Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића

а у ширем програму прозелитске римокатоличке мисије према
православним Словенима. Југословенска језичка реформа је под-
разумијевала дијалектско дијељење и вишеименовање српско-
словенског језика, нормирање полицентричног “југословенског”
или “илирског” или “хрватско-српског” назива и стандарда. По-
кровитељ југословенског покрета и пројекта, и Југословенске
академије знаности и умјетности у Загребу, као програма ри-
мокатоличке мисије на Балкану, био је бискуп Јосип Јурај
Штросмајер, а предсједник Југословенске академије је био фи-
лолог и фратар Фрањо Рачки.
Бискуп Јосип је позвао Даничића у Загреб да ради у Југо-
словенској академији знаности, да допринесе својим радовима
изради пројекта и спровођењу програма југословенске језичке
политике. Даничић се одазавао позиву и 1867. године одлази
у Загреб. Постављен је за секретара Југословенске академије
знаности и умјетности, и за првог уредника “Рјечника хрватског
или српског језика”.
Југословенској академији знаности у Загребу је био потребан
признати српски филолог, који је радио у државној филолошкој
установи, ради признавања права преузимања и преименовања
српског дијалекта у програму југословенске језичке политике.
Године 1856. Даничић је у Београду именован за секретара Друш-
тва српске словесности, а 1859. за професора Велике школе.)
Прелазак Даничића из Кнежевине Србије у Загреб један је од
првих прохрватских политичких прелазака са српске стране.
Тако је познати српски филолог прихватио стручно водио посао
хрватског присвајања и преименовања српског језика у хрватски,
то јест учествовао у унијатској мисији формирања и промовисања
римокатоличке хрватске политичке нације. Даничићевим зала-
гањем хрватска језичка политика и “хрватски језик” су пре-
ко српског језика, као међународно познатог и признатог, про-
мовисани у свијету славистике и словенских народа.
Даничићев допринос изради речника Југословенскe акаде-
мије знаности било је постављање основе речника и доношење у
Загреб речничке грађе, тј. постављање полазишта за коришћење
српског штокавског дијалекта као стандарда. Као и Караџић,
Даничић је позван у Загреб да донесе речничку грађу коју у
Југословенској академији знаности нису имали, будући да се
у Загребу говорило другим дијалектом. Као свједочанство је
најбоље навести хрватске филолошке ауторитете о Даничићеву
доприносу изради хрватског речника, и то једног од предсједника
Југословенске академије знаности, Стјепана Мусулина, који пише
у свом раду “Хрватска и српска лексикографија” (Забреб, 1959) о
хрватској лексици прије Караџићевог Рјечника и Даначићевог
доношења у Загреб речничке грађе.
Такође, Мусолиново свједочење оповргава наводна научна
оправдања филолога Института за српски језика о наводној
хрватској лексици која је унесена у раније томове “Српско-
хрватског рјечника”, а која није српска, што наводе као разлог
истрајавања на називу “српско-хрватски” језик. Мусолин поред
осталог пише: “Стари наши речници имали су регионално и
покрајинско обиљежје, као и тадашња наша књижевност, писци
су их писали дијалектом родног краја; били су и неки рјечници и
сасвим дијалектаски, рађени су по туђим и домаћим претходним
рјечницима, за прпагандне и школсек потребе. Ново доба у нашој
лексикографији настаје у другом деценију 19. вијека појавом
Вукова Рјечника.”
Како не би било двоумљења о Даничићевом доприносу
формирању “југословенског”, тј. “хрватског” језика и рјечника,
најбоље је навести текст Стјепана Мусулина из истог рада, који
одаје почаст раду Даничића на изради рјечника “нашега језика”:
“На крају овога прегледа да се каже која ријеч о највећем дјелу
наше лексикографије, о Рјечнику хрватскога или српскога језика,
што га издаје Југословенска академијеа знаности и умјетности у
Загребу од 1880. године. То је велики хисторијски рејчник нашега
језика, највеће и најзначајније лексикографско дјело те врсте не
само код нас него код свих словенских народа. Почео се радити за
тај речник 1866. године. Тада су оснивачи Југословенске академије,
бискуп Штросмајер и хисторик (фратар) Фрањо Рачки позвали у
Загреб Ђуру Даничића, тада већ признатог најбољег познавача
нашега језика код нас и у страном научном свијету. Он је имао да
спреми и покрене све потребно за Велики рјечник.
Када је Академија свечано отворена 1867., Даничић јој је пре-
дао своју прву сабрану грађу из књига и рукописа и предложио,
да се позову сви, који имају грађе за рјечник, да је пошаљу
Академији и да је и даље сакупљају. Прво сређивање грађе из-
вршио је 1871. г.Исписивање се интезивно наставило под Дани-
чиоћевим вођством до 1880., затим на полетку 20.вијека, а и ка-
сније све даданас, јер су придолазили нови и важни резултати
у проучавању нашег језика и његове прошлости. Академија је
(Југословенска академија знаности) 1878.објелоданила “Оглед за
рјечник хрватског или српског језика”, у коме је Даничић изнио
начела и програм за рад на Рјечнику. По том програму и оквиру
почео је Даничић обрађивање и обрадио је од 1880. – 1882.г. прву
књигу Великог рјечника. Радио је неуморно и тако рећи умро на
послу 1882.године.”
Коректни кроатисти не скривају, осим усташких удруга, да
је прихватање српског штокавског дијалекта за хрватски наци-
онални стандард почело средином 19. стољећа, поводом чега је
и Караџић проглашен 1861. године за почасног грађанина За-
греба. Наиме, овим је називом “српско-хрватски језик” започео
књижевно-политички договор програма југословенске политике
аустрославизма. О Даничићеву доприносу Југословенској акаде-
мији у Загребу пише хрватски и југословенски историчар Виктор
Новак у својој књизи “Вук и Хрвати”: “Значајнијег посредника
између Београда и Загреба 19. век не познаје него што је био Ђуро
Даничић. У Загребу је Даничић, још више од свих хрватских
вуковаца, Вука усправио и као властиту хвратску вредност, као
што је у Београду, у Великој школи, тумачио јединство хрватског
и српског језиика”.
У југословенском језичком програму Даничић је радио на
уређивању и формирању хрватске варијанте латиничног писма,
која је формирана у југословенском програму паралелно са
реформом српског правописа. Формирао је четири слова: за “Đ,
ђ” је увео знакe “Đ, đ” (умјесто “dj” за један глас узео је један знак,
гласовно једнако ћириличном “Ђ”); за један глас, као ћирилично
“Љ, љ”, узео је два знака ”Lj, lj”); за jедан глас jeднак ћирилично
“Њ, њ” узо је два знака “Nj, nj”); za jedan глас једнак ћириличном
“Џ, џ” узео је два знака “Dz, dz”). Рјечник хрватског или српског
језика је објављен у Загребу, после Даничићеве смрти, на хрват-
ској варијанти латничног писма, али и за његовог живота Ју-
гословенска академија знаности је објавила Оглед Рјечника
1878. године на хрватској латиници. Хвати су поштовали своје
новостварено, а Срби потирали своје вјековно писмо. У свом
“Огледу о Рјечнику” Даничић образлаже практичну потребу
и функцију нових фонема, и правда се са поштовањем према
латиничном писму и латиичној писмености уопште, као кон-
тинуитету и цјеловитој јединственој писмености и систему, на-
глашавајући да се, “ни једнијем од овијех слова не уводи се ништа
ново у латински алфабет, међу њима нема ни једнога које се већ не
би употребљавало у Европи, ако не баш свако за исти глас за које
нама треба”. Дакле, Даничић се додворавао латинској култури
и континуитету латинске писмености, поштовао јединствени
графички сиситем и семантички смисао латничног писма. Али,
истовремено је у југословенском програму подржавао Караџићев
и Копитаров револуционарни метод и модел реформе српског
правописа и језика: промјену природе ћириличног писма, гра-
фичке цјеловитости и система, раскид са континуитетом и пре-
дањем ћириличне писмености, формирање комбинованог срп-
ског савременог “ћириличног писма-прелаза” са уметнутим ла-
тничним словима и новоформираним графемам ћириличне
фолклорне форме, а латиничне систематизације – можемо је
најправилније назвати формирање југословенске “екуменистич-
ке ћирилице”.

*
Ради разумијевања Даничићевог дјела и дјеловања важно је
знати и основне податке политичко-религиозног дјеловања би-
скупа Јосипа Јураја Штросмајера који је ангажаовао Даничића у
Југословенској академији знаности. Бискуп Јосип Јурај Штрос-
мајер, као и Јернеј Копитар, био је римокатолички мисионар и
аустрославистичке школе. Њемац по народности, капелан Бечког
двора, потом бискуп у Ђакову- центру римокатоличке мисије за
Босну и Херцеговину и Балкан; оснивач Југословенске академије
знаности у Загребу 1866. године која је касније постала Хрватска
академија знаности и умјетности. Бискуп Јосип Штросмајер је
био први човјек југословенског екуменском програма унијатске