Медитеран у српској књижевности и култури

онога што би могло да се назове српским уделом у њеној историји.
Јер не ради се ту само о трговинским, саобраћајним, политичким
и другим везама са немањићком Србијом или њеним рудницима.
Оно што свакако спада у изузетна, можда и најзначајнија ис-
куства српског народа у сусрету са морем и светом Медитера-
ном, баш ту, у граду под Срђем, траје већ вековима. Ту нагла-
шену српску, у свим и свеукупним копненим везама Дубровника,
посебно је апострофирао и Фернан Бродел, сигурно један од нај-
значајнијих европских историчара прошлога века, али и без сум-
ње и најзначајнији познавалац историје и феномена званог Ме-
дитеран. Истичући колико су бродови дубровачких трговаца
пловили читавим простором између исламског и хришћанског
света, чиме је овај град за своју економију и културни развој ство-
рио повлаштену и привилеговану позицију, Бродел закључује:
“Дубровник који је несумњиво створило море, ниједног тре-
нутка није био одсутан из широког балканског света чије је обале
и унутрашњост добро познавао. Он се некад занима за руднике
сребра у Србији, обезбеђујући снабдевање рударских центара
околних градова и сајмова: Скопље, Призрен, Пећ. Преко Босне
и Србије његови трговци се отискују до Видина, играју важну
улогу у подунавским земљама... Дубровчани су у Београду, где
продају енглеске штофове турским официрима на повратку из
рата у Мађарској... Задивљујућа моћ Дубровника у XVI веку
повезана је с трговачким колонијама основаним у унутрашњости
Балкана, са стотинама дућана у којима трговци продају на кре-
дит или готовину енглески corissee, тканине из Венеције или
Фиренце; повезано је, такође, с трговцима који откупљују коже
и вуну и о томе на лицу места преговарају с пастирима, о чему
нам дубровачки архиви чувају понекад дугачке и уске трговачке
бележнице.” (Фернан Бродел, Медитеран и Медитерански свет
у доба Филипа II, CID Подгорица, Геопоетика Београд, 2001).
Сваку, па и ону најкраћу хронологију српског присуства на
том делу јадранске обале, можда је најбоље почети и подсећањем
на чињеницу да су свештеници још у XIV веку на подручју
Дубровника, поред службе на латинском, служили и на словен-
ском језику. Разлог је био у недовољној образованости једног де-
ла свештенства, па је тако остало забележено да поп Иван из Гружа
“не зна латински” – “nescit litteram latinam", већ се као и неки други
свештеници, служи “ћирилицом”, што значи да је мисал који је
поседовао, “suoi misali”, био ћирилични. (М. Динић, Словенска служ-
ба на територији Дубровачке републике у средњем веку, Прилози за
књижевност, језик, историју и фолклор, Београд, 1934, XIV).
Али и састав ондашњег дубровачког становништва био је та-
кав, да је његов, ако не и највећи, оно бар претежни део, лакше
разумевао словенске свештенике. Па отуда не чуди, да се понекад
дешавало да чак и тестаменти буду састављени ћириличним пис-
мом, што наравно подразумева и такозвани “словенски језик”.
Данас су већ прибављени неоспорни докази да је у XV веку, на
територији Дубровачке републике, сем католичких “словенских
свештеника”, било и православних. На то на посебан начин по-
тврђују и неки документи у којима се чак помињу и жене “сло-
венских свештеника” – попадије, као на пример, “Стана попадиа”,
“Радослава попадиа” . (Исто, стр 72)
Уосталом, то заиста не може да зачуди, ако се само подсетимо
да је дубровачка власт још 1334. године прихватила обавезу из
Повеље краља Душана о уступању Стона и Пељешца “да пребива
поп србски и да поје у црквах које су у Стону и у Р’ту”.
Није такође непознато да су и најстарије штампане књиге које
су биле намењене дубровачкој публици, објављиване на ћирилици.
У богатој традицији старе дубровачке књижевности, тај ти-
пично медитерански, карневалски однос према свету, указује се
и као најважнија основа за проучавање и разумевање ренесансне
књижевности. Централни писац дубровачке ренесансе и најваж-
нији драмски писац у историји дубровачке књижевности, Марин
Држић (1508-1567) управо тада је остварио своје изузетно коме-
диографско дело, које и данас ужива популарност код публике.
Оно што, на пример, Држићеву “Новелу од Станца” чини ка-
рактеристичним ренесансним делом, насталим у том познатом
“озрачју” медитеранске карневалске културе, управо је тај смех
коме ће најпре бити подвргнут Станац, који би се могао описати
и као сељак из Пиве, на “повременом боравку” у Дубровнику.
Али, тај смех који је настао једне карневалске ноћи у Ду-
бровнику у “Новели од Станца”, већ се био заорио и у другим
Држићевим комедијама, одјекујући тако и до наших дана, и
сведочећи о ствараоцу који је својим комедиографским делом
успео изнесе дух целе једне епохе.
Смех у “Новели од Станца”, без сумње је и ехо смеха те кар-
невалске културе која је на Медитерану у време ренесансе до-
живела свој зенит и процват, да би, без обзира на свеколике про-
мене које су уследиле, чувала и сачувала тај популарни и пре-
познатљиви идентитет, чак и у данашњем свакодневном животу
градова широм Медитерана.
Ту животност, као подражавану стварност, у Држићевим ко-
медијама, веома природно и сугестивно је носио дубровачки го-
вор, стварајући аутентичну и упечатљиву слику ондашњег ду-
бровачког медитеранског света. Сликовит и жив, тај је језик, са
обиљем народних досетки, иако прилагођен главним ликовима
у Држићевим комедијама, веома лако разоткривао њихов статус,
интелектуалну висину или локални престиж.
Тако је језик био и једно од најважнијих средстава у грађењу
ликова и карактера, и стварању хумора. И због тога су се на
сцени, поред тог изворног дубровачког, чули и разни дијалекти
(италијански, комбинације исквареног италијанског и немачког,
макаронски, карикирани турцизми и други) разних ликова, пре
свега странаца.
Језичко шаренило је заједно са исто таквим костимима давало
посебан акценат тој општој живости на самој сцени, где је Држић
динамично стварао и одржавао такозвани “велики смијех”.
“Новела од Станца”, као и целокупно Држићево дело, били су
предмет проучавања пре свега у оквиру две познате југословенске
катедре за дубровачку књижевност, загребачке и београдске.
Београдска, са свом својом великом традицијом и угледним
професорима, данас пре свега сведочи о томе колико је српска
култура заиста контактна, и колико је улогу управо у свему томе,
за културну, књижевну, али и социјално-политичку историју
српског народа, имала Дубровачка република и тај древни град
под Срђем.
Крај друге Југославије, најчешће објашњаван демократским
разлозима у тежњи за довршењем националне еманципације и
жељом за сопственом националном државом, скоро свих јужно-
словенских народа који су као такви уписани у познати Устав
некадашње СФРЈ, 1974. године, опет, с друге стране, воленс ноленс,
природно је актуелизовао и такозвано српско питање.
Испоставило се да та његова сложеност и многостраност ни-
је само последица живота у последњих пет деценија прошлога
века, или заједничког живота јужнословенских народа у обе
Југославије.
На то је указивало и оно хистерично и злокобно пребројавање
такозваних националних крвних зрнаца, посебно у области
културе и књижевности, и то баш у оним бившим југословенским
републикама, које не само што су се тиме поносиле, већ су се већ
тада налазиле на вратима Европске уније.
Тако је и више од века стара “хрватска борба” да дубровачка
књижевност спада искључиво у ареал хрватске књижевности,
у складу са огромним и крвавим променама на тлу бивше Југо-
славије, добила чак подршку и у одређеним, и у јавности чинило
се значајним београдским културним круговима. Познати став
Павла Поповића да је дубровачка књижевност, онолико колико
је хрватска, толико заправо и српска, као да је био потиснут, пред
силом дневних политичких догађаја.
Јер, српски дотицај Медитерана у Дубровнику, толико је по-
себан и другачији од свих других српских сусрета са светом мора,
широм Далмације, па све до горе, до Трста.
Ако се још једном вратимо Броделовој тези о пастирском по-
реклу Медитерана, тим путем којим се Пивљанин Станац, пра-
вославац и Србин засигурно, спустио у Дубровник, онда више
него сигурно можемо закључити да се баш тако у град под Срђем,
могао спустити и неко од предака тројице младих Дубровчана
коју су са Станцем “новелу учињели”.
Том путањом у древни Дубровник, између осталих, спустили
су и преци једног Руђера Бошковића, као и једног знаменитог
дубровачког песника какав је био Доминко Златарић (1558 – 1613),
који се иначе поносио “српским подријетлом”.
На то све уосталом, на свој толико посебан начин, указује и
невероватна дуга традиција готово истих реакција у хрватској
књижевној и културној јавности, на било какву везу Дубровника
са српским језиком, књижевношћу и културом.
Прва таква и то веома жучна реакција, тада од стране Хрвата
из аустроугарске царевине, уследила је већ на само спомињање
дубровачке књижевности, поводом прогласа о оснивању Српске
књижевне задруге, 1892. године. (Видети Василије Крестић,
“Јагић, Калај и загребачки “Виенац” о Српској књижевној задрузи”,
Збор-ник за историју Босне и Херцеговине., САНУ, Београд, 2002.,
204-206)
Када је 1909. године Павле Поповић објавио Преглед српске
књижевности, у којем је, у складу са филолошком историјском
традицијом, дао и преглед старе народне и дубровачке књижев-
ности, уследиле су нове хрватске реакције.
Поводом тих жучних, и не само због тога неутемељених ре-
акција, у другом издању Прегледа српске књижевности, из 1913.,
Павле Поповић је у Предговору, посебно напоменуо да “по раз-
лозима а не по шовинизму, да се српска књижевност може из-
лагати без хрватске, а да се дубровачка књижевност може сма-
трати српском бар онако истом као и хрватском”. (Павле По-
повић, Преглед српске књижевности, сабрана дела, књига 1, Завод
за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, стр.7)
Поповићев Преглед српске књижевности, у Краљевини Ју-
гославији, доживео је чак седам међуратних издања, али за све то
време није престала хрватска критика таквог његовог поимања
дубровачке књижевности.
У другој Југославији, од 1945. па до 1991., Поповићево дело није
доживело ни једно издање. Ипак, 1967. године, било је понуђено
студентима књижевности заједно са књигама Бранка Водника
(Повијест хрватске књижевности, Загреб, 1913.) и Миховила
Комбола (Повиест хрватске књижевности, Загреб, 1945.)
За све то време, дубровачка књижевност је тако сматрана ис-
кључиво хрватском, како је, уосталом, то недвосмислено и стајало
у издању Хрватске енциклопедије.
О таквој политичкој атмосфери и клими, у којима је успо-
стављен такав једнострани поглед на дубровачку књижевност,
сведочио је и професор др Миодраг Поповић, када у једном
интервјуу није прећутао да је из његовог текста за Енциклопедију
Југославије (око 1960), нимало волшебно, изостао део реченице у
којем он тврди да је дубровачка књижевност заједничка српско-
хрватска баштина. (НИН, Београд, 29 IV 1990, број 2052, стр. 54)
Дубровачку књижевност у оквиру “Прегледа српске књи-
жевности” у другој Југославији, задесила је судбина и све оно што
је доживео сам Павле Поповић, њен аутор, кад је и 1902, као и
1904. године, његова молба за рад у Дубровачком архиву, оба пута
одбијена од стране аустријског министарства иностраних дела.
О том утицају и заокретима које су доносиле различите
епохе, поводом српске – хрватске партиципације и значаја за је-
зик, књижевност и културу и традицију Дубровника, више него
илустративан пример представља “случај” приступне академске
беседе Милана Решетара, једног од знаменитих Дубровчана који
су јавно оглашавали као Срби католици.