Осамдесет година Комнена Бећировића

Је ли било отпора?
На жалост јесте од стране антисрпски настројних Дукљана, од-
носно Монтенегрина, недоношчади два тоталитарна зла, фашис-
тичког и комунистичког, који су стали да галаме на нас да хо-
ћемо да обнавимо Александрову капелу која је, према њима, би-
ла печат губљења независности Црне Горе и њеног наводног по-
робљавања од стране Србије! Као сви безаконици који лажу се-
бе у очи, како вели Јеванђеље, они нијесу хтјели ни да чују да је
Аустрија, по окупацији Црне Горе 1916, срушила Његошеву капелу
да би се скинуо ореол Ловћену, свесрпском светилишту, како
стоји у наредби бечке владе. Злочин који је Аустрија пред крај
рата и сама признала. Било је и пријетњи с њихове стране да ће
се отпор за одбрану усташко-бољшевичког чудевенија на Ловћен,
пружити чак оружјем, оснивањем тобожњих ловћенских стража.
Ту се посебно истакао књижевник Јеврем Брковић, поборник
двојице црногорских усташких идеолога, Секуле Дрљевића и
Савића Марковића Штдедимлије који су Други свјетски рат про-
вели у служби Павелића, као што је Брковић, кад је почела југо-
словенска трагедија, побјегао код Фрање Туђмана, главног винов-
ника, с Алијом Изетбеговићем, те трагедије. Чак ме је тужио суду
и тражио одштету од 50 хиљада евра за наводно претрпљене ду-
шевне болове у нашим полемикама, али је процес изгубио. Тако
сам имао да водим борбу и на томе фронту. Постоји на мојој
страници на Интернету врло опсежан текст о томе под насловом
Моја одбрана од Јеврема Брковића.

Требало је, такође, да изађе на француском књига ваше борбе за
Ловћен Његошев у светској јавности.
Јесте, 2013, поводом двјестагодишњице Његошевог рођења, под
насловом Combat pour un sanctuaire (Борба за светилиште), са
свим текстовима објављеним у првој половини 70-их у свјетској
штампи и са мојим великим Прологом од стотинак страна како
се ствар развијала отада до сада. На жалост, док сам био у пуној
припреми, имао сам удес у париским катакомбама, односно у
метроу, гдје замало нијесам погинуо. Гурнула су ме низа степе-
нице двојица младића који су јурили да ухвате воз на кеју. У
ствари, био сам рањен на фронту, јер сам ишао код нашег Луја
Далмаса на састанак Редакције нашег часописа Балкан Инфо. Но
извукао сам се са ломом лакта и кољена, операцијом и два мјесеца
проведена на клиници. Онда ми се почетком наредне 2014. брат
Ђорђије тешко разболио те сам био неколика мјесеца у Морачи
док је преминуо, Бог да му душу прости. Био је жива меморија
нашега краја и чувар требјешке куле пуно година док је у њој
пребивао сам и прије но што је обновљена. Сахранили смо га
првог дана априла док су се Љевишта златила од процвјеталих
дренова и бијељела од процвјеталих трешања и џања. По повратку
у Париз, испоставило се да је требало с моје стране унијети још
неке материјале настале поводом Његошевог јубилеја, док се од
стране издавача налагало превођење текстова са других језика
на француски, да би затим наступиле неке друге сметње, тако да
књига још увијек нија изашла али ће свакако изаћи до љета.

Но, да се вратимо у седамдесете: приметно је да сте се трагедијом
Ловћена, после претходне деценије бављења француском књи-
жевношћу, стали окретати и бавити националним темама. Мис-
лим, на пример, на ваша писма из српских светилишта која су
изашла у Монду...
Јесте, кроз трагедију Ловћена, схватио сам да су наше највише
вриједности угрожене, у сваком случају занемарене, одбачене у
други, ако не у задњи план од стране владајуће идеологије па ми
се само себи наметнуло да се њима превасходно бавим. Прво је
било Писмо из Острога, гдје су покољења мојих предака ишли на
поклоњење и гдје су ме родитељи Стеван и Милена понијели од
годину и по дана да ме крсте. Онда ме, кад сам поодрастао, мо-
ја побожна мајка водила на прво ходочашће цио љетњи дан пјеша-
чења преко планина да би стигли у Острог на вечерње. Постојана
у својој вјери, она је то чинила упркос безбожништву које су ко-
мунисти наметнули својим зликовачким узмањем власти тако да
је, на примјер, фанатизована омладина пјевала у порти манастира
Мораче који замало нијесу запалили:
Не вјерујмо у небеса, но у Маркса и Енгелса,
То су наши учитељи, цјелог свјета спаситељи.
Наравно да сам та прва своја ходочашћа евоцирао у мом Писму
по коме су, како су ми причали острошки калуђери показујући
ми исјечке из Монда, неки Французи долазили у Острог. Међу
њима и тада млади професор историје Жан-Пол Бес из Бордоа,
код кога је моје Писмо из Острога изазвало интерсовање за Црну
Гору и уопште за Српство, а које је крунисао, прије неку годину,
изванредном књигом Његош, словенски Данте. Затим су услије-
дила писма из Студенице и Хиландара у којима сам славио Вјечну
Србију, како је управо био насловљен текст о лаври студеничкој La
Serbie éternelle. Касније је објављено веома обимнo штивo истог
надахнућа, Rencontre avec le père Justin (Сусрет с оцем Јустином),
и у истом контексту ослобађања од комунизма, Soljénitsyne le
Libérateur (Сољжењицин ослободилац), кога сам имао прилику и
да сретнем.

Онда је, распадом Југославије почетком 90-их, кад се српски
народ нашао на голготи, коју још прешао није, наступио период
вашег бескрајног ангажовања за српску правду и истину, по-
себно за Косово и Метохију. Ви сте још далеке 1990. објавили у
Монду чланак Justice pour les Serbes (Правда за Србе) који се испо-
ставио пророчанским јер ево и данас, после више од четврт века,
та правда се чека.
Био је то вапај који је отада попримио планетарне, да не кажем
космичке размјере. У ствари, ја сам већ тада имао јако предо-
сјећање да се на нас ваља океан зла. Па сам вапио, донекле као Ка-
сандра пред пропаст Троје. Услиједио је наредне 1991. мој позив
Pour la réconciliat ion (За помирење), наравно Срба и Хрвата, с
предлогом да папа Јован-Павле II дође у Југославију, сретне
се са патријрхом Павлом, заједно одслуже помен на некој од
безбројних усташких јама и растерети Хрвате Кајиновог бремена
(le fardeau de Caïn), како сам дословно написао и како је видно
истакнуто у међунаслову чланка. Сличне позиве су упутили папи
и два велика новинара, Richard West, под насловом Yugoslavs need
the Popе (Југословенима треба папа) у Сандеј Телеграфу, од 11. ав-
густа 1991, и Robert D. Kaplan The Pope should Make the Schort flight
to Croatia (Папа би требало да оде на кратко у Хрватску) у Њујорк
Тајмсу и Хералд Трибјуну од 26. септембра те године. Додајем да
је Ричард Уест био одличан познавалац Југославије као аутор
књиге The Rise and fall of Yugoslaviа (Успон и пад Југославије). Наше
сасвим независно оглашавање у истом духу, повезало нас је те је
он једном приликом дошао у Париз на виђење.
Међутим, хрватска дијаспора у Француској је од мог обраћања
папи управо побијеснила те је направљен такав притисак на
Монд, какав се, по признању једног од уредника, није десио од вре-
мена рата у Вијетнаму. Монд је објавио један њихов клеветнички
одговор, потписан од тројице свештеника (да би било убједљивије),
у коме су Срби оптуживани за сва могућа зла па чак и за неколика
геноцида. Ја сам наравно аргументовано узвратио, али је Монд
одбио да објави мој одговор јер се ускоро претворио у антисрпску
медијску јазбину. Ово већ самим тим што је дугогодишњег до-
пиcника тога листа из Београда, преминулог Павла Јанковића, на-
слиједила права антисрпска отровница, хрватска снаха Флоранс
Хартман-Доманкушић која ће касније бити награђена функцијом
портпаролке главне тужитељке Хашке инквизиције, Карле дел
Понте.
Но ту није крај мојем окапању с Хрватима, будући да су тројица
њих: Мирко Грмек, Марк Ђидара и Невен Шимац, објавили 1992.
књигу Le nettoyage ethnique, une idéologie serbe (Етничко чишћење,
српска идеологија). Ту су оптужили знамените Србе, између оста-
лих, Вука Караџића и Његоша, назвавши овога последњег “гено-
цидним пјесником”, да су били проповједници етничког чиш-
ћења, термин који је тада улазио у употребу. Нијесам могао ос-
тати скрштених руку па сам сочинио велики одговор на триде-
сетак страна насловљен Tentative d’assassinat de la mémoire Serbe
(Покушај убиства српске меморије). Истовремено сам саставио
опсежну Апологију Његоша, гдје сам клеветнике сатро, показвши
како су најславнији Хрвати, Људевит Гај, Иван Мажуранић, Петар
Прерадовић, бискуп Јурај Штросмајер, Владимир Назор, Густав
Крклец, Иван Мештровић славили и уздизали Његоша до небеса.
А Мешровићево дивљење Његошу било је кобно јер се завршило
трагедијом Ловћена. Сочинио сам и сличну Апологију Андрића
бранећи га од босанских муслимана који су га, са њиховим
француским саучесницима, попут Пола Гарда, оптужили да је у
својим дјелима оцрнио доба отоманске владавине у Босни.

После ускраћене сарадње у Монду, где сте објављивали?
Ипак је било медијских посленика, као Филип Тесон, оснивач и
директор листа Le Quotidien de Paris, Париски дневник, који су одо-
лијевали растућем антисрпском једноумљу па сам у том листу, од
1992-1994, објавио низ чланака у којима сам наставио да указујем
на зло о чему довољно говоре неки од наслова као L’Occident et
la rumeur anti-serbe (Запад и антисrпска граја); Yougoslavie: le
naufrage de la conscience (Југославија: бродолом савјести); Kosovo:
une question de civilisation (Косово: питање цивилизације); La
tentation du mal (Искушење зла), и тако даље.
Како је мржња на Србе буктала, а “хуманистичке” звијери
завијале на рат против Срба, направио сам, увијек у зебњи да ће се
на нас обрушити велика несрећа, проглас упућен руској јавности,
под насловом: Русијо, услиши нашу муку! који је објављен у Правди
од 13. априла 1993. А будући да сам хитао, то сам, осим себе, по
слободи потписао бар двадесетак угледних личности, међу који-
ма низ мојих пријатеља, из Србије и Црне Горе, с којима сам био
на истој таласној дужини. Но, иако је одговор знатног броја рус-
ких интелектуалаца убрзо изашао у Совјетској Русији, под нас-
ловом Вјерујемо да ће позив бити услишен, није било наде у Ру-
сију, пошто је она тада тонула у мору вотке, што је заносило пи-
јанца Јељцина. Онда сам, пошто је Јељцин, 4. октобра 1993, на
велико увесељење Запада, бомбардовао побуњенике против њего-
ве кобне самовоље у згради Врховног Совјета, односно Парла-
мента Русије, упутио дугачку Посланицу браћи Русима, под на-
словом Демократија као проклетство, објављену крајем но-
вембра у листу Литературнаја Русија. И ту сам био пророк,
јер све зло које Запад не престаје да отада плете против Русије,
посебно братоубилачки рат у Украјини, врши се наводно у име
људских права и демократије. Проклети били!

Да се вратимо у Париз: како сте се пробијали на електронске
медије, радио и телевизију?
Само још неколике ријечи што се тиче новина: пошто је убрзо Le
Quotidien de Paris престао да излази, није нам било друге него да
нас неколико српских и француских интелектуалца, на челу са
ветераном француског новинарства Лујeм Далмасом, оснујемо
своје сопствено гласило, мјесечник Balkans-Infos који смо, заједно
са нашим претплатницима, сами финансирали и у коме смо мог-
ли да себи колико толико дамо одушка. До Далмасове смрти у
деведесет четвртој години живота (2014) објавили смо двјеста
бројева. Био је то заиста светионик, додуше релативног домета, у
ноћи злоумља и једноумља у који је био поринут Град Свјетлости
на Сени. Посебну улогу у том подухвату, играо је мој саборац
и састрадалник на пољу српске ствари још из времена борбе за
Ловћен, Коста Христић (Kosta Christitch) кад је био низ година
новинар у Монду, а затим један од уредника у великом недјељнику
Le Point.