Медитеран у српској књижевности и култури

Покрет је био спонтан, без икаква страна утицаја, поникао
чисто на земљишту дубровачком. То је, уосталом, био део већег
српског покрета на Приморју. Али се тај део битно разликовао
од целине. Док се у северној Далмацији и Боки, покрет тра-
диционално везивао за веру, и Српство за православље, дотле се
у Дубровнику покрет јавио чист, еманципован од других обзира,
готово упркос тим обзирима. Ту се први пут католици огласише
Србима. Ту се створи католичко Српство. Појав је био редак, али
природан. Ако је већина Срба православна, православље ипак
није једино обележје српског племена. Католик може бити исто
тако добар Србин као и православни. Једно је вера а друго на-
родност. Али је појав ипак изгледао некима опасан и покрет
је стекао непријатеље. Међу многим непријатељима, један од
најмоћнијих било је свештенство, католичко наравно. Католичко
свештенство сматрало је појаву Срба католика као прелазан
облик од католицизма православљу и гледало у њему један знак
опасан по католицизам. Срби католици временом ће постати
Срби православни, тако је мислило свештенство и, наравно, из
бојазни за веру, стављало се одмах у ред непријатеља српског
покрета. Требало је разбити ту предрасуду и показати да та
опасност не постоји. Требало је јаким примерима осведочити
да Српство није противник католицизму. Требало је да се један
угледни католички свештеник, назове Србином...” (Павле По-
повић, Сабрана дела, књига IV, Завод за уџбенике, Београд, 2000,
стр. 428 и 429.
Напуштање симпатија за српство почиње тек после 1860. го-
дине, а сам почетак политике кроатизације Далмације може
да се веже за случај и деловање првог таквог Кроате и уједно
свештеника Миховила Павлиновића. Историјски гледано, све је
то било, пре свега у функцији аустријске царске политике пре-
ма тада све популарнијем и све снажнијем српском фактору
и ослободилачком вирусу којег је ширио на Балкану. Значај
српског, а уз њега и страх од словенског, православног руског
фактора и утицаја на Балкану, донео је нешто сасвим ново и посве
неочекивано.
Тако тада, на том иначе простору са несталним националним
осећањем, почиње убрзана кроатизација далматинског станов-
ништва, и то у више периода. Изградња хрватске нације, nation
building, убрзано је текла кроз политичку афирмацију у Истри и
Далмацији, поготово од 1900. па све до 1914., да би на свом путу од
тзв. културне и конфесијске већине из 1860. године, резултатима
“ратне среће”, постала 1947.године и незнатна демографска већина,
у том некадашњем венецијанском приобаљу. Све касније што је
уследило и дефинитивно је заокружило ту убрзану еволуцију
“народа без историје”, како је још 1860. године, дакле на самом
почетку овог процеса, и означен хрватски народ.( Исто, стр.22)
Јер, хрватска национална политика у Далмацији се као покрет
најпре и најочигледније успоставила кроз негирање сваког
српства, да би на ред временом дошли и далматински Италијани.
А њихово осећање и примат у Далмацији, после периода у којем
је владала Венеција, било је и последица одлуке хабзбуршких
власти да на том простору Медитерана и аустријске царевине,
италијански и даље остане службени језик.
Стицај историјских околности који је потом уследио, најпре
кроз формирање Југославије, на невероватан начин је допринео
довршењу процеса кроатизације Далмације. Она прва, Далма-
цију је сачувала од италијанских претензија, које су опет биле
продужетак поменуте венецијанске и аустроугарске културне
доминације. Занимљиво је да су Далматинци католичке веро-
исповести у врућим политичким споровима између Срба и
Хрвата, током двадесетих и тридесетих година прошлога века,
били ако не подељени, а оно свакако више на страни оних који
су били за југословенску државу. То је показао и број, на почетку
рата формираних бригада Југословенске војске у отаџбини под
командом пуковника Драгољуба Михајловића, посебно број оних
Далматинаца католика који су на почетку рата сачињавали ове
бригаде. А томе свакако треба додати и број оних Далматинаца
који су се прикључили и оном другом југословенском покрету
отпора, који је освајањем Београда, заједно са снагама Црвене
армије, и дефинитивно постао и онај први југословенски осло-
бодилачки покрет.
Иако о томе постоји знатна литература, ипак за осветљавање
далматинског погледа на трагично српско-хрватско неслагање
између два светска рата, можда најбоље може да послужи један
одломак из познатог путописа знамените енглеске списатељице
Ребеке Вест, у којем она бележи сусрет са “једним далматинским
господином” на острву Корчула:
“Стари господин је говорио: “Биће вам тешко да поверујете
али међу нама има таквих који су заведени и који желе да отуђе
Хрвате од своје славенске браће, Срба. Постоје доиста велике
разлике између нас и Срба, разлике у наравима које потичу од
несреће вековног робовања под Турцима, несреће коју ми нисмо
осетили. Али, они нису само наша браћа, они су нама донели и
огромне дарове. Сећам се како нас је овде посетио и код нас одсео
ваш дивни професор Ситон Вотсон (познати енглески историчар
и публициста) и како ми је рекао:” Безумно је да маштате о
потпуној славенској независности, можете се једино надати да
као Славени добијете пуна грађанска права у Аустроугарској
Империји. Сувише је она снажна за једну славенску силу”. Али
онда је поново дошао 1914. године, управо пошто је Србија потукла
Турску у балканском рату, и рекао: “Сада ствари другачије сто-
је. Када видим шта су Срби урадили Турцима, уопште више
нисам сигуран да Срби, Чеси и ви Хрвати не бисте могли потући
аустроугарску војску”. Говорио је истину. Тријумф Срба пробудио
је наду у нама. Одвратно ми је када због малих разлика у наравима,
људи презиру своје ослободиоце”. Говорио је као одлучан човек
од акције, навикнут на доношење јасних одлука, навикнут на
јасне и крајње прорачуне који су неопходни пре него што се може
постићи неки компромис. Овај човек ни за хиљаду година неће
разумети хрватски свет који је био разводњен немачким отровом,
који је разносио личности као ветар облаке, који је славенски у
суштини али нејасан у супстанци и неусмерен у процесу” (Ребека
Вест, Црно јагње и сиви соко, Свјетлост Сарајево – БИГЗ Београд,
1989., стр. 116 и 117)
А онда је уследио Други светски рат и одмах потом и друга
Југославија, која је одвећ лако затрпала све усташке јаме, као и
партизанске “фојбе” (италијански назив за јаме у које су бацани
стрељани Италијани, оптужени као симпатизери фашизма у
Истри и словеначком приморју), те је и својом комунистичком
идеологијом, испала некако “идеална” за тзв “хрватску дестаљи-
низацију Југославије” деведесетих година прошлога века.
У поводу тих драстичних национално демографских промена
које су се догодиле за само један век, када су Далмацију и Истру
напустило од 250 до 350 хиљада Италијана (Према Еђидио Иве-
тић; Граница на Медитерану, Архипелаг Београд, 2015, стр.51) а
при крају века више од 200 хиљада Срба, италијански историчар
Еђидио Иветић у својој студији о медитеранским границама је
закључио:
“Културни идентитет хрватске нације заснива се на Далмацији
која не може да буде кућа која се дели с другим нацијама. Могу се
прихватити културни утицаји, али хрватска суштина Далмације
не сме бити доведена у питање...” (Исто, стр.236)
Тако је овај простор, у своје најновије време, познато пре
свега и по свеопштим интеграцијама, заправо изгубио своју
тако важну медитеранску суштину и онај оквир, у којем је су-
простављање значило пре свега сусрет, обостраност, заједниш-
тво и заједнички живот.
За слике и представе Медитерана које су настајале и слагале
се миленијумима и вековима, најзаслужнији су многобројни и
вишеструки историјски и културни слојеви. У средишту свега
тога, ипак је тзв. “маре нострум”, које је у многим колективним
идентитетима колевка низа митова разних цивилизација, наста-
лих у сталном сусрету, па и супростављању Истока и Запада, кроз
онај неизбежни и непрекидни дијалог традиције и модернитета.
Уз све то, Медитеран, собом самим, носи и један прави емо-
ционални дискурс, једно евоцирање, у којем оно стварно стално
проналази свој модус вивенди у вези са својим небројеним
митским и поетским аспектима.
Бавећи се данас прозним књижевним делу оних српских пи-
саца који су српску прозу извели на обале Медитерана, и по-
највише је учиниле и медитеранском, ми неизбежно трагамо за
смислом, везама и спонама које се стално успостављају између
давнашњег и овог, нама савременог доба. Према оној познатој и
једноставној формули, која предвиђа да се за стварање сопствене
будућности морају спојити прошлост и садашњост.
То неминовно захтева и ослушкивање једног тако посебног
гласа и тона у новијој српској прози, али и српској култури,
какав је био медитерански. Као што подразумева и једну сталну
наднетост над оним што је и до данашњих дана остало важно у
српском сусрету са Медитераном, а што се непрекидно огледа
у много чему тренутном и пролазном. То је оно време и онај
простор, где књижевност својом имагинацијом најаутентичније
може оживети сву ону пуноћу прошлога живота. И где се тада
истина понајвише и одједном указује у тој магичној кохеренцији
занимљивог приповедања. Уосталом, онако како је и сам Ари-
стотел у то био уверен, када је написао да је поезија надмоћнија
од историографије
У нашој целокупној култури, српска књижевност, ипак, пред-
ставља једну од најважнијих спона у српским културним веза-
ма са Медитераном. Сваки избор писаца који су српску прозу
обојили сунчаним и плаветним бојама Медитерана, пре свега
илуструје присуство и континуитет српске књижевности, кул-
туре и српског народа на обалама Медитерана. Њихово дело
неизоставно сведочи значајне утицаје медитеранске културе и
књижевности, као и то колико су ти утицаји били подстицајни
за српску прозу. Оно показује и начине на које су ти утицаји
прихваћени и ауторизовани у српској књижевности, мењајући
и проширујући, не само њену дотле копном опасану географију.
Из дела српских медитеранских писаца, можемо сагледати и
различите степене, не само присуства, већ и интегрисаности
српског народа и његове културе у тај сложени медитерански
мозаик, и то у више историјских епоха. Тако да захваљујући
српској прози данас имамо и оно незаменљиво сведочење о томе
како су Срби, “у потрази за обетованом земљом”, стигли на обале
топлих медитеранских мора. Сем тога, у делима тих писаца имамо
и најизразитије и најважније слике доживљаја медитеранског
света у српској књижевности.
Данас, када је клатно светске историје, не само српску књи-
жевност, културу, већ и цео српски народ поново више “бацило
у загрљај” средње и источне Европе, сви други, и некадашњи
историјски токови, а посебно сећање на сусрет са Медитераном,
сада у првом реду сведочи о занимљивој и богатој традицији
српске књижевности, која је повремено заиста успевала да на-
дилази многа, па чак и она ограничења језика без којег се она не
може замислити.