Осамдесет година Комнена Бећировића

велики зборник Одбрана Мораче од потопа (2002) и поему Авет
потопа над Морачом (2010). Све три су доступне, са опсежним
радом Морача у очима европских аутора, на српском и фран-
цуском, на мојој страници на сајту http://www.tvorac-grada.com,
који води мој пријатељ пјесник Ненад Живковић.

Објасните нам, док смо још у Морачи, порекло вашег презимена,
јер делује, донекле, чудно да постоји муслиманско презиме у
Морачи, српској крајини.
И ту се отвара дуга прича. Постојало је велико херцеговачко
братство Требјешани које је имало бројне породице, настањено у
подножју брда Требјесе поред града Оногошта, касније Никшића.
Дигли су се на устанак први пут у вријеме Руско-турског рата
1711. кад је цар Петар Велики позвао балканске хришћане на бор-
бу за ослобођење. Нажалост, како је цар изгубио битку на Пруту,
Требјешани су морали да оставе своја огњишта и иселе се у Брда,
а њихова постојбина је била разорена. Ипак су се вратили пос-
ле четрдесет година и обновили своје домове, али су се опет диг-
ли на устанак на позив царице Катарине, у вријеме Другог руско-
турског рата 1789-1792. кад је руска војска, под командом Суворова,
побједоносно марширалa на Цариград. Но већ је тада Запад трес-
ло антируско проклетство, као што то данас чини у још већим
размјерама, па је Енглеска запријетила ратом пославши ратне
бродове у Фински залив да бомбардују Петроград те је склопљен
мир неповољан по Русију у Јашију 1792.
Требјешанима је, преко посредника грофа Марка Ивелића из
Дубровника, било обећано да ће их, ако ствари крену лоше, Ру-
сија примити, али се то није могло лакo извести те су Требјешани
морали да опет, овога пута коначно, напусте своја огњишта и да
траже уточиште у врлетној Горњој Морачи, правој природној
тврђави. Управо те 1792. године ту се, преко кршних Пипера и Ро-
ваца, доселило њих тридесет седам-осам породица, запосјевши
имање колашинског бега Сијамина у Љевиштима и настанивши
се на њему. Тек 1805. извјестан број њих, око стотинак душа, на
челу са Малишом сердаром могао се одселити у Русију, населив-
ши се у области Одесе, гдје су добили посједе и племство од цара
Александра. Један од њихових потомака, официр Иван Драгиће-
вић, оставио је чувену хронику Казивањe старих Требјешана,
изашлу 1842. у Београду. Други су се одселили у Србију, а једни у
оближње Ускоке, док су моји преци остали у Морачи. И веома сам
им захвалан што су ми оставили у наслеђе тако величанствену,
иако патну постојбину, али орловска судбина има своју цијену.
Чини ми се да без Мораче и њених чудеса, не бих имао чега да
се сјећам. Иначе о нашем требјешком братству постоји обимна
књига Требјешани мога рођака Николе Вујачића која је изашла
2013 у Никшићу.
Но још док се било под Требјесом, гдје се мој чукунђед Језди-
мир звани Бећир родио и одрастао, једног дана, док је ишао с
оцем, сретне их неки турски бег и, како је Јездимир био виђен
младић, пита бег оца како му је име. Овај је мало поћутао не
могавши да каже право име, јер су Турци својевремено били на
вјеру домамили у Требиње и погубили њиховог претка требјешког
кнеза Јездимира са још једанаест требјешких првака и бацили
им тијела у ријеку Требишњицу, па да не би испало да потомци,
хотећи да овјековјече име злочиначки умореног претка, тиме
изазивају Турке, отац је одговорио: “Бећир, а да како, беже”. На
што је овај узвратио: “Аферим влаше!”
Међутим, по сеоби у Морачи, Јездимир-Бећир је с осталим
ускоцима четовао по планинама, али су га једног дана, док је сa
својим другом Малишом Томовићем, ускоком из Голије, ишао
у Бјелопавлиће да донесе вина и ракије за Лучиндан, требјешку
славу, и убилТурци, негдје око 1820, из засједе у планини Лукавици,
одсјекли им главе и однијели да их истакну на бедем никшићки.
Послије је Бећиров син Раде, када је имао само петнаест година,
покупио чету друга и дочекао у планини Ивици очевог убицу
Фазли бега, посјекао га и донио му главу у Љевишта гдје је на коцу
окапала. А како си ти догађаји ушли у Морачку епопеју, послије
није могло да се мијења па је тако наше презиме остало. О свему
томе има у мом опсежном раду Казивање о извору и догађајима
око извора Мораче, који је обајваио мој велики пријатељ, већ одав-
но покојни Драгиша Витошевић у свом часопису Расковник 1982.
Имате сличан случај и нашег великог пјесника и мог пријатеља
Матије Бећковића из породице Драшковића из Морачи, сусједних
Роваца, у која турска нога није никад крочила. Његов директни
предак, у двобоју са неким осионим Турчином Бећком, кога је
погубио, добио тај надимак.

Реците нам како се одвијала та ваша животна пустоловина са
обале Мораче до обале Сене, где сте провели велики део живота.
Још од рана имао сам у себи велико надахнуће да што више нау-
чим и видим свијета, да се бавим великим стварима, и да се исто-
времено извадим из сурове средине коју сам мало прије покушао
да дочарам. Од покојног брата био је остао атлас који сам, тек
што сам научио да читам, листао и тако као путовао по разним
земљама и континентима. Знао сам боље географију од нашег
учитеља. А једном сам, у својој знатижељи за свијетом, питао сво-
га тетка, старог Драгишу Мештера, још увијек праву људску горо-
пад, иако већ у осамдесетим, док сам једне зиме с њиме чувао
краве у Шумама, гдје су бршћеле суво храстово лишће, да ми каже
какве су куће у Навијорку, како се код нас говорило за Њујорк,
пошто је био на раду у Америци. Он ми је показао руком велике
висовe Сумора и Зубаца изнад Врагодoла, рекавши: “Ено онаке,
као они кликови, дијете”.
Tридесетак година касније, обрео сам се на врху највишег
њујоршког облакодера, Empire State Building, о чему пишем у својој
великој репортажи С пута по Сједињеним Америчким Државама,
објављеној у Нину 1968. У истом путопису, пошто сам наставио
до Далеког Запада, посветио сам странице Зидинама вјечности
и Бесмртном дрвећу, односно Великом Кањону Колорада и хи-
љадугодишњим шумама секвоја на сјеверу Калифорније. Путо-
вање којим ме је, између осталог, даровала моја прва супруга, већ
скоро три и по деценије покојна Патриција, родом из Санта Бар-
баре, са обале океана.

Дакле, од кањона Мораче до кањона Колорада, од морачких до
калифорнијских шума...
Управо тако, као што сам, десетак година касније, писао у поеми
Пут на извор Мораче:
Ишао сам до крајњег Запада
У Велики кањон Колорада,
Што је једно од свјетских чудеса,
Али ништа к’о родна небеса
Не напаја душу нит потреса.
Стога наставимо евокацију мога дјетињства тим прије што
је дијете отац човјека, како вели Фројд. Дакле, као мали, чувао,
затим, као дјечак, косио ливаде, окопавао кукуруз и такмио лист у
шуми, помажући оцу, али нијесам могао замислити такав живот,
што су моји родитељи сасвим схватили. У школи сам настојао да
будем одличан ђак, одушевљавајући се у гимназији у Никшићу
под Требјесом француском књижевншћу. Томе је допринијела и
наша млада, лијепа професорица француског језика Милева Та-
пушковић која ми је давала прве књиге на француском. Још чу-
вам, као реликвију, Русоову књижицу Les Rêveries du promeneur
solitaire, Сањарења усамљеног шетача, што сам и сам био у мо-
јим планинама. Неколика десетљећа касније нашао сам се на гео-
графском простору Русоових сањарења, на Острву Сен-Пјер у
Бијенском језеру у Швајцарској, али више не као самотни шетач,
већ у пратњи једне виле.
Тако сам, за вријеме распуста преко љета, учио напамет на
Лоли планини, гдје смо издизали, безбројне стихове Расина, Игоа,
Ламартина, Бодлера, Рембоа, Валерија који су ми постали живот-
ни сапутници. Али сам, узимљући их из библиотеке, читао и
романе Балзака, Стендала, Анатола Франса и друге. У исти мах
сам се заносио руском књижевношћу, читајући Пушкина, Љер-
монтова, Александра Херцена, али и Горког који нам је онда био у
програму. Толстој и Достојевски ће доћи касније.

Откривали сте тиме један сасвим други свет него што је био ваш.
Управо тако, или, како ће ми то Малро рећи током нашег разго-
вора пуно година касније, откриће, да не кажем откровење друге
цивилизације него што је сопствена, што је за њега била Азија.
Дакле, своје бављење француском литературом сам наставио на
Философском факултету у Београду на који сам се уписао 1956,
изабравши свјетску књижевност као први, а француску као дру-
ги предмет мојих студија. Дипломирао сам 1960, добивши, на
препоруку мојих професора Драгана Недељковића и Рашка Дими-
тријевића, стипендију од француске владе за пост-дипломске
студије на Европском Универзитетском центру у Нансију. По
успјешном завршетку магистарских студија, понуђено ми је мјес-
то предавача српско-хрватског језика и књижевности на Словен-
ској катедри, које сам прихватио и на коме сам остао двије године
да би ме, упркос успјешном раду, из Комисије за културне везе с
иностранством из Београда, отјерали јер наводно нијесам имао
њихову сагласност за то мјесто.
Међутим, пошто сам се, у љето 1963. вратио у Београд, позивала
ме и прогонила Удба, тражећи од мене да им причам, уствари да
шпијам с ким сам био, кога сам виђао и шта се причало, што
сам одбио. Једном приликом су ми направили и замку те замало
нијесам завршио у подруму хотела Балкан да ме нијесу спасили
два моја Морачанина: мој велики брат и саговорник цијелог жи-
вота, књижевник Јован Дујовић, од прошле године покојни, и је-
дан Меденица, кога отада нијесам никада више видио па му се,
нажалост, имена не сјећам. Наравно да сам, после тога, одлучио да
се, како тако, вратим у Француску, само је требало добити пасош.

Како сте то успели?
Помогао ми је пјесник Ристо Тошовић који је тада био уредник
Нина, у коме сам већ био почео да пишем. Уз то Ристо је био
првоборац и посланик па је тим више уважено његово заузимање
за мене. А већ, кад сам се нашао у Француској, прорадиле су везе
које сам био успоставио. Уствари, како сам за двије године про-
ведене на Факултету у Нансију, био почео да спремам докторску
тезу на тему француске књижевности из доба Покрета отпора,
ступио сам, на препоруку мога директора тезе, професора Жана
Гомијеа, у везу са двојицом врло угледних аутора који су, као
оснивачи и уредници часописа, играли важну улогу у књижев-
ности током рата. Први је био Роже Кајоа, философ, прави пјес-
ник природе у духу Лукреција и Валерија, који је тада био ди-
ректор Литерарне секције у Унеску, и који ме увео у издавачку
кућу Галимар, као лектора за југословенску књижевност; други,
Макс-Пол Фуше, пјесник и есејиста, тада права медијска звијезда
на телевизији, као књижевни критичар и аутор велике серије
емисија из области умјетности, Terre des arts. С њиме сам се
зближио утолико више што сам био одушевљени гледалац ње-
гових емисија у Студентском дому у Нансију. У ствари, он ме увео
у књижевне кругове Париза, препоручивши ме, на примјер, код
пјесника Жака Превера и код Луја Арагона који је у доба Покрета
отпора израстао у националног пјесника, те код философа Жан-
Пол Сартра, који је тада био на врхунцу славе. Отпочео сам на-
велико са тим и другим ауторима, као што је нобеловац Фран-
соа Моријак и, касније, Андре Малро, серију разговора за недјељ-
ник Нин, који су били веома добро прихваћени и такорећи
промовисали ме у јавности.