Сан Црне реке

Војник:
Ми нашега командира не напуштамо. Он нас води још из Србије.
Ако њега повучете у позадину, одосмо и ми. Ако он крене напред,
ми за њим.
Александар:
Чета одбија да се стави под вашу команду! Хоћете ли сами да ју-
ришате на Бугаре!?
Ађутант:
Ово је нечувено! Бићете ражаловани!
Александар:
Нечувено је да ви шаљете војнике у залудну смрт!
Ађутант:
Наређење је да се јуриша одмах!
Александар:
Сви ће изгинути и више нико неће задржати Бугаре!
Ађутант:
Није ваше да мислите. Ваше је да извршавате наређења!
Александар:
Моје је да видим. Ја сам учитељ и мој компас је истина, а мој врхо-
вни командант слобода. Ви сада немате посла са капетаном треће
чете, већ са учитељем Петровићем. Иза кога стоји народ који неће
да јуриша вашим путем само зато да би погинуо!
Ађутант:
Ма какав учитељ!
Александар:
Објаснићу вам какав учитељ. Онај коме ја служим као учитељ пре-
кршио је вољу свог оца и скочио кроз слободу у други свет. Знате
ви добро за Светог Саву и да је одлучним духом избавио своју
земљу из понора.
Ађутант:
Ма о чему ви сада причате!?
Александар:
Наравно да не схватате и зато вас молим да идете. Од овог тренут-
ка ја преузимам одговорност за живот и слободу оних које водим.

Ађутант љутито одлази.

СЦЕНА 7: Александар и Вила
Импровизована судница.
Александар (седа на столицу, замишљено, сам са собом):
Прикупих војнике и по мраку почесмо да газимо брзу и ледену
Црну реку. Не знам шта је било горе, прелаз преко реке или пу-за-
ње уз окомите стене. Нису нас приметили и у цик зоре када се као
какве утваре створисмо поред њих. Отворисмо убиствену ватру,
овладасмо чукама које су поред реке поређане као пластови сена
и омогућисмо осталим четама да се пребаце. Онда сам устао да ме
сви добро виде и кренуо у јуриш. Војници су ме следили у заносу,
као да смо сви били у сну. Секао сам сабљом и лево и десно све док
ми метак није запарао лобању, а други се забио у ногу. Ослонио
сам се на неки камен преко кога се убрзо преливала крв. Био сам
свестан, али без снаге да се покренем. И мучио сам се што сам пао
када сам најпотребнији. Тражио сам погледом некога да ме убије
да не бих пао у руке Бугарима. Знао сам да би ме живог закопали,
моја чета им је срушила цео положај. Пречистио бих онда са жи-
вотом, револвер је био уз мене, али руке нисам могао да покренем.
Почела је да ме хвата несвестица, напушта вид, у сусрет долазе
мајка, жена, дете, али некако нису могли да ми приђу јер сам и
даље добро чуо бесомучну пуцњаву. Изненада сам изнад себе ви-
део лице мог ордонанса Најдана који ме подиже на леђа. Молио
сам га да ме убије, да спасава себе, а после тога се више ничега не
сећам, јер ми је бол отерао душу из тела.

На сцену улази вила, прилази Александру, ставља му руку на раме
и говори стихове. Он остаје непокретан с одсутним погледом.

Вила:
Сумпорни те огањ ратом помрачио
кад си хтео пером да сабереш речи
које страшна коб не може да пречи.
Не брини се јер на твојој страни
у сваком је трену време које кружи,
невидљива рука која смртне тужи.
И судбина худа што те опкољава
храброст твоју води до знамена
где ни време зубом не дира имена.
Истина често безимена снује,
али када се прене из снова што мòре
блистава се диже и пење на гòре.

Вила излази. Александар наставља монолог.

Александар:
Када сам се освестио моја чета се већ утврдила на положају са кога
је пуцао поглед на Мариово и Пелагонију. Могли смо да га брани-
мо до краја света, јер смо преласком преко реке далеко одбацили
непријатеља и омогућили војсци да се спреми за борбу. Опет је
мени припао најтежи посао чувара главнине, као и на Облакову,
као и код Гњилана, и не знам више где. Спасао сам људе и било ми
је свеједно када ће крај света да наступи. А зар уосталом овај ве-
лики рат није крај света? Да ли ће остати камен на камену? Или ће
и велики камен слободе продавци смрти извалити из лежишта и
скотрљати у бездан беспућа.

Послужитељ устаје и опет пружа Александру цигарету. Он одбија.

СЦЕНА 8: Александар, Послужитељ и Вила
Послужитељ:
Гаврило нас је увалио у све ово.
Александар:
Арханђел?
Послужитељ:
Не, него Принцип.
Александар:
Није Принцип почео рат, рат је од почетка принцип овог света.
Послужитељ:
Ти мудрујеш, а ми смо на ивици живота.
Александар:
Увек смо, послужитељу, на ивици живота, питање је само имамо
ли принцип.
Послужитељ:
Зар си толико бездушан, страдају људи, патња се диже до неба.
Александар:
А шта си ти мислио, да свети Ђорђе убија аждаху на бацању
камена с рамена? Или ћеш убити аждаху или ћеш служити ђаволу.
Трећег нема.
Послужитељ:
Ваша жеља да се борите с аждахом нас је довела довде.
Александар:
Напротив, наша војна нас једино може спасти од служења ђаволу.
Послужитељ:
Ја сам послужитељ и шта ми мањка? Ти са својим идеалима седиш
на оптуженичкој клупи и чекаш пресуду.
Александар:
Не бринем због пресуде. Нама је пресуђено још пре него што је
све почело.
Послужитељ:
Овде су осудили пуковника Аписа. Није ли он све почео?
Александар:
Он је радио свој посао према својој савести. Осудили су га да би
се умилили онима који нам снују пропаст.
Послужитељ:
Зар није он учинио да Принцип убије Фердинанда?
Александар:
Није Фердинанда убио Принцип, већ принцип.
Послужитељ:
Али он је пуцао у проклетог аустријског надвојводу!
Александар:
Није то био пуцањ у Аустрију, већ у свет без принципа. Гаврило га
није убио стварно, већ симболично, за сва времена.
Послужитељ:
Само је архангел Гаврило над свим вековима. То знам, а не оно
што ти знаш.