Осамдесет година Комнена Бећировића

У ствари, требало је да прође пола деценије да бих могао обја-
вити у Фигару 15. марта 1999, значи, девет дана прије бомбардовања
Србије и Црне Горе од стране Натоа, један текст, наиме проглас
под насловом Kosovo: le patrimoine culturel, и поднасловом Des
frappes aériennes de l’Otan seraient un crime contre l’humanité et la
civilisation (Косово: Културно наслеђе, Ваздушни удари Натоa
били би злочин против човјечности и цивилизације). Проглас, ко-
ји су са мном потписале двије угледне личности, писац Владимир
Волков и византолог Андре Гију.
Међутим, што се тиче радија и телевизије и ту смо се тешко
пробијали са изузетком десничарског Radio Courtoisie. Чак и
једна таква славна и за Француску заслужна личност као генерал
Пјер-Мари Галоа, херој из Другог свјетског рата, саборац и са-
радник Де Гола, отац француске нуклеарне моћи, затим геопо-
литолог и историчар, аутор бројних дјела, тешко је могао да и-
зађе на телевизују. Тим мање што је подржао борбу Срба у Бос-
ни куда је ишао и успоставио одличне односе са генералом Мла-
дићем. Чак је био запао у немилост издавача који су се раније
грабили да га објаве, али га је срећом стао објављивати Владимир
Димитријевић. Као што је објављивао и друге неподобне ауторе
међу којима и вашег саговорника.
Ја сам некако успијевао да се пробијам, јер је било уредника
који су наводно хтјели да се чује и друга, српска страна, а не
само бошњачка, хрватска и касније шиптарска а, уствари, да им
присуство једног Србина служи као покриће да могу да наставе
њихову антисрпску пропаганду. Но дешавало им се да се покају
што су ме звали јер сам успијевао да одолим чак и кад бих нас-
прам себе имао и по неколика противника. Тако је на једном ка-
налу новинар Давид Пужада прекинуо разговор са мном и са
мојим саборцем Миланом Ратковићем, јер смо стали да износимо
истину о збивањима у Југославији, а одбили да причамо званичну
причу, нападамо Милошевића и томе слично, што је он од нас
очекивао. Уосталом колике су новинари били кукавице, свједочи
и примјер Алекса Тејлора, уредника на онда настајућем каналу
Euronews коме сам предложио разговор. Он је прихватио те сам
отишао у Нанси, гдје је тада била редакција, али кад сам му из-
ложио главни узрок југословенске драме, наиме старо хрватско
зло, он је рекао да је сасвим схватио но да то, ипак, неће моћи да
пусти. На моје питање зашто, одговорио је да би у том случају
имао четири стотине Хрвата на себе, на што сам примијетио не-
ка тражи заштиту од државе. “Не може ме она заштитити од
њихових телефонских позива”, узвратио је, и није пустио.
Међутим, било је међу њима понеких поштених и добронам-
јерних као, на примјер, уредник тада веома гледаног канала LCI,
сада покојни Пјер-Лик Сегијон, син Ива Сегијона, директора
Европског Центра у Нансију у вријеме кад сам на њему студирао
1960-62. Уосталом, ти моји ТВ наступи налазе се већином на You
Tube-u.
Осим тога, успијевао сам и да сe, као члан Међународног
удружења новинара, Association de la Presse Etrangère, неких пута
чује наш глас у сусретима са важним политичким и медијским
личностима и да им се супротставим, као што је био случај са
Бернаром Кушнером или познатом водитељком са канала ТВ1,
Аном Сенклер. Како је била пустила Жака Делора, бившег пре-
дсједника Европске комисије у Бриселу, да у њеној емисији оп-
тужи Србе да су, искључењем другог, развили ништа мање него
идеологију смрти, избјегла је моје питање о томе и тражење
права на одговор Делору. Онда сам јој написао отворено писмо
насловљено Пошаст једноумља, Le fléau de la pensée unique, која
је права оптужница те пошасти и коју су радо пренијела неколика
наклоњена ми сајта. Додајем да сам неких пута, захваљујући
пријатељима, могао да наступим и на симпозијумима у Народној
скупштини и Сенату.

Јесте ли имали неки простор где сте се могли окупљати са ва-
шим француским пријатељима?
Јесмо, имали смо књижару, врло ограниченог простора, издавач-
ке куће L’Age d’Homme нашег, сада покојног Владимира Димитри-
јевића, великог прегаоца на ширењу посебно српске и руске
литературе, као и одбране српске ствари у годинама најстрашније
сатанизације. Имали смо и Југословенски културни центар, кас-
није Културни центар Србије све до пада грешног Милошевића и
доласка на чело Србије квислинга Ђинђића, а на чело Југославије
тужног Коштунице 2001. када су нам, скоро за цијелу деценију,
врата Центра остала затворена.
Одмах је настало бесомучно удварање српским душманима,
како би се умилостивили, преко новог дипломатског кадра нај-
горег избора, тако је за амбасадора Србије у Паризу постављен
бивши дописник Танјуга из неке афричке земље Радомир Диклић
звани Бацко. А што се тиче директора Културног центра, ја сам
био у једном тренутку, док још удварачка политика није била зау-
зела маха, именован од стране Савезне владе да водим ту нашу
културни институцију. Лично ми је то најавио телефоном ондаш-
њи министар Вјера у тој влади, Богољуб Шијаковић. Али не лези
враже! На неколике недјеље прије ступања на дужност, покренута
је против мене кампања, и то баш у Нину чијем сам реномеу,
својим већ поменутим разговорима са великим ауторима, био
допринио, набиједивши ме да сам милошевићевац и томе слично.
Тако је за Бацкову савјетницу министарку, односно директорку
Центра, постављена бивша стјурдеса Борка Божовић која је из
француског знала само да најави путницима да се узлијеће и
слијеће и да треба везати појасеве.
Убрзо су, из велике витрине Српског културног центра у улици
Сен Мартен, наспрам Центра Бобур, гдје пролазе дневно хиљаде
људи, биле уклоњене српске књиге и слике, а постављени афиши
филма Serbie, année zéro, Србија нулта година о октобарском
преврату у Београду, аутора Бернара Анри-Левија, једног од
најљућих српских злотвора, ватреног поклоника исламисте Алије
Изетбеговића, дугогодишњег жестоког ратнохушкача на Србе.
А кад је дошла 1999, онда је славио злочине Нато као подвиге
људских права и демократије! Поред тога, приликом заузимања
Горажда, априла 1994. од стране војске генерала Младића, био је
насилно упао са групом својих пајташа у Културни центар и држао
га окупираног неколика сата, док полиција није интервенисала.
Слично је постављен за амбасадора у Унеску стари Драгољуб
Најман, бивши функционер Унеска за аналфабетизацију у Афри-
ци, чији су синови, као жестоки антисрпски активисти дивљали
по Паризу, учествујући са Бернар-Анри Левијем и у заузимању
Југословенског културног центра! Међутим, што се тиче ове уста-
нове, бившa стјуардеса је стала толико да хара да је дошла чак у
сукоб и с амбасадором Бацком, нарочито са његовом супругом
Аном Котевском, те је он тражио од свога министра, Нато јани-
чара Горана Свилановића, да је повуче или да повуче њега. И –
повучена је она. Сва та прича има у једном мом ондашњем опсеж-
ном интервјуу насловљеном Поразни учинак једног амбасадора.

Како се ствари даље одвијају?
Тако што је, кад је на мјесто Нато јаничара Свилановића, дошао
за министра Спољних послова други Нато јаничар Вук Драшко-
вић, а за директорку постављена Бранка Богавац, наставница и
новинарка, острашћена Дукљанка и обожаватељка двојице срп-
ских злотвора, Бернара Кушнера, за кога је тврдила да помаже
сиротињу, и Исмаиља Кадареа, за кога је била умислила да је но-
беловац, иако је био само вјечити кандитат за Нобелову награду.
Са овим сам једном приликом укрстио копља на телевизији, он је
био у дуплексу из Тиране. А како је, као амбасадор великоалбанске
пропаганде, таласао по западним листовима против Срба, на при-
мјер, називајући преко цијеле стране Монда, српски Јерусалим,
Косово и Метохију, колијевком злочина, сочинио сам опсежан
одговор Les impostures d’Ismaïl Kadare, Преваре Исмаиља Кадареа,
који је Монд, наравно, одбио да објави. Онда сам га увелико развио
и објавио у наставцима у нашем Балкан Инфо. А гдје би друго?!
Но, пошто се 2006 Црна Гора одвојила од Србије, онда је Бога-
вчеву наслиједио такође Драшковићев кадар, Живадин Митровић
па се наставило са нашим потпуним изопштењем и сваком са-
радњом, као и до тада. То је ишло дотле да, кад сам захваљујући
нашем пријатељу професору историје на Сорбони, Жан-Пол Бле-
ду, стручњаку за Средњу и Источну Европу, успио да добијемо
могућност да организујемо понеко вече на Сорбони, рецимо
промоцију моје књиге Le Kossovo de l’absolu, Косово апсолутног
27. марта 2007. Митровић није удостојио скуп својим присуством,
као што је то био случај и са неколика ранија скупа, 2003. и
2004, од стране његових предходница. Додуше, био је амбасадор
Предраг Симић, више због личног познанства, али није био нико
са РТС-a, иако сам их био благовремено обавијестио. Замислите
шта би то значило за милионе Срба кад би видјели да се Косово
слави у том светилишту европске науке и културе! Срећом то
изузетно вече снимила је једна канадска екипа па се може видјети
на You Tube-u под насловом Kossovo, une question de civilisation (Ко-
сово, питање цивилизације), са свим бесједама и казивањем сти-
хова из Косовске епопеје. Нажалост није снимљено појање уз гус-
ле мога пријатеља Драгослава Гојака кога сам био довео, што је
био први пут да у осмовјековној историји Сорбоне на њој зајече
српске гусле.
To жалосно стање је потрајало све до 2009 кад је за амбасадора
у Париз дошао историчар, посебно историчар Косова и Метохије,
Душан Батаковић који је, већ по самом ступању на дужност, у мје-
сецу јуну учествовао, као један од неколико угледних говорника,
на промоцији трећег тома моје Косовске трилогије, Le Kossovo
sur le calvaire, Косово на голготи коме је управо Жан-Пол Блед
написао предговор и који је водио овај скуп, као и предходне.

Реците нам неку реч на тему ваше Косовске трилогије.
Моју Trilogie kossovienne коју је наравно објавила издавачка ку-
ћа L’Age d’Homme, чине Le Kossovo dans l'âme (2001) У души Ко-
сово; Le Kossovo de l'absolu (2007) Косово апсолутног; Le Kossovo
sur le calvaire (2009) Косово на голготи. Први дио садржи моје
чланке, обраћања, полемике, интервјуе по питању Косова током
90-их, други дио је посвећен сакралној умјетости косовских мана-
стира и косовској епопеји, углавном кроз виђење страних ауто-
ра, трећи дио је повијест Косова из наших и страних извора то-
ком Другог миленијума, посебно његове друге половине кад се
Косово турском окупацијом и исламизацијом Албанаца, те за
вријеме ропских режима који су услиједили, фашистичког и ко-
мунистичког режима, заиста налазило на голготи. А од злочи-
начког рата Натоа против Србије 1999, косовска голгота се на-
ставља мондијалистичким ропством.
Иначе, моје трокњижје било је веома добро примљено и оци-
јењено од стране неколико значајних личности, као што су Морис
Перњије, писац и универзитетски професор, Ксавије-Франсоа
Кокен, професор руске историје на Колеж де Франс, Пјер Пижо,
директор роајалистичког недјељника Action Française, Ален Шева-
лериа, угледни новинар и оснивач сопствене публикације ради
супротстављањa једноумљу, и други. Ту су наравно и наши при-
јатељи Пјер-Мари Галоа, Жан-Пол Блед и Жан-Пол Бес, између
осталих.

Укључили сте Малроа у борбу за Ловћен, Франца Вебера у борбу
за Морачу, али и једну трећу славну личност, Пјер-Мари Галоу,
о коме је већ било речи, у борбy за српску ствар, назвавши га, у
једном од ваших текстова, патријархом српске праведне ствари
на Западу. Како је дошло до вашег сусрета?
Прво да кажем још неколико ријечи о Францу Веберу који
се та-кође огромно ангажовао за Косово, будући да је, пред