Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића

још где-где може читати компромисна фраза: српско-хрватска
књижевност, али у тако званих хрватских писаца, тј. оних што
пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је
некада било, сасвим без трага. Напротив, очигледно је да је у
нашој лингвистичкој књижевности почео безобзирни хрватизам
отимати мах баш од оно доба када је Даничић почео своју поми-
рљиву радњу. По томе се види, да тај смер не само да није имао
жељеног успеха, него је постигао противно од онога што је хтео.
То је права трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није
постао мањи књижевник те има право на нашу симпатију. Нама
та симпатија даје за право замолити га, да се окане политике, те да
се врати чистој науци ако неће да га даљи развитак те трагичности
доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер
практична политика и није друго до систем компромиса. Ал’и
у науци компромиси могу компромитовати, ако не науку, а оно
барем научнике.”

Југословенска језичка политика САНУ
Данас Даничићево дјело довршава Институт за српски језика
Српске академије наука и уметности, настављањем израде “Речни-
ка српско-хрватског књижевног и народног језика САНУ”. Дакле,
доврашава пројекат Хрватске академије знаности и умјетности,
формиране у Југословенској академији у Загребу, то јест програм
југословенске језичке политике. Истрајавањем на “дводјелном”
називу властитог језика, српско-хрватски или састављену у јед-
ну ријеч хибридне одреднице “српскохрватски” у изради речни-
ка властитог језика, САНУ довршава доктринарно дјело језич-
ке југослвенске политике, засновано на двоименовању српског
језика и народа као “хрватски или српски”. Наиме, наставља спро-
вођење стратегије југословенске језичке политике колонизовања
српског језика, потврђује повјесно-политички и лингвистички
легитимитет “дводјелном” називу властитог језика и народа;
инситуционализује југословенску језичку политику и после дру-
гог у једном вијеку ратног распада Југославије и ратног разра-
чунавања југословенских “народа”.
Зато је порука Лаза Костића упућена Даничићу данас упућена
настављачима Даничићевог двоимановања и преименовања
српског језика Одбору за “Речник српскохрватског књижевног
и народног језика” и `Институту за “српски језик САНУ”, то
јест југословенској језичкој политици САНУ. Заправо, они да-
ју Даничићевој доктрини југословенског језичког програма пре-
именовања српског језика и народа покриће и покровитељство.
Због истрајавања на повјесном и политичком програму југос-
ловенског језичког инжињеринга разграђивања и преименовања
српског језика и народа у Србији и “региону” – од разграђивања
до растварања, од преименовања до безименовања српског јези-
ка, релативизовања појмова српске националне и језичке при-
падности – у континуитету колонијалне културне политике
аустрославизма језичко-националне асимилације српског народа
је и поступак САНУ са “Речником српскохрватског књижевног и
народног језика”.
Заговорници и завјереници “Декларације о заједничком јези-
ку” позивају се на програмска полазишта и праксу Института за
српски језик САНУ, као живу праксу примјене принципа југо-
словенског вишеименог вишецентричног заједничког језика, као
једину званичну државну културну институцију која одржава
континуитет филолошке формуле двоименовања, то јест вишеи-
меновања српског језика. Зато, заговорници Декларације виде у
Београду, као стогодишњој престоници Југославије, и југословен-
ства, наднационални центр региона, а не само Србије, српског
народа и српског језика. “Декларација о зајдничком полицен-
тричном језику” је ове године промовисана на фестивалу “Егзит”
у српској покрајини Војводини, у којој су југословенски језички
активисти итекако активни на нормирању “војвођанског језика”.
Лингвистички логично је закључити да истрајавање Института
за српски језик САНУ на “дводјелном” називу једног језика, да ли
раздвојене везником “или”, цртицом као “српско-хрватски” или
у једној ријечи “српскохрватски”, као југословенске хибридне
“двонационалне” одреднице, какве се користе код колонизованих
језика индијских колонија, значи истрајавање на идентитетском
инжињерингу у програму југословенскг језичке политике. То
подразумијева настављање новоименовања заједничког полицен-
тричног језика према полицентричном принципу језичке поли-
тике, политичким потребама и интересима корисника истог је-
зика у новоформираним државама и покрајинама “народа и
народности”.
Израда “Речника српскохрватског народног и књижевног је-
зика” САНУ представља подржавање полазишта и програма
југословенске језичке политике, али и доследност у доктрини
“дијалекатског” дијељења полицентричног југословенског језика
– континуитет и канонизовање филолошке формуле двоименог
језика, као природног процеса подјеле заједничког природног
добра. Али, само на простору државе чије културне установе
примјењују принцип полицентричног удвајања назива свог је-
зика, док републике бивше Југославије које су законски забраниле
југословенску језичку политику радикализују националну је-
зичку политику – као процес култувизацију издвојеног природ-
ног елемента националног језика из српског језика као “природне
појаве”. Хрватска држава и њена академија промовишу “хрватски
језик” на међународном плану као аутохтони назив и језика
хрватског народа негирајући везу са српским језиком, што је
пракса “хрватске језичке политике” од средине 19. вијека, тј. првог
српско-хрватско-словеначког Бечког књижевног договора 1850.
године, у пројекту аустрославистичког југословенског језичког
пројекта.

***
Подсјетимо се, политичком фатализму 1918. године, жртвовања
српске државе утопистичком уједињењу заједничког троименог
народа у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краље-
вину Југославију, претходио је филолошки фатализам србојуго-
словенских вавилонских визионара – уједињење троименог језика
као основног ујединитељског фактора троименог једноплеменог
народа. Својеврсна србојугословенска филолошка секта је, од
почетка 19. вијека, у сарадњи са римокатоличком унијатском
мисијом на Балкану, била ријешена да двоименује и вишеименује
властити језик у пројекту југословенског вавилонског уједињења;
од средине 19. вијека аустрослависти су, сарадњом са сектом
српских “реформистичких власти у Београду, бискупијом и
Југословенском академијом у Загребу спроводили и спровели
програм југословенске језичке политике и државе.
Крајем 20. и почетком 21. вијека српскохрватски језикословци
даничићевци у Београду доследно допуњују и довршавају (“Реч-
ником српскохрватског језика САНУ”) поунутрашњени аустро-
славистички и хрватски програм. Данас се југословенски јези-
кословци са истим “филолошким фатализмом” позивају на кон-
тинуитет назива “српскохрватски језик” у изради Речника, са
којим је почет и под којим именом пројекат мора бити довр-
шен. Југославенском академијом у Загребу је изграђивана евро-
словенска римокатоличка нација која ће преименовати и пре-
узети српски језик, а Београд је као и данас био реторта револу-
ционарног разграђивања српског језика и народа. Преко Загреба
су спровођене римокатолчке, преко Београда револуционарне
интеграције најмногољуднијег народа на Балкану, а под про-
тестантским пројектом религиозно-револуционарног ревизиони-
зма и интервенционизма.
Шибицарење са називом властитог језика се не може наћи
нити у једној језичкој науци и политици, сем у програму србо-
југословенских језикословаца, који програмски прикривају ис-
торијске истине ревносније од хрватских језичких националиста.
Једна од манипулација лингвистичком терминологијом српско-
хрватксих слависта је филолошка фраза “лексика хрватских
писаца”, због које Речник мора задржати назив “српскохрватског
народног и књижевног језика” јер је “лексика хрватских пи-
саца” унесена у објављене томове речника “заједничког” “српско-
хрватског језика”. Наводно, научно указивање на “лексику
хрватских писацаја” и странаца који су писали на српском језику,
коју ако би избацили српски језик би осиромашили, представља
идеолошку инерцију стогодишње југословенске политичке про-
паганде о троименом или двоименом језику и народу, то јест
троименој или двоименој лексици и лингвистици.