Осамдесет година Комнена Бећировића

опасношћу која се од стране Натоа надносила над Србима, скоро
годину дана прије но је злочиначка Алијанса ушла у акцију, још
у јуну 1998, са групом новинара посјетио Косово. Сем неколико
повољних текстова које је тако иницирао, упутио је преко гла-
сила своје Фондације апел Унеску, стављајући акценат на опас-
ност по споменике цивилизације на Косову. А кад је до рата дош-
ло, организовао је, средином маја 1999, дакле у пуном јеку апока-
липсе Натоа над Србијом, скуп у Гизбаху на обали Бријенског
језера у Швајцарској. На њему су учесници, међу којима наравно
ваш саговорник, указивали на људске жртаве, на разарање
добара и споменика културе те тровање човјекове средине од
стране осиромашеног уранијума и других токсичних материја.
Затим је Вебер, преко свога гласила Franz Weber Journal, али и
преко неких новина у којима је закупио по цијелу страну, објавио
отворено писмо Клинтону, коловођи зла, да се престане са чудо-
вишном оргијом, што овај није почуо већ је пријетио да ће Србија
бити бомбардована мјесецима. Као што су други из разбојничке
дружине завијали да Србију треба бомбардовати док се не одбаци
у камено доба. После је Вебер учествовао на међународним сим-
позијумима које је организовао углавном наш пријатељ, министар
спољних послова за вријеме рата, Живадин Јовановић, оснивач
Београдског форума. Свети Синод Српске православне цркве га
је одликовао Орденом Светог Саве који му је уручио митрополит
Амфилохије на Госпођинском сабору у порти манастира Мораче,
28. августа 2004.
Што се тиче генерала Галое, он је био, с обзиром на његове ду-
боке године и на његову гласитост, заиста патријарх наше праве-
дне ствари на Западу, у сваком случају једна од савјести Запада у
неправди, лажи, мржњи и злу које је, у односу на нас, демонски
тресло тај дио свијета. Срели смо се тако што сам једног јесењег
дана 1992. враћајући се возом из Лозане у Париз, прочитао у
Фигару његов чланак о југословенској драми, који је тотално оду-
дарао од већине чланака, улазећи у њене историјске узроке и под-
сјећајући да је Француска кумовала стварању Југославије коју је
сада, у спрези са Њемачком, рушила! Тада је био у 82-oj години,
будући да је рођен 1911. Одмах сам, преко заједничког нам прија-
теља, славног новинара Пол-Мари де ла Горса, ступио са њим у
везу, лако се већ од првог сусрета разумјевши и започевши са-
радњу или тачније војевање током наредних 18 година за срп-
ску правду и истину све до његове смрти 2010. Стално смо се
консултовали, учествовао је на свим нашим скуповима и триби-
нама, објављивао, кад није могао у француским листовима, у
швајцарским и белгијским. Кад га је здравствено стање ометало
да узме учешћа на нашим манифестацијама, слао би поруке које
би биле читане и праћене аплаузом.
Знајући да је пријатељ Срба, а пошто је и сам био пилот, фран-
цуско Министарства oдбране замолило га је да оде у Босну ради
ослобођења француских пилота оборених и заробљених од стране
Срба на Палама приликом бомбардовања њихових положаја од
стране Натоа 1995. Спријатељио се са генреалом Младићем који
му је пустио пилоте, што је политичко-медијска клика прећутала
јер, забога, како један пријатељ Срба као генерал Галоа, може да
учини једно такво добро дјело. Та патолошка острвљеност на
Србе ишла је дотле да сам га једном приликом, дошавши код њега,
затекао како завршава телефонски разговор са неким коме je
залупио слушалицу подвикнувши: “Оставите ме на миру!” Била
је то већ поменута проклетница Флоранс Хартман која се усудила
да му замјера због неке његове изјаве у прилог Србима!
Његов дом, у Рембрантовој улици број 8, био стално отворен
нама Србима и нашим француским пријатељима. Чак ми је го-
ворио да би примио у своју резиденцију генерала Младића и
размишљао како би се то могло извести у строгој дискрецији, кад
је овај српски витез морао да пређе у илегалу због удварачке по-
литике Зорана Ђинђића и Бориса Тадића српским душманима.
Био је бескрајно ојађен због слабљења Русије па је једном
приликом рекао, да не кажем јекнуо: “Кад бих видио да се подигне
Русија, уснио бих мирно у крилу Господњем”. И баш под тим
насловом изашао је велики разговор с њиме у Правди од 5. јула
1996, разговор који је обавио мој пријатељ пјесник и публициста
Јоле Станишић, робијаш са Голог отока, а онда деценијама еми-
грант у Русији. Генералова жеља је ипак услишена, будући да је
дочекао да се Русија увелико подигне и поврати своју моћ и мјесто
на свјетској позорници.
Пред Госпођиндан 23. августа 2010. преставио се у стотој годи-
ни живота. Тада сам се налазио у Морачи, али сам обавијестио
присутне на госпођинском сабору о вјечнчом уснућу нашег ве-
ликог пријатеља, те му је у лаври Немањића учињен помен и от-
пјевана вјечнаја памјат уз јеку Мораче.
Поред низа мојих текстова о њему, који треба да буду сложени
у књигу Le général Gallois ou la France fidèle (Генерал Галоа или
вјерна Француска), како је насловљен један од њих, постоји и мој
велике разговор са њим обављен 2005. који можете чути на You
Tube-u.

Јесте ли, за сав толики ваш труд и дела на пољу Српства током
низ деценија, добили неко признање?
Не, никакво, напротив, падао сам из немилост у немилост разних
режима још од комунистичког времена. Видјели сте како су ме
онемогућили да водим Културни центар у Паризу, иако станујем
у најближем сусједству па ми нијесу били потребни ни стан, ни
кола са шофером те тако држава не би имала потребе да на то
троши. Помислите да сам ја, док су поменуте директорке ишле на
пијацу колима, узимао такси или метро или пак аутобус да бих
дошао на медије, ТВ канале или радио станице, на које сам био
позиван.
Била је прилика да, рецимо доласком Бориса Тадића на чело
Србије 2004, добијем мјесто амбасадора у Унеску, са чијим сам
се директором Федериком Мајором одлично познавао, тако да
смо ишли један другом раширених руку приликом неколика су-
срета са њим у оквиру нашег Удружења. Сем тога, имао сам на
француском и књигу о косовској баштини, Le Kossovo de l’absolu,
са ликом божанске Грачанице на насловници. Наравно да од тога
није било ништа, већ је Тадић поставио за амбасадорку изгледа
својy блиску пријатељицу Зорицу Томић чије је највеће остварење
било књижица Пољубац у доба кулирања, са насловницом пре-
кривеном женским усницама намјештеним у пољупчиће. Уз то
није познавала ни француски језик. Осим велике плате, бар од 4
хиљаде евра, кола и шофера, тражила је и за стан суму од 7000
евра, што је изазвало скандал у нашим медијима. А мени нијесу
били потребани ни стан, ни шофер, ни кола, будући да из мога
кварта до близу сједишта Унеска постоји директан аутобус. Тако
би држава на мени била уштедјела бар двије трећине од огромне
суме од око 100 хиљда евро колико су медији израчунали да би
она требало да кошта.
Додајем да ће Тадић задовијек остати, мало је рећи грешан, не-
го жигосан хапшењем и предајом два српска хероја и мученика
Радована Караџића и Ратка Младића Хашкој инквизицији, умјес-
то да су пропраћени у неки манастир или, још боље, у Русију гдје
би били ван домета од стране бесудног Хашког суда.
Жао ми је што то морам да кажем, али не могу да се похвалим
ни на Цркву, иако сам многа десетљећа живота свога принио на
један од највиших олтара Српства и свијета, Његошев храм на
Ловћену. А славио сам на једној од највећих свјетских трибина
вјечну Србију док је, јадница, стењала под безакоњем Јосипа
Броза, и био чак за то позиван на одговорност! Такође сам од
Мораче, са њеним природним и цивилизацијским наслеђем, по-
себно лавром Немањића, о чему је било доста ријечи у овом раз-
говору, као и о Косову и Метохији, направио европско, ако не и
свјетско питање.
Такође су затајили и београдски издавачи који објављују раз-
не којештарије, како су Срби најстарији народ на свијету, како су
Тројанци, као и Спартанци, били Срби, а Троја српска престоница
Скадар, како у индијском спјеву Ригведа Срби имају удјела и друге
сличне маштарије, као да нам није довољна наша велика историја
и као да немамо пречих, судбинских тема! Да је среће, моја Косов-
ска трилогија би већ одавно била преведена. Или, рецимо, моји
разговори са француским писцима, међу њима је био и гватемал-
ски нобеловац Мигуел Ангел Астуриас, изашли у Нину током
60-их година прошлог вијека, још стоје неукоричени! А да не го-
ворим о другоме! У ствари, имам више необјављеног него објав-
љеног. Ипак се надам да ће ме Бог удржати још неку годину у жи-
воту како бих могао да колико толико покупим љетину мога живота.
Све сам радио о своме трошку и за своју душу, тако да сам
се, сломивши се прије четири године у париској подземној жеље-
зници и изашавши из болнице, нашао, као онај јунак, стари рат-
ник из приче Лазе Лазаревића Све ће то народ позлатити, мада
не, Богу хвала, са дрвеном ногом ни да просим као он, него само
са штапом и приморан да продајем ствари из куће како бих, уз
скромну француску пензијицу, могао са својима опстати.

Наравно да је било и других личности које су, попут вас, могле
доста учинити, а које су биле онемогућене.
Разумије се да је било, рецимо Срђа Трифковић у Чикагу, Миха-
ило Гавриловић у Лондону, Никола Живковић у Берлину, Миха-
ило Рундо и Владимир Умељић у Франкфурту, ви у Торонту и низ
других који су, дугогодишњим боравком на Западу, знали језике,
средину, менталитет, имали везе и пријатељства и, наравно, по-
требну речитост за медијске наступе те су могли пуно да допри-
несу, али који су били тотално одстрањени. Једноставно српске
вође нијесу биле на висини судбоносних збивања која су настала
растурањем Југославије у великом поремећају глобалне равноте-
же настале распадом Совјетског Савеза.
До које мјере су биле кобно затајиле на дипломатско-медијском
плану свједочи примјер самог Милошевића који је ћутао кад је
требало говорити, који се није појављивао на телевизији кад се
са ње није требало скидати. Помислите да му је један од највећих
америчких новинара, нама наклоњени Дејвид Бајндер, још на по-
четку догађаја, тражио неколика пута од Милошевића интервју за
Њујорк Тајмс, али га није добио! А Хрвати и Бошњаци су плаћали
златом агенцију Рудер Фин и друге да врше најчудовишнију
пропаганду против Срба. Понашао се донекле као онај немушти
Вођа из истоимене приче Радоја Домановића за кога се на крају
испоставило да је слијеп и да народ води у пропаст. Тек је Ми-
лошевић проговорио, и то убједљиво и на добром енглеском
језику, кад је допремљен у Хаг али је било касно. Но бар се понашао
достојанствено за разлику од оних који су дошли послије њега и
који су стали да се понашају улизивачки и слугански, надајући
се да ће задобити милост српских душмана, али душмани су
окорели у злу па милости немају. Видјели смо, на неколика при-
мјера, каква је, након Милошевића, била јадна и биједна дипло-
матија. А неки су, као Вук Драшковић и Мило Ђукановић, окре-
нули ћурак наопако и једноставно издали. Такође био сам не
мало запрепашћен кад сам видио Александра Вучића како је,
ваљда настојећи да практикује дипломатију књаза Милоша, узео
крволочног звера Тони Блера за савјетника. А још више када је
прошле јесени изнио пред Јана Столтенберга, челника крвничке
Алијансе, хљеб и со усред Београда!
Све у свему, закопало нас је одсуство праве дипломатско-
медијске акције, несхватање свјетске ситуације, илузија да ће
нам западни савезници из два свјетска рата остати вјерни и,
наравно, слабост Русије. Тако је, због неспособности својих вођа,
малих људи недораслих судбоносним догађајима, српски народ,
један од најречитијих народа на земљи, као што о томе свједочи
његова литература, посебно његова народна поезија која је ушла
у свјетску ризницу пјесништва, остао без гласа у времену кад се
радило о његовој судбини.

Реците нам шта вас је носило кроз толика збивања, кроз толике
промене или, тачније, кроз толике крајности, ломове и буре? И
да ли вам се дешавало да вас неких пута, рецимо, пред трагедијом
Ловћена и Косова, за које сте се толико борили, обузме безнађе,
да не кажем очајање?
Носили су ме идеали, свијест да сам у правди и истини које су
божанске одлике човјека, као што су му неправда и лаж својства
демонска. Емануел Кант каже у својим Метафизичким основама
морала да је довољно имати добру вољу, племениту намјеру, ве-
лики циљ и да, иако не дође до њиховог остварења због ненакло-
њености судбине или нечег другог, они сами по себи имају ври-
једност подвига и зраче попут драгуља.
Уосталом, ја често понављам ријеч Светог Александра Невског:
“Бог није у сили, него у истини.” Да су Срби ћутали послије пораза
на Косову, били би заувијек изгубили и Косово и себе, али су
створили Косовску епопеју која их је напајала вјековима док су
га повратили. Тако им је помогла поезија као анти-судбина, да
парафразирам ријеч Малроа о умјетности. Да се нијесмо борили
и радили по савјести и дужности, били бисмо изгубили, сем оног
што смо изгубили, такође и част, образ, достојанство и будућност.
Све дотле док Косово не изгубимо у души, нећемо га изгубити ни
у стварности. Зато и наслов моје књиге У души Косово, што би
требало да буде као формула за све Србе, осим за малодушне и ра-
внодушне или српским душманима послушне, односно издајнике.
Све што сам кроз толике године писао и говорио, то бих и данас
с поносом чинио, док то није случај са нашим противницима, до-
маћим и страним. Знам када ме уредник српске секције на Radio
France Internationale, Станко Церовић из Тушиње, оближње Мора-
чи, нападао у својим емисијама због мојих наводно национали-
стичких чланака у Quotidien de Paris, да би се тек низ година кас-
није освијестио, објавивши књигу Dans les griffes des humanistes (У
канџама хуманиста), али ми никад није послао ријеч извињења.
Додуше да се признају сопствени греси, треба имати потребну ве-
личину душе.
А што се тиче ловћенске капеле, она се, као и Господ, у чи-
јем је окриљу подигнута, кроз своје страдање прославила, о чему
свједочи читава литература, па и умјетност, на примјер гојински
Сумрак Ловћена Петра Лубарде, надахнуте трагедијом Ловћена.
Сем тога, она је на неколико мјеста по српским земљама васкрс-
нула, посљедњи пут на узвишењу Багдала изнад Крушевца Лаза-
рева, што све то никако не значи да не треба радити на њеном
васпостављању на Ловћен, већ напротив.
Ја понекад кажем за нас да смо побједници изгубљених битака,
јер смо жртве силе и неправде, опет попут Господа који је, као
жртва истога зла, завршио на распећу, али са кога већ двадесет вје-
кова сија бесмртношћу, љубављу, добротом, правдом и истином.

Разговарао Радомир Батуран