мисије према православним Србима и Словенима. Југославенски
покрет, који је предводио бискуп Штросмајер, био је програмски
наставак Илирског покрета, који је предводио Људевит Гај, тако-
ђе Њемац. Оба покрета су били програми унијатске мисије и коло-
нијалне културне политике аустријске царевине у којој је прог-
рамски вршена колонизација језика и пимса правоалвних Срба.
Посредовањем бискупа Штросмајера је потписан конкордат
између Ватикана и Црне Горе 1866. године, а радио је на склапању
конкордата Русије и Ватикана. Програм Штросмајерове странке
био је у овом: “Сви Славени (јужни) уједињени под Хабзбурзима
и под Папом” О значају и мисији “Рјечника хрваског или српског
језика” бискуп Јосип Штросмајер је у писму 1878. године фратру
Фрању Рачком, првом предсједнику Југословенске академије зна-
ности: “Рјечник ће бити исто тако монументално дјело као уни-
верзитет, академија, ђаковачка катедрала”. А о Србима је писао
фратру Фрању Рачком 1884.годинео: “Народ нам је у врло
опасном положају. Срби су нам крвави непријатељи. Добро је
рекао, мислим Марковић, да дочим се ми боримо против Мађара,
Србин ‘брат’ иза леђа на нас наваљује”.
Даничићев “Рјечник хрватског или српског језика” прва је
“нормирана” декларација о српском језику као вишецентричном
и вишеименом ”заједничком” српском или хрватском или српс-
кохрватском стандарду. Заправо, прва је декларација о више-
именовању српског језика после потписивања Бечког књижевног
договора 28. марта 1850. године, који је програмска припрема
“Рјечника хрватског или српског језика” Југословенске академије
у Загребу. Подсјетимо се, Бечки књижевни договор је докуманет
који су потписали Ђуро Даничић и Вук Караџић са хрватским
и словеначким филолозима о заједничком језику и правопису
Срба, Хрвата и Словенац, а у склопу аустрославистичког пројекта
југословенске језичке политике. У тексту Бечког књижевног
договора име заједничког језика се не наводи, тако да се може
рећи да је то приви документ о југословенском вишеименовању и
“безименовању” српског језика. Карџић и Даничић су самозвано,
у име српског језика и народа, потписали Бечки договор о до-
говор заједничком језику и правопису са пет хрватских и јед-
ним словеначким књижевником. Хрватски и словеначки пред-
ставници су делегирани од своје националне заједнице које су
биле дио римокаторличке културне политике аустријске царевине,
а Даничић и Караџић су потписали “договор” према сопственим
идеолошким увјерењима, независно од културне политике
Кнежевине Србије и Кнежевнине Црне Горе, Српске правосалвне
цркве, Матице Српске и српских културних установа у Далмацији,
Крјини, Босни и Херцеговини. Бечки књижевни договор није
имао званичног значај у Србији и Црној Гори, нити у српским
културним установама у Босни и Херцеговини, већ инцијативу
попут данашњих невладиних организација. У сваком случају
мањи публицитет од данашње “Декларације о заједничком је-
зику” невладиних организација и слободних југословенских инте-
лектуалаца, али је био замајац програма југословенске језичке
политике разграђиваа и разграбљивања српског језика и народа.

*
Први мој сусрет са другачијом историјском истином о Даничићу
био је у Далмацији, прије распада Југославије, када сам са оцем
путовао у Задар на љетње семнаре слависта. После предавања
слушао сам разговоре очевих колега и далматинских Срба о
питањима и проблемима српског језика и народа у Хрватској. У
расправама о узроцима југословенске језичке политике на штету
српског језика о Даничићу су Срби далматинских и крајишких
крајева говорили као о унијатском и проусташком творцу
хрватске нације и језика, као што се у Црној Гори говори о Секули
Дрљевићу, бившем Србину који је из сујете и амбиције прешао у
унијатски хрватски табор, а потпом у рату у усташку НДХ.
Као и Караџићев реформаторски рад, ни Даничићева дје-
латност у спровођељу реформи српског писма и језика није
пролазила без противљења српских националних првака и књи-
жевника. Против Даничићевог језичког пројекта први је писао
Лазар (Лаза) Костић, српски књижевник, пјесник и публициста,
поручујући Ђури Даничићу: “...да не прави Хрватима језик,
нека га они праве сами, а да се он бави српским језиком”, а да
је једначење “истога са истијем” политика, а не лингвистика.
Лаза Костић се, поред књижевног рада, бавио политичком пу-
блицистиком и аналитиком. Био је политички активан и об-
разован. Затваран је због својих српских политичких ставова и
препознавања политичких противника српског народа и језика,
тако је и прозрео прозелитску политику југословенске језичке
политике.
У расправи “Основа лепоте у свету са особитим освртом на
српске народне песме” (Летопис Матице српске, 1880. године)
Лаза Костић пише у једној напомени и поводом Даничићевог рада
,,Корјени с ријечима од њих посталијем у хрватском или српском
језику (написао Ђ.Даничић), на свијет издала Југословенска Ака-
демија Знаности и Умјетности У Загребу 1877. Стр. 180) о фи-
лолошкој и политичкој намјери Даничићевог двоименовања и
преименовања властитог језика. Костићева расправа никада ни-
је прештампана у цјелини јер говори о културно-политичким
околностима и антисрпском активизму који је до данас активан
и у културној политици Србије. Напомену о Даничићевом по-
литичком преименовању српског језика из Костићеве научне
расправе “Основа лепоте у свету са особитим освртом на српске
народне песме” наводимо у цјелини:

Порука Ђури Даничићу

“Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чу-
веном знаоцу језока коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић je
први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ и у свету,
који је назвао језик што га говори и пише хрватским или српским
(у предговору својих “Корјена“ каже: ваљда ради пуног паритета:
српски или хрватски.) Сви остали прваци филологије у страних
народа зову тај језик просто: српским. Тако например чувени не-
мачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога ника-
ко не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс
Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The
Kroatian. According to Safarik, should not be reckoned as a separatе
language; the provincial Kroatian being but a continuation of
the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the
military frontier, is simply Servian (Мах Muler, The Languages of
the Seat of war in the East. London and Edinbourgh. 1855).
Према томе што такви ауторитет, као што је Шлајхер, хрват-
скога језика не познаје, кад старешина свих филолога, Макс
Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Да-
ничић, поред свих својих огромних заслуга за науку, неће никад
моћи упоредити, кад и он вели, да хрватски језик не треба узимати
као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној
Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што
се говори у хрватској крајини, то је “просто српски“: кад све то
узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића ни-
су могли руководити научни разлози кад је свој језик назвао
“хрватским или српским”. Разлог му је једино могао бити по-
литички, и то књижевно политички.
Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а јошт пре ако
је књижевник, а понај и најпре испитивач језика, мора са болом
и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности
једног језика који је народу на срамоту и поругу, а непријатељима
му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама
сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је
то сасвим несмислен, па и неплодан укрштај; ништа се само са
собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање
врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље,
те зато и сваки такав покушај у људи изазива гнушање и поругу
гледалаца. И Ђуро Даничић, јамачно није могао више поднети
стида са те срамоте, те се решио учинити са своје стране све , ма
и на штету науке што би допринело уједињењу књижевности. Но
вредност политичког, па и књижевно-политичког дела мери се на
успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке
којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање
научне истине мора тим жешће осудити.
Па да ли је Даничићев књижевно-политички смер имао какв
успех? До сада никаквога. Од српских књижевника и новинара