Медитеран у српској књижевности и култури

Географски Атос, или Света Гора пружа се са северозападне
стране, кроз уски земљоуз, који се иначе назива Превлака. Али,
пут преко ње је веома неприступачан, јер као да се редом смењују
“шуме, јаруге, потоци и брда, од којих је свако више од претходног”.
Света Гора и њени монаси су не само због тога, више упућени на
море, па се у свакодневном животу, баш као и некада, ту и данас
више живи као на острву.
Море је Свету Гору повезивало са Солуном, градом на ко-
ји су били упућени из највише разлога. Али, морем су били
повезани и са Цариградом, у којем су од византијских царева
добијали документа о старим и новим имовинским и другим
привилегијама.
Тако су на Светој гори, и бродове за пловидбу градили монаси
– занатлије, и то грчки. Занимљиво је да је манастир Хилендар,
приликом свог оснивања, јуна 1199. године, хрисовуљом цара
Алексија III Анђела, добио право да располаже бродом запре-
мине хиљаду морских модија (отприлике 17 данашњих тона),
као и да буде ослобођен плаћања свих поморских и лучких
такси и других намета.
Мирјана Живојиновић је 2010,у својој приступној беседи за
редовног члана САНУ “Улога мора у животу Светогораца, за-
бележила да је велики челник Радич, пошто је обновио пожаром
разорени манастир Кастамонит, марта 1432. године, склопио
споразум са братством Ватопеда, да се у њиховом пристаништу
дозволи пристајање кастамонитском броду. Мирјана Живоји-
новић наводи да је надокнада коју је за то Радич дао, био доходак
од Белог Поља, села на Морави, као и виноград који је тада при-
ложио Ватопеду.
Море са обиљем рибе, која је иначе незаобилазна у монашкој
исхрани, било је због тога животно важно за Светогорце. За-бе-
лежено је тако, да је маја 1348. године прота Антоније, иначе први
Србин на челу светогорске управе, пресуђивао у спору два ма-
настира због риболовишта туњева. Историчари су, иначе забеле-
жили многобројне спорове, чак и свађе и скандале који су тим
поводом избијали између манастира на Атону, као што је био онај
између манастира Ксиропотама и Зографа, око Платаноса, где је
очигледно био загарантован богат улов туна.
Управо током 1347/48. године када је на Атосу боравила
српска царска породица, Хилендар је од цара Душана добио
риболовиште туњева – Оркињарија, на западној обали Платиса,
које је цар Срба, Грка и Арбанаса, купио за хилендарску болницу
од алипијског игумана Макарија.
Али, све те предности мора, у скоро целој прошлости Свете
Горе, имале су и ону своју другу страну. Тако су разне и различите
банде пирата и гусара стизале до Атоса, верујући да се у његовим
манастирима налази велико богатство. Зато су често светогорски
манастири нападани, монаси заробљавани, а манастири пљачка-
ни и пустошени. Доментијан, биограф светог Симеона и светог
Саве, тако наводи да је Сава у последњој деценији XII века, бо-
равећи у Ватопеду, на југозападној обали Атоса, обновио “цркву
Светог Симеона запустелу од безбожних гусара... А около Свете
Цркве сатвори тврди град, и велику кулу посред њега сатвори на
чување светих мужева који живе у њему, и то приложи Светој
Богоридици Ватопедској.”
Познато је да су Симеон и Сава не само обновили манастир
Хилендар, већ су га, у страху од напада с мора, и бедемом опасали.
Када су средином XIII века у Хилендару заједно боравили два
будућа српска архиепископа, напади пирата су били веома чести.
Отуда се у Јоаникијевом житију може прочитати да су он и Сава
претрпели многе невоље “пошто је тада била велика напаст и
нестројно ратовање од насиља безбожних гусара на томе месту, где
живљаше овај блажени (Јоаникије). Јер много пута биваше ухва-
ћен и љуто мучен, и чињаху многе пакости”. (Према М. Ж. стр 7)
Исто тако, око 1300. године, у оснивачкој повељи краља Ми-
лутина о изградњи пирга, забележене су речи игумана Киријака
којима се краљу обратио: “Учини нам спокој. Сав живот нам је на
мору и од мора нам јесте”. (Према М. Ж: стр 8)
Укратко, и светогорским монасима море је значило живот.
Морем су одржавали везе са залеђем, са манастирским метосима,
добијали неопходне намирнице, лекове. Из мора су се снабдевали
рибом без које би тешко опстали.
А да су морем, такође стизале и пиратске банде, сведоче мно-
гобројни манастирски бедеми са тврђавама, које су подизане на
самој морској обали уз манастирска пристаништа. Пиргови су
били и звонаре, а временом су у њих смештане библиотеке, скрип-
ториа, разне радионице, складишта, апотеке и ћелије за монахе,
тако да данас имају улогу у животу монаха Свете Горе, која се
знатно разликује од оне давнашње, због које су и настали.
У српској народној поезији Дубровник се веома често среће и
помиње, али он свакако није онај град, који би за нашег народног
певача могао да има митски статус једног Призрена, Крушевца,
Смедерева или Београда. Наш народни певач Дубровнику нај-
чешће и не даје нека конкретна одређења, и уместо тога уз ње-
га ставља епитете: “бијели”, “лепи”, “стојни” итд. (Видети: М.
Детелић – М. Илић, Бели град: порекло епске формуле и сло-
венског топонима, Београд, 2006; М. Детелић, Епски градови,
Лексикон, Београд, 2007)
Тако је град под Срђем у нашој народној поезији више при-
сутан у оквиру тако званих конвенционалних модела наше епике.
Дубровник и његова лепота и значај, тек у одређеним песмама
представљају и стварну инспирацију нашег народног ствараоца.
О значају и вековима дугој традицији веза Дубровника и не-
мањићке српске државе, данас сведоче бројни архиви и исто-
ријски извори. Али, на особен начин о томе сведочи једна посета,
коју је цар Душан са царицом, сином и пратњом од сто људи,
учинио Дубровнику 1350. године.
Пре тога, цар Душан је у жељи да помогне својoj сестри Јелени,
удовици хрватског властелина Младена III Шубића, господара
Омиша, Клиса и Скрадина, запосео те области. Због неповољних
вести из Македоније, “цар Рашке и Грка” морао je да се врати,
али је при том примио посланство и дарове градова Трогира
и Шибеника, да би га дубровачко посланство од шест племића
позвало да посети Дубровник.
“Две дубровачке ратне лађе довезле су га из Цавтата у градску
луку код кнежева двора. Средином новембра 1350. свечана по-
ворка прошла је кроз градска врата од Понте и ушла у Двор, где су
одседале само најугледније личности које су долазиле у Дубровник.
Свечано дочекан, лепо угошћен и такође свечано испраћен, цар
није дуго остао у граду, али је његова посета дуго памћена код
потоњих поколења Дубровчана.” (Момчило Спремић, Србија и
Венеција, VI-XVI век, Службени гласник, Београд, 2014)
Долазак цара Душана у Дубровник, инспирисао је и познатог
дубровачког сликара и Србина католика, Марка Мурата, да под
истим насловом, крајем XIX века, овековечи овај догађај, великим
уљем на платну, да би та позната слика била приказана на чувеној
Париској изложби, већ прве године XX века.
О тој слици је живо, инвентивно, кроз неку врсту дијалога, ве-
ома занимљиво писао Симо Матавуљ:
“...Збиља, шта је ово? Човек неки, у златотканој одећи, са кру-
ном на глави, искрцао се са галерије на обалу, где наднесоше нада
њ балдахин! Ко ли је овај горјанин што је надвисио мноштво око
себе? Око кога ли су народа ови његови пратиоци – прекаљени
ратници, силних удова, гвоздених мишића, који су зацело расли
далеко од приморске мекоте? Према овим другим домороцима,
који их дочекују, који су елегантни и нервозни, у свили и кадиви,
а без оружја, дошљаци су варвари. Германци нису, јер немају кру-
тости ни у лицу ни у покретима; а немају ни змијске гипкости ни
кожне топлине да би били латинског соја; него по доброћудности
која им се чита на лицима, која је у опреци са плетором њихове
снаге и ратничком опремом, ово су Словени !...Али, гле! Сада тек
видим, малко иза њихова вођа, под балдахином – младу жену
и младића неког! Бесумње – жена и син му. Она је смерно обори-
ла очи, али ипак се држи хијератично: дечак се види нежан и
нешто бојажљив, али му васпитање не допушта да се ухвати за
материну сукњу! Децидемент, нису варвари! Израз силног човека
друкчији ми је него у први мах. Сасвим друкчији!............Ко су,
дакле, ови што га дочекују? Старац је да, врло питома лица, у
црвену плашту, с кукуљом на глави(као што обично сликају
Дантеа и Петрарку), дочекује госта с добродошлицом и указује
на положени стег који је младић неки спустио. Иза старца су
властела и обријан владика католичког обреда, у пуном орнату,
који благосиља. У позадини ка граду и дуж обале збио се народ.
На сваком се лицу огледа задовољство и радозналост. Питам
се: где бива овај призор? Ваљда у Равени, ваљда у Генови? Којим
ли се језиком споразумевају? Разуме ли латински онај горостас?
Сада га боље уочих. Ослонио се пристојно на дугачки мач, који
овлаш држи, коме би силна његова рука, у тренутку плахости,
могла спрштити балчак. Поглед је скренуо у своју унутрашњост,
тер е је толико пажљив, толико и замишљен, а уопште, види се,
пред дочекљивом господом хоће да изгледа што је могуће већма
благ и приступачан.У каквом односу могу бити они? Је ли то вођа
хорда који је нечим обвезао те богате Латине? Или је дотадашњи
непријатељ који се сад с њима мири? Или је нов савезник којим
хоће да се користе? Тешко је погодити! А зачудо, најпосле увиђам
да те две групе људи, толико различних на први мах, имају много
заједничког у цртама обличја.” (Симо Матавуљ, Долазак Цара
Душана у Дубровник, Слика Марка Мурата, Бранково коло, Ср.
Карловци, ВИ/1900, бр.11(29.март), 336-339)
Да је слава Дубровника давнашња, потврђује то и наш на-
родни певач, који град под Срђем утврђује као посебан и веома
препознатљиви топос у једном тако познатом песничком моделу
у нашој епици, познат као женидба епског јунака са тако званим
препрекама. Он је локалитет од великог значаја у песмама које
га уплићу у одређене љубавне повести или неке песме које пред-
стављају епске биографије јунака.
Иако је песничко виђење женидбе Ђурђа Бранковића у мно-
гоме преобликовало стварни догађај, јер у сватовима су и Марко
Краљевић и Милош Обилић и Старина Новак и други српски
јунаци, ипак неке историјске чињенице биле су у основи тог и
таквог преобликовања.
Тако је историји познато да је Ђурађ Бранковић са супругом
боравио у Дубровнику 1426, 1440. и 1441. године. Већ приликом
тог првог боравка, српски деспот је доживео ванредан дочек(М.
Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд, 1999),
какав се приређује “јединственом пријатељу и заштитнику”, ка-
ко су Ђурђа Бранковића, са искреним поштовањем ословљали
Дубровчани. Песма која спаја легенду али сећање на стварни
историјски догађај када је Ђурађ Бранковић спас пред Турцима,
управо пронашао у Дубровнику, посебно је значајна јер је на-
родном певачу послужила да још једном актуелизује познати
псеудоисторијски контекст о улози Бранковића у крајњем исходу
Косовског боја.
У нашој народној поезији очигледно одавно постоји изражена
свест о Дубровнику као великом политичком и културном сре-
дишту, такође и као месту на којем се одвијају витешки подухвати
или месту важном за расплитање судбине главног јунака. Када се
песми “Мустај-бег лички у ропству код задарског бана”, турски
јунак лажно представи као да је “од прел’јепог шехер Дубровника”,
народни певач као да жели да представи Дубровчане као значајне
и угледне представнике хришћанског света, као једно од по-
следњих слободних хришћанских подручја на самој капији ве-
ликог отоманског царства. За нашу епику Дубровник је одувек
град изобиља, раскоши и господства, али и поред тога он зна бити
опасан простор у којем вребају преваре, уроци, људска лукавства
и оностране силе и смртне опасности. Сва велика историја и слава
древне Дубровачке републике, свакако се не може замислити и без