је остао без официра
и газећи море од разливене Црне реке развио га за борбу и повео у
јуриш. У глатким опанцима под бесомучном ватром, као вилења-
ци узлетели смо на залеђени Облаковски вис. Прилеп је био близу,
Краљевић Марко нам се указао на небу, сви смо га јасно видели,
било нам је доста Турака, и чудо се догодило, разбили смо их и
натерали на повлачење са њихових град-положаја. Када сам после
лежао једва жив у болници, престолонаследник Александар је,
док су му говорили да сам преокренуо ток битке, скинуо звезду
са униформе, закачио ми је на груди и наредио да се указ одмах
напише. Дивим се вашем подвигу који сте учинили за Краља и
Отаџбину, рекао је гледајући ме у очи. Ја му се захвалих и рекох
тихо, јер од завоја нисам могао јаче – за Отаџбину и Краља, ви-
сочанство. Он климну главом у знак потврде, али моје речи му
очито не беху пријатне. Не знам да ли је тог тренутка од завоја
могао да ми у очима види сузе упућене мојим храбрим војницима
који су се дигли изнад облака. Онда сам се онесвестио.
Послужитељ:
Ти си, море, и сад у несвести, не може ово жив човек да издржи.
Александар:
Мислиш овај сан? Овај бескрајни сан који се пенуша као талас без
трага о почетку и без изгледа за крај.
Послужитељ:
’Ајмо, бре, да се напијемо, ваљда ћемо се тако пробудити.
Александар:
Нећемо, нема таквог буђења из сна.
Послужитељ:
Зар се они које призиваш нису заувек пробудили када су на Црној
реци прешли на другу страну?
Александар:
Јесу, али да ли ће наћи свој пут, да ли ће их неко волети, да ли ће
се сетити?
Послужитељ:
Али зашто то питаш, чему то?
Александар:
Ја сам их водио...
Послужитељ:
Неће се вратити, и зар није сада све готово?
Александар:
Ништа није готово, све се враћа. Црну реку су у старини звали
Ереб јер тече на граници подземног света и дели живот од смрти.
Послужитељ:
Шта год да је, ти си је оставио иза себе.
Александар:
Прегазио сам је јер сам стао на стену слободе, али на њеним оба-
лама смрт увек спремно чека. И будићемо се много пута у овом
сну пре него што из хладних таласа избавимо потонулу истину и
стигнемо одакле смо пошли бранећи живот у рату који неће стати.

Александар и послужитељ остају да седе. На сцену излази вила
и говори стихове.