Медитеран у српској књижевности и култури

На вест о пријему у Српску краљевску академију, Решетар је
изразио захвалност и задовољство “ради нашега Дубровника
више него ради себе, особито ми је мило што је та иста почаст
дата Марку Мурату – још једном Дубровчанину из реда нас старих
бораца Срба католика који изумиремо”. (Српски глас, Београд,
година II, број 19, четвртак 21. март, стр.5)
Приступну беседу Решетар је посветио “најстаријем дубро-
вачком говору”, сматрајући “да се у Дубровнику није никада го-
ворило, ни у њему цијеломе ни у једноме његову дијелу, дал-
матинским чакавско – икавским говором него увијек само херце-
говачким штокавско – јекавским.” (Према: Мило Ломпар, Дух
самопорицања, Catena mundi, Београд, 2015.,122)
И на крају, у тој беседи коју је изговорио 7. марта 1941. године,
Милан Решетар је изнео и један посебно важан став, према којем
“кому су Срби и Хрвати два народа, тај ће морати признати да је
Дубровник по језику увијек био српски.”(Исто,122)
Али, судбина ове академске беседе, испало је то тако, на посве
неочекиван начин је разоткрила сав значај Решетарових ставова
о говору старога Дубровника.
Јер, најпре због ратних и других околности, штампана је тек
десет година касније, у Годишњаку академије од 12. јуна 1951.
године, и то тако што је управо изостала реченица у којој се тврди
да је “Дубровник по језику увијек био српски”. ( Исто,122)
Али, како је нестала из основног, текста на српском, тако се
опет на “невероватан” начин нашла у резимеу, који је опет био
на француском, што је једино могао да објасни приређивач Ре-
шетарове приступне академске беседе, и то нико други, до та-
дашњи председник Академије, Александар Белић.
Ипак, када се најчешће употребљава историјски појам српски
Медитеран, и када се говори о српском Медитерану, онда се ту
првенствено мисли на некадашњу тзв. православну Далмацију (
Еђидио Иветић, Граница на Медитерану, Источни Јадран између
Италије и јужнословенског света од XIII до XX века, Архипелаг
Београд, 2015., стр.152) која је обухватала околину Задра и Шибе-
ника и територију Книна, као и околину Дубровника, Боку Ко-
торску, пре свега Херцег Нови, Рисан, Будву, Паштровиће, Маине,
Поборе, Брајиће, Грбаљ. Тај широки простор је углавном с копна
оивичен оближњим брдима и планинама. Као што, уосталом, и
у највећем делу Медитерана, његове континенталне границе
одређују најближи планински масиви који се протежу поред
морске обале.На Јадрану то пре свега представља познати венац
Динарских Алпа, као и црногорске и албанске планине.
Утицај морског и приобалног живота на унутрашњост копна
обично се протеже на дубину од око 30 километара, колико је
отприлике некада човек могао да препешачи за један дан. То је био
тзв, директни утицај, док се дах Медитерана протезао и знатно
даље, што показује историја многих некадашњих покрајина и
области у Италији и бившој Југославији, као што су: Фурланија,
Горица, Крањска крајина, Горски Котар и Лика, као и простор
Хрватске дубоко у копно. Утицаји Медитерана су такође видни
у негдашњој Босни, Херцеговини, Старој Србији (Рашкој), као
и у континенталној Албанији и Епиру. Ти утицаји су, на основу
познатог принципа, да исти модел може да донесе и у различитим
околностима исте резултате, створили једну медитеранску
културну изохипсу, без обзира на многе, па чини се чак и неке
драстичне језичке и друге разлике међу свим тим народима који
се налазе у њеним оквирима.
Те различитости, опет, с друге стране сведоче и о “једин-
ствености” Балкана, који је према Јовану Цвијићу обележен у-
крштајем културних компонената најмање пет цивилизацијских
модела: византијским, османским, латинско-венецијанским,
средњоевропско-немачким и патријархално-горштачким. (Јован
Цвијић, Балканско полустрво и јужнословенске земље, Основе
антропогеографије, Београд 1922., стр. 81-152) Источни Јадран,
према његовом мишљењу, u својој je прошлости и на својој те-
риторији сажео ове цивилизације, кроз њихово преклапање, исто-
времено присуство, супростављање и суочавање.
У том смислу веома су важне и речи Јована Цвијића које је он
изговорио још 1918. године:
“Јадранско приморје је једини предео, у коме се западњачка
цивилизација могла прилагодити јужнословенском менталитету
лаганим развитком, који је почео словенском најездом крајем 6.
и у 7. веку. Србо-Хрвати су продрли у приморске градове насе-
љене старим романским становништвом које је општинском
организацијом царства сачувало и дух латинске цивилизације.”
(Исто, стр. 67)
У XIX веку догодило се да на крајњем северу Источног Јадрана,
где се Медитеран сусрео са Средњом Европом, Трст, после пада
Венеције, у новом Хабзбуршком царству, постане и главна лука
новога царства. Економска политика хабзбуршке царевине засно-
вана на протоку роба преко главне луке, близина средње Европе,
па и сам дух модерног времена, учинили су да Трст 1914. године
има телефонски именик “дебео као библија, док је, на пример, у
читавој Црној Гори било само 29 телефонских апарата, а у
Албанији још мање.” (Исто, стр.25)
За историјски и свеколики значај Далмације, пресудне су у
ствари биле одлуке Ахенског мира, склопљеног 812., када је Ја-
дранско море постало граница између Источног римског цар-
ства и Франачке државе Карла Великог, између византијског Ме-
дитерана и каролиншке Европе која је тек почињала да настаје.
Тако се Јадран у периоду од IX до XI века прилагодио животу
између два тадашња центра моћи, између Светог римског царства
и Византије, постајући простор у коме су се сусретали исток и
запад, католичанство и православље, Медитеран и континентална
Европа. Све то је просто рађало разне специфичности и укрштаје,
не само, али и посебно у уметности и широкој култури.
Млетачка Далмација је без обзира на све противречности које
и живот и историја собом носе, ипак била пример заједничког
живота католичких и православних заједница. Зато она и пост
фестум, представља један сложени спој Венеције и Словена, у
оквиру свеукупног значаја Далмације као моста између Италије и
Балкана, али и као предвиђеног заштитног бедема запада.
Како је то био и простор где су се директно сучелили хриш-
ћанство и ислам, млетачка Далмација је у османским изворима
доживљавана и називана “крајњом Италијом” ( Исто, стр.110)
И Срби, као и Хрвати, као и Словени уопште, у свакодневном
млетачком говору били су обухваћени једном заједничком речју
– Скјавоне (Skiavone). Први значајнији запис млетачког доживљаја
тог словенског света Далмације сачинио је Алберто Фортис у
свом знаменитом “Путу по Далмацији”, посебно напоменувши:
“Голема разлика нарјечја, ношњи, ћуди, навика, чини се да
јасно доказује како становници приморских крајева Далмације
немају исто подријетло као Загорци, ил’га морају вући из посве
различитих времена и прилика које мијењају чак и народне
особине.” (Фортис, Пут по Далмацији, стр. 35).
Укратко, за Венецијанце је реч Скјавоне означавале оне њи-
хове становнике који су говорили словенским језиком. А под
Словенима, они су подразумевали и Скјавоне и Морлаке. Венеција
није, наравно, открила ни Словене, ни Морлаке, у Фортисовом
XVIII веку. Јер, управо ти Скјавони, било да су Срби, Хрвати,
Словенци, било да су Морлаци, били су значајни за млетачко
поморство, не само као заробљени веслачи – галиоти, већ и као
морнари, официри, војници, свештеници, слуге, занатлије. Скја-
воне су били они “други”, јер су другачије говорили, јер су
држали до свог идентитета, али су се управо они веома добро
уклапали у оно што је представљало свакодневницу млетачке
цивилизације. На жалост, не може се такође заборавити да су у
млетачком друштву управо ти, Скјавоне, то потчињено словенско
становништво, често били називани и “s'ciavi", што је било више
него погрдно и расистички, јер су тако млетачки колонизатори
именовали робове.
Православна српска Далмација почела је да се формира још
за време Кандијског и Морејског рата. Православна Далмација,
поред хрватске и италијанске, као значајан историјски контекст
и трећа конфесионална и национална компонента на овом
делу Медитерана, предмет је и истоимене, веома обимне књиге
српског епископа Никодима Милаша. Оно што је историја
јасно забележила у односу католичких и православних заје-
дница била је линија њиховог разграничења која је доносила
поделе. На те поделе, ипак највећи утицај су вршили сплитски
надбискупи “који су хтели да наметну сопствену јурисдикцију
над “шизматичким” свештенством.” (Еђидио Иветић, Граница
на Медитерану, Архипелаг Београд, 2015., стр. 70) Млетачко
српство, у којем су одувек егзистирале и разлике између сеоског
друштва и њихових племића, крајишких вођа и сердара, одувек
је представљало једно посебно гранично конфесионално српство,
неизбежно отворено за разне промене, које су по правилу до-
лазиле од административних и војних власти прво Венеције, а
потом Дунавске монархије. То је подразумевало разне врсте при-
лагођавања, па и отвореност ка унијатизму. Јер, прелазак са села
у град, као да је подразумевао и прелазак у нову веру. Мада је
вероисповест, као најважнија разлика између заједница на том
простору Далмације, често на крају имала ону најважнију и
пресудну тежину.
Тако су општинским и покрајинским изборима 1878. године, у
Далмацији, Срби, Хрвати Италијани имали по једну политичку
странку. Поделе су биле карактеристике не само политичког
живота, већ су у следећем веку, у условима великих ратова и
сукоба, довеле до злочина и масовних егзодуса. Далмација је
још 1848. имала 416.803 становника, од којих је 75.000 било
православне српске вероисповести, хиљаду албанског порекла
(житељи насеља Арбанаси у Задру) и око 500 Јевреја у Сплиту.
(Исто, стр. 200) Управо тих година, политички и сваки други
значај српства у Далмацији је почео далеко да надраста и на-
дилази значај самих демографских бројки. Илирски покрет,
новонастајуће југословенство, велики друштвени покрети ши-
ром Европе су Кнежевину Србију ставили у позицију јужно-
словенског Пијемонта, и уједно донели свест о Србима као је-
дином народу који заиста може да уједини Словене на југу. У
скоро свим већим далматинским градовима Срби су већ имали
своју трговачку и поморску буржоазију чије је порекло понајвише
било из Херцеговине.
У Дубровнику посебно, као и међу другим далматинским и
бокељским католицима, тада се појавила снажна струја Срба
католика, коју су углавном чинили припадници старих дубро-
вачких породица и образованих грађана. Јер, они нису хтели да
се одрекну ни своје католичке традиције, као ни свог порекла,
сматрајући при томе Србију својом идеалном отаџбином.
О националном и политичком покрету тзв. Срба католика,
који се на простору данашње Далмације појавио у другој по-
ловини XIX века, данас постоји више књига, а још и више
научних радова, укључујући при том библиографије и српских
и хрватских аутора.
Сви они, и радови и књиге, било да су написани да истраже
предуслове, разлоге, или да оспоре и негирају значај ове појаве,
која је значајно обележила српско – хрватске односе у XIX, као
и с почетка XX века, садрже објашњења која се везују и за развој
Косовског мита, југословенске идеје, ослободилачки импулс
српског народа у оба устанка, као и у српско – турском рату.
Али, поред тог историјско-политичког значаја и свих кул-
турно-идентитетских последица те националне и политичке по-
јаве, Срби католици данас представљају и сведоче и о једном,
за данашње прилике помало невероватном, српском сусрету са
морем и Медитераном.
О том српском покрету, који се јавио око 1880. године, Павле
Поповић, у својим “Дубровачким студијама”, овако сведочи: