Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића

Процесе колонизације језика не усмјеравају координатори
колонијалног програма, већ креатори пројекта. Нема логичног
лингвистичког лијека и одговора за агонију колонизовања језика.
Академска програмска образлагања културног колонијализма,
која читамо и слушамо од преставника САНУ, усмјерена су против
здравог разума. Филолози Института подучавају српски народ да
је “српскохрватски” назив једног језика који у себи садржи имена
два народа која њиме говоре. Да ли ће се стога Срби у Хрватској
и Далмацији сматрати говорницима српског или хрватског је-
зика, пошто се исти језик у Хрватској назива хрватским, а матица
Срба поручује Србима да је назив њиховог језика српски и
српскохрватски? САНУ Србима поручује да постоје “хрватска
и српска лексика” док је назив језика “српскохрватски”, а Срби
у Хрватској говоре истим дијалектом као Хрвати. Коју лексику
користе српски писци у Далмацији и Хрватској, и дијелу Српске –
српску, хрватску, или српскохрватску?
Србо-југословенски језикословци, као и српски евроатлан-
тисти, очекују српско-хрватску сарадњу и суживот са окончањем
евроатланских интеграција, као стратешким опредјељењем
српске државе и њене власти, али не и народа. Зато су у Србији
српскохрватски филолози поносни што “амерички технички
комитет ИСО 639-2, са сједиштем у Конгресној библиотеци у
Вашингтону, није прихватио кодификацију “црногорског језика”,
наводећи да је у питању једна од варијанти српског то јест
српскохрватског језика. Али, средином 19. вијека Лазо Костић
је указивао и предочавао Даничићу и Југослвенској академији
у Загребу исту лингвистичку логику и истину, наводећи текст
Макса Милера, као евроамеричког ауторитета, да је хрватски
само варијанта српског или словеначког језика, и да се језик
увијек називао само српским.
Међутим, евроатланска колонијална стратегији није допуштала
излаз српског као српскословенског језика на средоземље, већ
интегрисаног у латинску славистику, као српскохрваатског. Као
што данас не даје међународно признавање “црногорском”, “бош-
њачком”, или “хрватском” језику, што би препустило српски језик
српском имену и идентитету, што је против европске културне
политике на Балкану. Ни рпскохрватских језикословци не желе
да се Срби идентификују као српски народ, са српским, то јест
српскословенским језиком. И сама присвојна придев “српски–“ и
без другог дела ове сложенице “–словенски” свједочи поријекло
и упућује српском језику сродству са словенским православним
свијетом.
Стога оптужбе ХАЗУ против ЕУ да додјељује Београду мјесто
ментора у наметању евробалканског диктата југословенског
“језичног јединства” нису неосноване; тј. да ЕУ због тога не допушта
да “хрватско име” буде назив засебног службеног језика. Као што
у односу србојугословенских филолога према “црногорском”
вуковском упрошћавању српског језика препознајемо порив
српског самоколонизовања из 1918. године, укидања Краљевина
Црне Горе и Србије, формирање државе са два римокатоличка
непријатељска народа, као конститутивна фактора државе једног
троименог народа и језика. Еврословенски процес колонизовања
српског језика подразумијева полицентрично право сваког но-
воформираног националног назива на самоопредјељење до
отцјепљења. Зато је САНУ на лингвистичком линку са евро-
словенском језичком политиком за југоисточни Балкан, успо-
стављања континуитет и курса филолошке формуле “српско-
хрватског” двонационалног назива језика, посредног програмског
подржавања и промовисања принципа тзв. “Декларације о за-
једничком језику”.