Осамдесет година Комнена Бећировића

Како сте се снашли у тим сусретима?
Утолико боље што сам познавао класике који су ме, у ствари,
довели у Француску, гдје сам имао срећу да сретнем живе кла-
сике, као Моријака, Малроа, Сартра, Арагона... Тако ми је, реци-
мо, Луј Арагон, посвећујући ми своју обимну антологију Игоовог
пјесништва, под насловом Avez-vous lu Victor Hugo? Јесте ли чи-
тали Виктора Игоа?, питање упућено омаловажаоцима пјесника
Легенде вјекова, написао: Комнену Бећировићу коме се то питање
не поставља, Луј Арагон. Ту је била и његова остарела муза Елза
Триоле, такође списатељка, коју сам, као Балканац, донекле био у
разговору занемарио, што ми је мало замјерила. Ипак сам успио да
се брзо искупим тако да ме је неколика мјесеца касније, приликом
промоције свога романа L’âme, Душа, одмах препознала и срдач-
но ми посветила књигу написавши: овај интервју. Била је Руски-
ња, сестра чувене Љиље Брик, љубавнице Мајаковскога па је та-
ко донекле утицала на Арагоново комунистичко ангажовање. Сре-
ћом, он је био много већи пјесник но комуниста. Од прије неко-
лико година често пролазим Тргом Луја Арагона, који се налази
на почетку Острва Светог Луја, гдје се спајају два рукавца Сене,
куда наилазим идући у парк иза Богородичине цркве, пошто
станујем у близини.
Разговор са Сартром, пак, у његовом малом, од цигарета за-
димљеном студију на булевару Распај, био је прави ватромет: тек
што бих отпочињао моја питања или примједбе, он би већ на њих
реаговао настављајући моју мисао, тако да ми је, захваливши ми
на посјети, написо у посвети свога Бића и ништавила да смо
имали веома занимљив разговор. Иначе, колико природа није
била издашна према њему што се тиче физичког изгледа, пошто
је био мали, нечемуран, разрок, толико је била надомјестила и
наградила га великим духом.
А што се тиче сусрета са Моријаком, како сам онда био још са
факултета у Хомеру и Лукрецију, затим у Русоу, Валерију и Кајои,
осмјелио сам се да га питам, будући да је био велики вјерник, како
се може стално живјети на кољенима у очекивању неке награде
или казне. Он је донекле био зачуђен, али се брзо прибрао па ми
је мирно одговорио да пада на кољена када за то осјети потребу
и да је његово очекивање од вјере нешто сасвим друкчије. Но
имао сам осјећање да му је, као великом полемичару, моје питање
ипак донекле годило, јер се вјероватно нико никад није усудио,
осим мене Морачанина, да га тако нешто пита. Уосталом, кад
сам му послао Нин са објављеним разговором, захвалио ми је с
најљепшим сјећањем на наш сусрет и изразом дубоке симпатије.
Наш разговор објављен је поводом стогодишњице Моријаковог
рођења на читавој страни Монда од 13-14 октобра 1985.

Понајвише је познат ваш сусрет са Малроом.
Јесте, већ самим тим што је био снимљен и емитован неколика пута
на телевизији и радију, поред тога што је био објављен на српском
и француском. Малро је био, међу свим ауторима с којима сам раз-
говарао, онај коме сам се највише дивио, будући да су ме већ са-
ми наслови неких његових књига, као Људска судбина, Гласови
тишине, Метаморфозе богова, одушевили. Имао сам част и срећу
да ме, на основу претходно достављених му питања, изабере за
саговорника између седам-осам југословенских новинара који су
му такође били упутили своја питања. Примајући ме 5. сунчаног
маја 1969. у Краљевској палати, гдје се налазило Министарство
културе, на чијем је челу у Де Головој влади био већ десет година,
рекао ми је да су моја питања врло високог нивоа и да се чак за
одговоре на нека од њих припремао, на што сам остао веома по-
носан и до дана данашњега.
Али ту се прича са Малроом не завршава, будући да сам че-
трдесет година касније, 9 фебруара 2009, дошавши на симпозијум
Андре Малро и Азија у палати Гијме на Трокадеру, имао изнена-
ђење да чујем предсједавајућег професора Клода Травија како на-
јављује отварајући скуп, да је тако насловљен по изјавама који је
Малро дао на ту тему једном југословенском новинару 5 маја 1969,
наводећи неколико минута шта га је новинар питао, а шта му је
Малро одговарао. А тај новинар је био у амфитеатру међу бројном
публиком и наравно да се први јавио за ријеч, обзнанивши да је он
тај Малроов саговорник од прије четрдесет година и, подигавши
увис своју књигу André Malraux ou la grandeur humaine (Андре
Малро или људска величина), рекао да она садржи знатан дио раз-
говора. Поздрављен сам бурним аплаузом и био окружен пошто-
ваоцима овог великог човека током цијелог преподнева. Осјећао
сам се као јунак у неком роману, донекле као што сам то себе
замишљао читајући некада романе у мојим планинама.
Додајем да је мој разговор са Малроом од прије неку годину
доступан на You Tube-u, само у српској верзији коју ми је љубазно
уступила РТС, али да у сарадњи са Међународним удржењем
Андре Малро настојим да васпоставим оригинал. А сам текст је
изашао 1982. у великом зборнику посвећеном Малроу у едицији
Cahiers de l’Herne који је, наравно, био познат Клоду Травију као
великом познаваоцу Малроовог дјела.

Кажите нам, пре него наставимо с Малроом, има ли данас ико
у животу од читаве плејаде од бар петнаестак аутора које сте
интервјуисали?
Има једино Мишел Битор који се, иако је сада у деведесетој годи-
ни, добро држи и с којим сам обавио прошле године разговор, на-
кон 50 година од нашег првог разговора 1965, што је свакако је-
динствен случај у литератури да два аутора воде дијалог преко
понора од пола вијека. Требало је да је већ на Youtube-u, али сам
био сметан да га у први мах поставим па је затрајало, но неће дуго.

Малро вас је подржао у кампањи коју сте покренули почетком
70-их за спас Његошевог храма на Ловћену.
Учинио је то без оклијевања, одговоривши ми већ трећи дан на
послато му писмо и досије о Ловћену. Одмах је схватио сву ве-
личину и изузетност Његошеве личности, пјесника, владике и
владара, будући да је и сам био човјек велике судбине писац,
државник и ратник. Та јавна подршка једног од најзнаменитијих
Француза XX-ог вијека ми је морално огромно значила као и по-
дршка Жана Касуа, пјесника, романсијера, историчара умјетно-
сти те Габријела Марсела великог хришћанског философа који
се огласио у Фигарy чланком Une atteinte au sacré, Насртај на
светињу. Чланак је сочињен на основу података садржаних у
тексту Le sanctuaire du Lovcen menacé, Угрожено ловћенско свети-
лиште, од десетак страна који сам дијелио уз слике Његоша и
Ловћена. Да поменем такође Пјера Емануела, члана Француске
академије, пјесника Орфејевог тестамента који се залагао за по-
штовање Његошевог тестамента у коме је, као аманет, оставио да
буде сахрањен у цркви на Ловћену коју је ту сам подигао шест
година прије смрти. Пјер-Емануел, који је био предсједник Пен
клуба, писао је лично Брозу, као што му је писао Жан Касу, али
ништа није помогло, иако га је Касу бранио од француских ко-
муниста у вријеме сукоба са Стаљином 1948.

Свакако да се нисте ограничили само на Французе.
Наравно да нијесм самим тим што је Париз велика свјетска ме-
тропола, већ сам контактирао дописнике разних листова, тако
да су се написи у одбрану Ловћена за неколика мјесеца појавили
у разним листовима, већина са ликом Његоша и његовог храма.
Уосталом, први текст о Ловћену са ликом Његоша и његовог храма
објављен је на видном мјесту у Хералд Трибјуну, The International
Herald Tribune, који је тада излазио у Паризу, од 19. марта 1970. Био
је то мој иницијални текст преобликован у разговор са мном под
насловом Montenegrins Fight to Save Sanctuary, Црногорци се боре
да спасу светилиште. Затим у Corriere della sera, под насловом
Париз брани прах пјесника Његоша, онда у Сандеј Тајмсу, у Tribune
de Genève, у Times of India, чак и у јапанском Асахи Шимбуну, нај-
тиражнијем дневнику на свијету, од седам-осам милиона примје-
рака. Убрзо је Град Свјетлости постао заиста престоница међу-
народне одбране српског Синаја од тмина које су се над њим
надносиле.

Како је ствар тако брзо упалила?
Тако што би свакоме когод би видио слику Ловћена и Његоша,
а уз то прочитао велику причу о њима коју си био сочинио, по-
стајало јасно да је то у сваком погледу, природном, историјском,
моралном, савршено јединство у које не треба дирати. Одбојности
је доприносила и слика макете маузолеја чији је изглед заправо
зграњавао.
Врхунац је био мој реквијем над Ловћеном под насловом Adieu
à un sanctuaire (Збогом једном светилишту) у Монду од 6. децем-
бра 1972, у коме сам увелико осудио злочин, тако да сам запао у
још дубљу немилост Брозовог режима те ми за неколике године
није било пута у Југославију, будући да ми је пријетило одузимање
пасоша, суд и тамница. Можете замислити кад ме, још на почетку
кампање, сам Владимир Дедијер, Брозов хагиограф, напао у Борби
да ширим по свјетској штампи неистине о Ловћену и да малтене
поткопавам братство и јединство југословенских народа тиме
што спречавам да један Хрват, Иван Мештровић, прећутавши да
је овај усташа, плете вијенац једном православном владици, Ње-
гошу. Послије, пред крај живота, признао је новинару Нина Милу
Глигоријевићу да га је лично Броз био задужио да подржи градњу
маузлеја и да чак од својих хонорара томе финансијски допринесе.
Ипак, кад је грануло нешто слободе у Југославији крајем 80-их,
покренуо сам акцију и основао свесрпски Одбор за обнову лов-
ћенског врха и светилишта, акцију која је заузела толико маха да
би донијела очекивани резултат, то јесте уклањање грозног зин-
дана званог Мештровићев маузолеј са Ловћена и повратак Њего-
шеве красне задужбине, да није било распада Југославије и ратова
који су услиједили. Но то је читава епопеја коју доносим у мојој
књизи Борба за Ловћен Његошев, изашлој 2002 године.

Реците нам неки кључни моменат.
На примјер онај кад сам се једног облачног фебруарског поподнева
1989. налазио у Цетињском манастиру код владике Никанора који
је замјењивао остарјелог и изнемоглог митрополита Данила, и
питао га шта је с остацима Његошеве капеле? Кад ми је рекао да
они леже у гомили на Ивановим Коритима у подножју Ловћена,
ја сам намах осјетио потребу, као да сам чуо неки глас, да идем
на лице мјеста. И послије двадесетак километара вожње окукама
уза стрмине, нашао сам се готово у сумрак на једној пространој
оснијеженој пољани пред тужном гомилом Његошевог храма ко-
ји бијах прије двадест година оставио на врху Ловћена у свој ље-
поти и слави, у бескрају планина и небеса, као што тада бијах у
јеку живота.
Прекрстио сам се и пао на кољена, одлучивши да о томе про-
говорим, што сам учинио својим Словом о Ловћену у Нину од 10.
децембра 1989. године, отворивши питање Ловћена након осам-
наест година ћутања и изазвавши током наредних мјесеци пра-
ву поплаву чланака из којих је стала да избија преко двије деце-
није затуљена истина о завјери против Ловћена. Затим сам се
договорио са неколицином књижевника, пјесника и умјетника
да са владиком Никанором учинимо поклоништво на Иванова
Корита, што смо и учинили по најљепшем сунчаном дану 13. ја-
нуара 1990, уочи православне Нове године. Сваки од нас је изго-
ворио над тужном гомилом неко пјесму, неко бесједу, а владика
молитву, односно кратак помен. Онда је у јуну, баш на Видовдан,
дошло до новог молитвеног скупа ширих размјера, са пуно на-
рода, свештенства и владиком Амфилохијем, тек устоличеним
на трон Митрополије црногорско-приморске. Тиме је покрет за
обнову ловћенског врха, какав су му биле дале геологија и тео-
логија, увелико кренуо.