Осамдесет година Комнена Бећировића

као што се то често послије рата дешавало; четврти пут сам пао
с једне стијене, високе неколика метара, са великим каменом
који је био на врху и који ме повукао за собом расјекавши, скоро
пресјекавши ми десну шаку коју су ми лијечили стављајући со и
дуван на рану, затим привијајући меки сир и мелем од трава. А
често су око мене сијевале и падале муње.
Томе треба додати и страхоте које су чинили комунисти уби-
јајући највиђеније људе по нашем и другим племенима, често им
ломећи руке и ноге, разбијајући им главе маљевима и ћускијама
и бацајући лешеве, а понекад и живе људе у јаме безднанице,
као што су то чиниле хрватске усташе по Крајини, Лики и Хер-
цеговини. Све је то, у јеку тих страхота, опјевао, безпризивно
осудивши злочине, бард Требјешки у својој поеми Ђаво у Црној
Гори. Ђаво је, уствари, био Моша Пијаде који је, као Брозов
делегат за Црну Гору, са Жабљака дириговаао крвавом оргијом.
Истовремено је настала и друга Радованова поема, са рјечитим
насловом Мошиних подвига, Јаме у Црној Гори, па је због свега
тога био осуђен на смрт и да сам заврши у некој од бројних јама,
али је остао жив, како је говорио, по неком Провиђењу.
Но ипак, када сам се из мога горског, мукотрпног завичаја
винуо у свијет, све је вријеме стало да просијава, будила се но-
сталгија, тим више што нијесам човјек злопамтило, те се тако за-
држало углавном само оно најљепше, поготово што се тиче при-
роде. Што не значи да се није враћало и оно друго, заосталост и
грубост, оскудице и прехладе са невременима, са потопским је-
сењим кишама кад Морача устане и бије уз брда у брдо и кад
планине остану недјељама у облацима и маглама, са суровим
сњеговитим зимама кад лете урвови низ Љевишке стране, али све
то узимам као саставни дио моје морачке судбине.
У ствари, остао сам цио вијек човјек исконске природе и епске
средине, што иде једно с другим. И данас, особито љети кад бо-
равим у Морачи, будим се с птицама небеским и устајем кад
зора заруди а затим се запали небо на истоку. Гледам како прво
сунце позлаћује врхове, затим како силази низ врлети и стрмине
простирући свој златни вео по шумама, и дочекујем, попут вјер-
ника старих Сунчевих религија, његово рађање, као неког божан-
ства, иза Високих Градишта. Било би ме гријех и срамота да ме
сунце затекне спавајући. Једном сам записао:
Има л’ љепше на свијету ишта,
Но кад гране сунце са Градишта
И свјетлошћу испуни Љевишта.
Онда наступа његов ход током многих сати у великом луку
про небеса док не нагне раскошном смирају иза врхова на сјеве-
розападу и посљедња свјетлост му се стане пети уз врлети иза
којих је истекло. Данте је говорио о сунцу као о једино достојном
оличењу Бога у свемиру, а такође и Свети Фрањо Асишки који
је у њему видио метафору Свевишњег и називао га брат сунце,
fratello sole. Исто тако ноћу, тим прије што сам се донекле упутио
у астрономију, гледам истицање сјаних звијезда које се, као ватре,
пале на врхунцима те божанствени рој и ход сазвежђа. Сва сви-
јетла кола у простору, како вели Његош. Устајем по ноћи да ви-
дим призор небеса, колико су вечерња сазвежђа превалила не-
бом, а која су изашла те колико је Млечни пут од почетка ноћи
промијенио свој положај у свемиру. У ствари, у Морачи сам
схватио да сам, и тако се осјећам, становник васионе. Чак сам узео,
као електронску адресу, име најљепшег сазвежђа на небесима,
божанског ловца Ориона који по читаве дуге зимске ноћи плови
небесима.
И заиста, кад сам, прије тридесетак година, започео да градим
нову кућу поред старе требјешке куле коју је саградио прађед
Раде крајем XIX-ог вијека, а која великим дијелом припада
рођацима, многи су се чудили што је не градим у Подгорици,
већ у врлетима и бобијама, ја сам им, донекле у шали, одговарао
да то чиним за своје односе с васионом. Такође мислим да у тим
феноменима и призорима вјечности природе тражим и налазим
себе далекога, јер све се промијенило за прохујалих осамдесет
година, покољења су прошла, а они су ту као када сам се међу њи-
ма на свијет пробудио и стао да га спознајем. Што ме, донекле,
успокојава у моме трајању, дајући ми илузију сопствене вјечности,
иако смо само тренутак у вјечности.
С друге стране, величанствена морачка природа има на мене
један врло конкретни ефекат, будући да дјелује исцјељујуће и
очишћујуће од зла свијета које бијесни посвуда на планети, о че-
му у градовима не престају да нас засипљу медији у свако доба
дана и ноћи. А дјелује утјешно и разгаљујуће од лоших снова и
расположења и томе слично. Да не говоримо о чистом ваздуху,
тишини, изворској води, еколошкој храни, кретању, будући да
сам у Морачи скоро по цио дан на ногама.

Да ли вас походе сећања на то далеко време?
Походе, и те како! На примјер, понајвише ми долази, скоро ми се
намеће једно мјесто звано Артан до, уствари прилично пространа
зараван, на висини од око 1000 метара, преко које се Љевишке
стране односно њихов дио звани Колијевка, спуштају ка доњем
дијелу села и ријеци. Ту нам је било једно имање, са колибом, која
је имала собицу окренуту к истоку, тако да би је испунило прво
сунце, и гдје смо боравили с прољећа, прије издига на планину и
с јесени по здигу с планине. Одатле се отвара поглед на околне
стране, врлети и висове: прво, наспрам сјевероистока, преко
храстових шума на хридинасти Врмац, окићен боровима, затим
на Греде и Градишта на истоку. У исти мах пуца бескрајни видик
право ка југоистоку, све до Комова, на граници Албаније, те
ближе на букову прашуму Дебелу гору која се од зелених пољана
пење јужно до Боровог врха, иза кога је Поцки врх, а која огољела
и уснула зими изгледа још тајанственије. Даље се на југу уздиже
огромна пирамида, звана Стожац, настала кроз вјечност, затим
Зворник и Орловача, пребивалиштe орлова, Чуке камене, Ђед и
Бијела точила испод њега па на западу Каблова ластва, Сумор и
Зубца, што чине полукруг око велике удолине из глечерског доба,
зване Врагодо, одакле извире Морача. Планински вијенац се
наставља Шљеменом, Коњевачом, Лијевном, Развршјем, Љевиш-
ким странама и веома врлетном Колијевком, која се тако зове
јер је једној жени, док је туда чувала овце, одлетјела колијевка с
дјететом, а биће да се и она за њим бацила.
Ето у каквом сам амбијенту проживио прво прољеће свога жи-
вота, а затим многа прољећа и јесени, прије но што сам се у свијет
отиснуо. Но, пошто се овај наш разговор претвара у неку врсту
исповијести с моје стране, додао бих још да се ту на Артан долу
десила и једна велика несрећа. Наиме ту је једног априлског дана
1934, дакле на двије године прије мог настанка, нагло умро мој брат
Вељко од дванаест година, а изгледао је, како су ми причали, као
да је имао неколико више. Био је ђак у Колашину па је за вријеме
распуста, пјешачећи неколико сати до Љевишта, пио знојав хлад-
не воде на изворима, што га је изгледа покосило. Непреболну ра-
ну коју су моји родитељи носили читавог живота. Увијек кад
би га мајка тужним гласом поменула, додавала би: “Анђели му
с душом”. Док га отац, стари ратник са Скадра, Брегалнице и
Мојковца, а послије сужањ у аустријским логорима па једно ври-
јеме и у њемачким, никад није помињао, само би, ако би неко
други то учинио, ћутао гледајући преда се једва се суздржавајући
да не пусти сузу.

Да ли још постоји ваша колиба?
Одавно је моју сунчану колибу, иако сам је једно вријеме бранио,
освојила вегетација, посебно пузавица звана ламутина, мада се
кров још дјелимично држи, а на огњишту, гдје је мајка пекла хљеб,
варила варенику и спремала нам оброке, израстао је већ три-че-
тири метра висок јавор од кога се, да подсјетим, праве гусле. Што
ме донекле тјеши, као и помисао да су многи двори, краљевске
и царске палате, кроз историју доживјели сличну судбину. Но,
свеједно, жао ми је.
Поред колибе сам, као дијете, посадио два орахова омладка
изникла из распуклих љуспи, који су током деценија док су ме
таласи живота носили по свијету, расли и израсли у огромно
дрвеће дајући ми сваки пут кад их обиђем представу о прохујалом
времену. Они данас надкриљују простор на почетку велике њиве
која нас је хранила. Ти су ме ораси, током многих жарких љета кад
сам се пео на висине мога дјетињства и моје младости, примали
у свој хлад, док су ме у раскошним јесенима даривали њиховим
плодом. Касније сам садио борове у Хиландару, чемпресе у
Острогу, кедрове у манастиру Морачи...
Такође сам подњивио парк око нове куле на Требјешкој гла-
вици, посебно један хималајски кедар, с којим имам више среће
него што је имао Шатобријан са својим либанским кедровима на
имању La Vallée aux Loups, Вучја долина близу Париза, јер он није,
као што се надао, дочекао под њима своје старе дане, као што
сам ја, ево, дочекао своје под мојим кедром и липама у близини.
Иначе сам ходочастио на Шатобријанов гроб на острву Гран Бе
наспрам родног му града Сен-Малоа, гдје почива по својој пос-
љедњој жељи, као што је Његош слично почивао на Ловћену, на
што су неки аутори указивали. И сам о томе имам путопис Прах
пјесника у окриљу океана, као што је Његошев прах пребивао у
окриљу планина, прије но што га је Броз, звани Тито, са својим
црногорским сатрапима, заточио у Мештровићеву апсану. Наста-
вио сам ходочашће даље океаном до на острво Гернези гдје је
Виктор Иго провео многе године свога изгнанства у саобраћању
са стихијом по чијој је мјери био његов геније.
Него вратимо се на Артан до који није само географски већ
и историјски изузетно мјесто, будући да су у близини погинули
сердар Мркоје Мијушковић и барјактар Шуша Маговчевић у
великом боју на Морачи августа 1820. Био их је послао с војском,
Пјешивцима и Брђанима, владика Петар I у помоћ Морачанима
да одбију велику турску ордију од дванест хиљада људи која је,
под командом босанског Џелалудин паше била најездила да
покори непокорну Морачу. Гроб им се налази обиљежен спомен
плочом у подножју једног огромног вала који је у некој далекој
катаклизми слетио из Страна и ту се зауставио. Каква природа,
такви у њој догађаји и судбине људске. Без сумње да нико на
свијету, сем египатских фараона, нема тако огроман споменик
као што имају Мркоје сердар и Шуша барјактар о којима сам
слушао откад сам себи дошао. Тако сам се од најраније доби, осим
морачким природним чудесима, напајао истовремено морачким
предањима.

Постаје јасније, из свега што сте рекли, ваша борба за спас
Мораче коју водите већ деценијама. У ствари, ви настављате
борбу ваших предака.
Јесте, али с том разликом што су се они борили против зла ту-
ђинскога, а ја се борим против зла домаћега, што је много теже.
Дао сам питању Мораче европске размере, ако не и свјетске, у-
кључивши у њену одбрану и највећег еколога нашег времена, фи-
лозофа природе, хуманисту Франца Вебера. Често се сјећам њего-
вих одушевљених ријечи, док смо, априла 1989, са групом нови-
нара из разних европских медија, ишли уз кањон Мораче: “Мо-
рача је катедрала вјечности!” А затим, пред призором Мораче,
надошле од топљења сњегова, ваљајући своје бијело зелене таласе:
“Морача је Бетовенова симфонија!” Морачу смо довели на врата
Унеска, али црногорски властодржци, све исти већ четврт вијека,
неће да је кандидују за упис у свјетску баштину под заштитом
Унеска, него очајнички траже инвеститоре по свијету како би је
потопили! Уз то настоје, што је врхунац, да се лажна косоварска
држава коју су међу првима признали, прими у Унеско, а тиме и
споменици српске цивилизације на Косову прогласе као баштина
тог чудовишног Нато недоношчета од државе!
Иначе сам објавио три књиге о Морачи, једну на француском
L’éternité menacée da la Moratcha, Угрожена вјечност Мораче (1997),