“Шарени одсјај”
Гетеовог Фауста

окружујућом природом, пролећно-рађајућом и шареном, те се
Фаусту чини да се око њега твори рај. Наоко елизијска околина
– као и Аркадија у трећем чину – ипак јесте само шарена илузија
истинског раја до ког ће Фауст најзад и доспети. Истина, према
томе, која је очигледна чињеница унутар смисаоне целине
драме, у онтолошки и епистемолошки ограниченом земаљском
свету открива се само као илузија и привид. Шаренило знакова
својствено је човеку и његовом бићу, и усмерено је двојако. Привид
изазива заблуде и грехове на самој земљи и ствар је човекових
сазнајних моћи, али он истовремено подстиче појединца “ка
највишем бићу [Dasein] непрестано да стреми”. 37)
“Мали свет”, обухваћен првим делом драме, као целина јесте
долина малограђанштине, ускогрудости, ситничавости, нискости
и баналности, каква ће, додуше, сатирично бити приказана и у
другом делу, у чиновима везаним за цареве послове. Но, и такав
мали свет садржи у себи појаве које најпре значе само одсјај нечег
вишег, неодређеног и непрецизираног за чим Фауст жуди, а које
ће у целости бити актуализоване тек у другом делу, и то кроз
тоталитет онога што ће Фауст тада доживети. “Проза прилика”,
коју Мефисто нуди Фаусту у првом делу, јесте и ружноћа која
протагонисту наводи да хита нечем другом, али јесте и простор
скривених симбола који из властите маленкости и ружноће свог
окружења упућују ка већем. Они су значајни и као значењски
лук с другим делом, али и по себи, као они регистри који уздижу
Фаустову душу и обогаћују његово искуство. Збивање у другом
делу, као ни само Фаустово спасење, и не би били могући да
Фауст није проживео мали свет и упио у себе најбоље и највише
одатле; богатство и ширина Фаустовог животног искуства и
његовог делања на земљи испостављају се као једна од темељних
повластица јунаковог спасења, с обзиром на његову способност да
проживљеним поучи друге. 38) “Шарени одсјај” јесте, начелно узев,
начин на који се мали свет огледа у великом, али је симболика
привида спроведена и унутар самог првог дела.
Имамо, наравно, у виду Грету и сложеност њеног лика: у начину
на који се он појављује у оба дела драме, у смислу који собом носи,
у односу према дешавању у другом делу, и у формирању смисаоне
целине текста. Пре него што је in vivo сусретне, Фауст ће Грету
на специфичан начин доживети већ у вештичиној кухињи, и
то кроз огледало: “Шта то видим? / Каква се то небеска слика
приказује у овом чаробном огледалу?[...] Најлепша слика жене.” 39)
У злом, бешчасном, обездуховљеном и негаторском окружењу
Фауст успева – и то захваљујући својој незаинтересованости и от-
порности на Мефистове понуде – да привуче к себи жељено, али
само као знак, одсјај, привид и чаролију. Нестварност којој он
присуствује не чини његов доживљај мање истинским, јер само
шаренило, премда илузорно, собом симболизује виши ступањ,
какав ће у самој Грети Фауст одиста и пронаћи, а који ће и сâм
бити тек одсјај наредних ступњева у јунаковим доживљајима.
Ослањајући се на Шилерово успостављање опозиције између
стварног (wirklich) и истинског (wahr), које он везује за људску
природу, 40) а ми проширујемо на општу раван, под стварним под-
разумевамо спољашње, појавне слојеве, који су, узети сами за
себе, најчешће ружни, ниски и недовољно вредни, али који садр-
же у себи и истински духовни садржај, леп и пуновредан, до ког
се и продире једино преко апстраховања и спознања оног супстан-
цијалног у самој чулној, материјалној манифестацији.
Када у “Валпургиној ноћи” Фауст такође буде видео знак Грете,
читав контекст ће, с обзиром на њено страдање, бити знатно оте-
жанији и трагичнији. Фауст ће тада нагласити да види неког
налик доброј Грети, као и очи које припадају умрлој. 41) У ове две
сцене, међусобно доста удаљене, постоји неколико заједничких
карактеристика. У оба случаја Фауст је окружен мефистофским
светом, који треба да га удаљи од узвишених настојања. Оба пута
Фауст је снажно привучен привидом, те сâм описује снагу силе
која га везује за оно што гледа и своју немоћ али и невољност да се
од тога одвоји: “Пусти ме да брзо још једном у огледало погледам!/
Слика жене била је тако лепа!”; 42) и: “Не могу се од овог погледа
одвојити”. 43) Мефисто сваки пут покушава да отргне Фауста од
опчињености сликом жене која је носилац кардиналних катего-
рија: љубави, лепоте, а пре свега невиности и доброте. Мефистова
улога и његово поступање од огромног су значаја за схватање ових
сцена, а потом и за укупан модус испољавања истине у свету драме.
Читаво, наиме, Мефистово дело, нераскидиво повезано с ње-
говом природом, јесте чиста илузија. Илузија сама по себи, на-
глашавамо, није, тј. не мора да буде пут ка истини, али се истина
увек открива кроз варљиви одсјај. Низ Мефистових “подвига” ни-
је ништа друго до чиста лаж, што значи сен која, за разлику од
плодотворних привида који варају али и омогућавају дубље увиде,
нема никакав прави садржај, већ је реч о пукој празнини. Та лаж
је иманентна грамзивом, ниском и злу подобном делу света и
стога и може да изазива само даље зло: као вино у Ауербаховом
подруму или новац у империјалном свету. Када Фаустова душа
у свету “обмана, лажи и привида” 44) препозна оно што је њој има-
нентно, а што, премда у супротности с ђаволовом жељом, јесте
омогућено његовим опсенарством, Мефисто покушава да јунака
одврати од оног што је не само туђе свету зла, него је и на њега
отпорно. Фаустове речи да не жели да хита даље, да хоће да ужива
у тренутном, представљају ниску, недовољно снажну потенцију
пресудног услова опкладе с ђаволом. Као што је Грета сама лик
што изазива и рађа најбоље делове Фаустовог бића, али је ипак
и само полазна, мада нужна станица на путу ка Хелени и лепоти
великог, класичног света, тако је Фаустова жеља узрокована ње-
ним привидом само слаби одсјај каснијег уживања у тренутку с
Хеленом, а и овај тек одсјај коначног завршетка опкладе. Ланац
позитивних привида и чини основну структуру драме, а омогућен
је управо парадоксалном, шареноликом природом Мефиста, заго-
ворника “вечног зла”, а главног помагача у највишим спознањима.
Мефисто одвраћа Фауста хумором у виду опаски које треба да
снизе занетост и полет јунакових осећања, а чији садржај додатно
потврђује шарено-огледајућу уланчаност симбола. Код вештице,
Мефисто каже: “С тим пићем у стомаку, ти видиш / Хелену у
скоро свакој жени”, 45) а током Валпургине ноћи: “То је тек зачарана
слика, идол, без живота[...] То је магија, ти лако поводљива бу-
дало” 46) . Мефистов лик, и иначе од суштинске важности за карак-
теризацију других ликова, и то посебно женских, први је који
спомиње Хеленино име, а управо је он тај који ће омогућити њен
први долазак – у облику привида, беживотне зачаране слике. Го-
тово по правилу, свака од опсенарских појава оснажује и ос-
вежава Фаустово стремљење и представља пропусну капију за
виша искуства, која су сва понешто ближа истинској пуноћи
симбола, али никад нису чиста истина, последњи, сигурни и
извесни стадијум откривања целине бића.
Читав класични део другог дела драме уткан је у мрежу он-
толошких варки и неизвесности, и то на много изразитији начин
него што је то случај с првим делом. У смисаоно повлашћеним сце-
нама Фауст Грету доживљава кроз привид, али он ипак заснива
и врло конкретан, реалистичан однос с њом, а тек у синтези ових
искустава он спознаје чисту невиност есхатолошки отпорну на
дејство зла. У другом делу драме, пак, никаква реалистичност и не
постоји, а истинско искуство које је Фауст из класичног регистра
понео, омогућено је низом нестварности. Прво призивање Хелене,
узроковано царевом обесном жељом (дакле, тек Мефистове опас-
ке и царева иницијатива буде онај део Фаустовог бића који је
кадар да осети највишу лепоту), омогућено је Мефистовим сла-
њем Фауста Мајкама, у онтолошки недефинисан простор, чак не-
простор у смислу одсуства сваке животности и временитости;
реч је надискуственој равни, неприступачној, тајној и неописивој,
чије дејство може само да се посредује кроз накнадни учинак
одатле призваних ликова на земаљски свет. Гледајући Хелену и
Париса, Фауст готово да понавља Мефистове речи о Гретиној
присени у Валпургиној ноћи: “Слике живота, покретне, но без
живота [...] сјај и привид” 47) . Но, фантастичност збивања сад је
знатно заоштренија него у првом делу, с обзиром на изостајање
сваке повезаности призваног с конкретним, историјским светом:
упризорени ликови само су одсјаји, беживотни облици, и то
митских фигура. Утисак који оваква чулна конкретизација дале-
ке, класичне представе врши на Фаусту, ипак, толико је снажна
_______________
37) Isto, S. 215.
38) Ипак, и овај је научио, /И нас ће поучити”. Isto, S. 497.
39) Isto, S. 107.
40) Friedrich Schiller, “Über naive und sentimentalische Dichtung”, Sämtliche
Werke, Bd. 5, München: Hanser, 1962, S. 755.
41) J. Goethe, Faust, S. 188.
42) Isto, S. 114.
43) Isto, S. 189.
44) Isto, S. 102. То изговара разочарани Зибел након Мефистовог и
Фаустовог нестанка из Ауербаховог подрума.
45) Isto, S. 114.
46) Isto, S. 188-189.
47) Isto, S. 277.