Сан Црне реке

Послужитељ:
Па ко их је поставио?
Александар:
Ко? Бог једини, јер само је он могао да призове учитеље да нам ка-
жу да је циљ образовања савршени закон слободе и да историја
Срба није ништа друго до борба за слободу, разбијање зрцала за-
борава.
Послужитељ:
Али страдамо због тога, превише страдамо!
Александар:
Волео бих да не страдамо, било би лепо да не страдамо. Али и наш
Бог је страдао.
Послужитељ:
Али он је Бог, он је васкрсао и отишао, а нас оставио овде са ти-
ранима, лупежима, тупанима и удворицама да гледамо шта ћемо.
Александар:
Јесте, али највише страдамо покушамо ли да избегнемо страдање
и да се одрекнемо слободе. Можемо да бежимо, али нас стиже оно
од чега се склањамо. Зар не видиш да се вртимо на лопти где се по-
четак и крај хватају у коло?
Послужитељ:
Не разумем те, ти си другачији. Ја сам послужитељ, хоћу да
служим да бих избегао страдање.
Александар:
Да служиш кога? Само једног можеш да служиш, говорио нам је
учитељ.
Послужитељ:
А кога?
Александар:
Мефиста, који ће дати све, а онда ће доћи по тебе са папиром који
си потписао.
Послужитељ:
Не разумем то што ми причаш.
Александар:
Зато и служиш. Учитељ нам је читао одломке из Фауста, оног Ге-
теа који је толико волео српске песме.
Послужитељ:
О томе ми нико није говорио.
Александар:
А да ли ти је неко говорио о Краљевићу Марку? Да ли је он поклек-
нуо и потписао? Да ли је он ставио потпис на лажни документ?
Послужитељ:
Није.
Александар:
Па шта ти онда потписујеш и на какав папир стављаш потпис?!
То води у пакао, а не страдање.
Послужитељ:
Не верујем ни у пакао ни у рај.
Александар:
А у шта онда верујеш?
Послужитељ:
Да живим и преживим, и да не страдам.
Александар:
Већ си настрадао, преживети нећеш, јер до сада нико није прежи-
вео. Живот није преживљавање.
Послужитељ:
Али не можемо ми мали против моћних!
Александар:
Ако служиш моћи, онда живиш без правде, у безакоњу. Или ћеш
зло трпети или ћеш зло чинити.
Послужитељ:
Не бих ни да чиним ни да трпим зло.
Александар:
Онда нестани.
Послужитељ:
Радо, али како?
Александар:
Стани овде да те стрељају уместо мене.
Послужитељ:
До сада ме још нико није стрељао, не знам како то изгледа.
Александар:
Лепо је, уживаћеш у томе, бол је тако кратак да га нећеш ни осе-
тити, и све је готово.
Послужитељ:
Тако ми горко сладиш да скоро зажелим да станем испред вода.
Али стрељаће тебе, а не мене. Кад ће стрељати пуковника Аписа,
што не би и тебе?
Александар:
Ти се плашиш, не ја. Али неће се наш вајни регент зауставити на
Апису, стрељаће он и тебе и цео народ.
Послужитељ:
Како се усуђујеш да тако говориш!
Александар:
Зашто да не? Када живот истиче, остаје само истина.
Послужитељ:
Он је наш владар!
Александар:
Али тај владар се не бори за Србију, већ за неке утваре које има у
глави. Он мисли да може да ослободи и оне који за слободу уопште
не маре, неке који се сада боре против нас, неке који мисле као ти.
Послужитељ:
Ко су ти?
Александар:
Сада кад се већ види да нас неће срушити силом, сакрили су нам
у Тројанског коња Хрвате и Словенце.
Послужитељ:
Још ’902. сам чуо за Хрвате, све су новине писале о њима. Али ко
су Словенци? Где живе?
Александар:
То је неки народ који више од хиљаду година мирно живи без сло-
боде, на услузи моћнима и коме је наш регент решио да поклони
државу. А нема никога да му каже да је јалов то посао. Да им треба
држава, давно би је створили. Као што ће је добити, тако ће је и
дати на вересију.
Послужитељ:
Да ли си сигуран да тај народ постоји, нико ми га није поменуо?
Александар:
Ни сам не знам, али дворски саветници су сигурни да га има, пи-
шу књиге и све раде да нам га попну на главу, да не кажем на неко
друго место.
Послужитељ:
Ух, стварно невоља. Као она прича о жаби и шкорпији.
Александар:
Какво светло може да гране из хиљаду година таме? Они су нама
већа невоља, већи Немци од Немаца са којима се тучемо. А ту му-
ку стварају наши дворани, јер док овде крваримо без државе, не-
моћни да заштитимо народ, они пишу југословенски програм.
Послужитељ:
Какав програм?
Александар:
Праве Југославију, Србија им је мала.
Послужитељ:
А што онда не направе велику Србију?
Александар:
Да им не би рекли да су велики Срби.
Послужитељ:
А ко то да им каже?
Александар:
Они које слушају.
Послужитељ:
Шта причаш којешта, краљ никога не слуша!
Александар:
Он би могао никога да не слуша, али он је исти као ти.
Послужитељ:
Хоћеш да кажеш да има нешто краљевско у мени!
Александар:
Не, него нешто послушничко у њему.
Послужитељ:
Ама ја то не могу да схватим, краљ, а слуша.
Александар:
Зато што слуша, он је стрељао Аписа. А без Аписа официрима је
јасно да нема ко да га спасе од њега самог.