Медитеран у српској књижевности и култури

Манојловић већ у орнаментици студеничких двери види у-
даљавање од византијског модела и приклањање латинском умет-
ничком моделу, док за мермерну фасаду Студенице сматра да
је израђена “сасвим тосканским начином и тосканском вирту-
озношћу”. У Нагоричанима, Бањској и Градцу, он препознаје
елементе готике, али зато у Грачаници види како “се остварује
свечана обнова и апотеоза светогорско-византијског стила, блеш-
тави сан Истока”. Зато француски историчар уметности Габријел
Мије и Тодор Манојловић постижу висок степен сагласности
поводом Високих Дечана, које иначе Мије види као “латинску
базилику идеално лепих сразмера и отмене, класичне простоте,
какве треба тражити и у самој Италији.”(Забавник, 1917:76)
Тај наглашени утицај и печат романске медитеранске гради-
тељске традиције на Високим Дечанима, као и на стару српску
уметност и архитектуру уопште, у овом тексту Тодора Манојловића,
поткрепљен је и једном његовом слободном претпоставком, пре-
ма којој градња Дечана има посебан “културно-симболички
значај: Стеван Дечански је хтео племенитом западњачком архи-
тектуром његове задужбине, ваљда, да нагласи да је његов три-
јумф над Бугарима код Велбужда, тријумф просвећеног Запада
над варварским Истоком”. (Забавник, 1917:76)
Без обзира на протекло време, “феномен” Високих Дечана и
данас лако подгрејава познати и стари оријенталистички дис-
курс о културној дихотомији Исток-Запад, заснованој на дугој
традицији негованих стереотипа у вези са тим. А један од њих
подразумева Византију, као персонификацију Истока, који је “ка-
ко политички и материјално, тако и уметнички и духовно пред-
стављао један моћан империјализам, који је тежио – и у великој
мери успео – да целу Европу подвргне свом сјајном самодржачком
скиптру”. (Забавник, 1917:76) Тај стереотип иначе подразумева ро-
манске, односно латинске утицаје, као вредније, приписујући им,
на послетку, еманципаторски значај.
Занимљиво је да је поводом оваквог посматрања романских
утицаја у старој српској архитектури, од стране Мијеа и Маној-
ловића, већ наредне, 1918. године, у истом крфском “Забавнику”,
објављен чланак Владимира Петковића “О старим црквама срп-
ским”, у којем се, предност даје “јелинистичком Истоку”. Сматра-
јући га “колевком нове религије хришћанске”, Петковић истиче:
“И данас се романски мотиви у старој архитектури нашој
објашњавају италијанским утицајима, а сличност у композици-
јама истовременог животописа у Србији и у Италији, своди на
одјеке италијанске уметности у српскоме сликарству. Чаробни
сан о превласти Рима у формирању ране хришћанске уметности
још једнако успављује духове...” (Забавник, 1918:200)
Таквим ставом о заједничком “јелинском” извору, у којем су
и романска и византијска архитектура пронашле своје мотиве и
своју виталност, баш у Крфском “Забавнику”, Владимир Петковић
је знатно проширио простор српске културне географије, пока-
зујући сву сложеност, али занимљивост “уметности присвајања,
преузимања, али и утапања”на културном простору Медитерана.
Где, иначе, све почива на непрекидном кретању, сусретању, у-
крштању путева и заиста моћној динамици, какву само могу да
дају његове развијене урбане средине.
Градитељи и каменоресци, уметници камена, од давнина су
долазили са мора. Медитеранска мора су као по правилу опасана
брдима и планинским превојима, а мање тако жељеним плодним
равницама. Градитељи и клесари су историји Медитерана одувек
показивали колико је линија додира, сусретања и прихватања, на
просторима медитеранских мора занимљива, вишезначна, али
у исти мах, она се, по својој основној природи, претвара у једну
“вишу” синтезу различитости разних врста.
У својој монографији посвећеној Старом Бару (Ђурђе Бошко-
вић, Стари Бар, Савезни институт за заштиту споменика културе
Београд, 1962.) академик Ђурђе Бошковић је, захваљујући Ду-
бровачком архиву, пратећи градитељски и клесарски рад зна-
мените барске породице Брајковић, указао на значај медитеран-
ских културних утицаја, посебно у време када су грађене толико
познате и вредне задужбине немањићке Србије.
Најзначајнији члан ове породице, без сумње је био Михоје
или Микоје, син Брајков, Мичое петрариус филиус Браичи де
Антибаро, који је својим највреднијим делом, клаустером фра-
њевачког манастира у Дубровнику, познатим и као Мала љекарна,
остао запамћен као стваралац једног од најлепших споменика
средњевековне архитектуре на нашем приморју. Овај касно ро-
манички клаустер, започет вероватно у другој четвртини XIV
века, остао је репрезентативни узор многим градитељима, а неки
његови елементи, његове фактуре и изрази, препознавани су на
многим грађевинама широм приморја, али и широког залеђа.
Па се тако на фасадама Студенице налази неколико дубље у-
резаних имена, за које се претпоставља да би могла бити и имена
неких од мајстора који су радили у манастиру, можда на цркви
Јоакима и Ане, или на трпезарији. Један од оних који је забележио
име на фасади Студенице је Брајко Кандило(?), који се не без основа
може сматрати и оцем Михоја. Барској градитељској породици
Брајковић припадала су бар још четири позната мајстора, међу
којима и Фране Брајковић – Francisho Brancovits taiapiera, чије је
име уклесано на надгробној плочи, која је пронађена у темељима
фрањевачког манастира у Котору.
Друга позната породица градитеља из Бара била је Бороевића
или Бероевића, односно Боровића или Беровића. Били су анга-
жовани на разним радовима у самом Дубровнику, док се један од
њих, Ђорђе, заједно са неколико других мајстора, обавезао 1330.
године да пође на рад у Захумље, код босанског бана Стјепана II
Котроманића. Један од Боројевића, Раде је око 1387/88. своје име,
као протомајстор, исклесао на прагу портала Љубостиње. Сем о
његовом раду у Љубостињи, као и оним што му приписује народна
песма називајући га популарно, градитељем над градитељима,
Раде Неимаре, наша историја уметности и градитељства до сада
није имала других података о њему. Мада је једно откопавање на
Новом Брду открило натпис са именом Рада као мајстора. Тај
натпис упоређен са Радовим потписом на Љубостињи показује
изванредну сличност, упућујући тако на закључак да је Раде
као један од мајстора, саградио бар део Богородичине цркве на
Новом Брду, да би затим у Љубостињи себе потписао и као про-
томајстор. Ови, као и други мајстори, градитељи и клесари, по-
реклом из Бара, активни су и присутни не само у Дубровнику, него,
као што видимо, касније и у Лазаревој Србији. Сведочећи тако о
тој стално присутној и интензивној линији додира на источном
Јадрану, која је не ретко била и линија тзв. обостраног прихватања.
Барани, али и они други, из других приморских градова,
одлазили су пре свега у Србију, да тамо раде на подизању зна-
чајних споменика, нарочито рашке школе. Њихово присуство је
очигледно на Ђурђевим стубовима у Расу, Студеници, Морачи,
Милешеви, Сопоћанима, Градцу, Бањској, Дечанима, Пећкој
патријаршији, на Аранђелима код Призрена, у Новом Брду. Њи-
хова рука осећа се и на неким споменицима моравске школе, као
на пример, у Љубостињи, Манасији, и Враћевшници, као и на
неким црквама и манастирима у Македонији. Сем Барана, који
су очигледно имали више него видну улогу, међу тим мајсторима
има, попут чувеног фра Вите из Високих Дечана, и Которана,
Улцињана, Дубровчана, Задрана. То потврђују и разни писани
извори, као на пример, један из 1281, према којем је Десин из Риса,
вероватно Рисна, заједном са сином Блажом, подигао манастир
Давидовицу код Бродарева на Лиму.
Одлазак појединих група мајстора у Србију, био је изгледа тада
узео толиког маха, да је Мало веће у Дубровнику, бивајући тада
у завади са српским владарима, 1314. године донело привремену
забрану тог одласка.
Та линија одлазака са приморја у Србију, продужила се и до
наших дана, када су, додуше насилним, ратним миграцијама, у
Србију и Црну Гору, дошли и они Срби из Далмације и њеног
залеђа, који су сачували ту традицију приморску умешности и
уметности у клесарским и градитељским пословима.
Још од епохе класицизма, западноевропска визија Медитера-
на у књижевности и култури, била је заснована на тој тзв. стал-
ној метафизичкој “чежњи за југом”, за оним непознатим и
егзотичним. Та визија и тај мотив, постали су интегрални део и
неких националних књижевности и култура земаља које гео-
графски свакако нису медитеранске. И српска култура и књи-
жевност имају видно медитеранско наслеђе, и још значајније
културне везе са Средоземљем. И то не само због периода у којем
је Медитеран, и у култури и књижевности Срба био директно и
званично део државне географије, и у доба Немањића, Бранковића
и Лазаревића, као и у периоду од 1918. па све до 2006.
У време када се српска војска опорављала од преласка преко
Албаније, и прикупљала добровољце и снаге за победоносни
повратак у Београд, на Крфу је, ко што је већ напоменуто, током
1917. и 1918, под уредништвом Бранка Лазаревића излазио познати
“Крфски забавник” (Видети: Забавник, фототипско идање, Бесједа
Арс либри, Бања Лука Београд, 2005). У том “Забавнику”, Тихомир
Ђорђевић, један од најзначајнијих српских етнолога, у прилогу
“Срби и Света Земља” (Забавник, 1918, 234) писао је о вековним
везама српских владара, црквених поглавара, као и других Срба
са Палестином и Јерусалимом. Ђорђевић у свом тексту инсистира
на српској активној улози у тој размени са делом Медитерана,
коју је представљала Света Земља:
“Српски владари су, пише Ђорђевић, почевши од Стефана Не-
мање... па до последњег изданка српских династија после про-
пасти Србије, слали обилате поклоне хришћанским светињама и
црквама у Палестини,... Још важније је што је српски народ имао
врло рано у Палестини чисто својих манастира. Свети Сава је... је
откупио од Сарацена манастир Св. Јована, који је пре тога обдарио
да би српски поклоници имали свога склоништа и да би се у њему
створио први српски културни центар у Светој Земљи. Српски
краљ Милутин, чија је милост, како српски споменици кажу,’
доспевала до Атоса, Цариграда, Синајске горе и Јерусалима’, где је
градио цркве и болнице, сазидао је у Јерусалиму српски манастир
Св. Архангела Михаила и Гаврила...” (Забавник, 1918, 230)
У 15. броју “Забавника”, Ђорђевић 1918. наводи и један више него
занимљив податак оксфордског професора Ф. Е. Брајтмана, према
којем је по манастиру краља Милутина, посвећеном Св. Архангелу
Гаврилу, једна од јерусалимских капија названа “Капија Српског
Манастира”, и да је постојала све до XVI века, када је почела
преправка зидова у Јерусалим. Што само илуструје релативно
рано присуство српске културе и идентитета на Медитерану, пре
свега кроз присуство и живот српског свештенства на култним
местима и храмовима на том делу Медитерана.
Ипак, један од оних најранијих сусрета Срба са морем, догодио
се на простору некадашњег Византијског царства. Јер, Срби су
преко Византије у исти мах и ступили у тај њен хришћански и
медитерански културни круг. Срби су тиме ступили на оне обале
оних мора, на којима је утемељен и створен први мит који је човека
најпре учинио духовним бићем. Да би баш ту, потом и започета
стварна историја онога, што данас називамо и подразумевамо
под европском културом.
Византија, та “невина румен остарелог сунца”, и “дивна мртва
светлост”, како је у својој поезији назива Иван Лалић, била је
основ, као и најважнији узор за стварање велике средњовековне
српске државе, која се у једном тренутку пружала чак на обале
три медитеранска мора. А тај значајни српски сусрет са морем,
догодио се на Светој Гори. И заиста, Света Гора је онај простор
где су Срби заиста још давно доживели море, живећи покрај њега,
додуше као “црнорисци”, али једнаки са другим ортодоксним
хришћанима, који од оснивања њених манастира, представљају
једине становнике тог полуострва.