Machina Humana et Homo Viator
Срећан рођендан Човеку Машини!
Срећан рођендан Човекопутнику!

повучен из производње. У препуној Великој сали Коларца
публика је скандирала име овог љупког роботића, док је Асимо
демонстрирао своје вештине. Као и Атлас, и Асимо је ходао,
трчао, играо, пео се уз степенице, померао кутије и руковао се
са публиком, али за разлику од Атласа, Асимо је за све то био
способан само у затвореном простору и то само уколико су била
строго поштована “упутства за употребу“ којa су Асима пратила
где год да крене.
Осим што je Асимово име својеврстан омаж творцу три закона
роботике, Исаку Асимову, А С И М О је истовремено и акроним
који означава напредни корак у иновативној мобилности
(Advanced Step in Innovative Mobility) али и јапанска кованица у
значењу покретне ноге (Аси – нога; мо – мобилност, покрет). Иако
је ова Machina Humanа својим именом, као каквим језичким
магијским реализмом, симболички настојала да миметички при-
зове основну антрополошку константу Homo Sapiensa, ипак је
постављање хуманоидног робота у простор захтевало озбиљне
припреме и испуњавање свих пропозиција из упутства при-
стиглог уз Асима. Јер Асимо је могао да корача само уколико су
претходно били испуњени сви услови за то – сасвим раван под
без нагиба и са врло малим размацима на саставцима паркета, и
ништа што би могло иоле подсетити на кршевит терен Велебита,
на пример. Дакле иако је био у цвету младости, тек конструисан и
пун енерије, није било никаквих могућности да Асимо ако не баш
да потрчи, а онда бар као већ остарели Доситеј да сатима тумара,
ако не по пропланцима, онда бар по згради.
За разлику од Асима и Атласа, Доситеј је, иако у позним го-
динама могао да хода сатима по брдима и кроз шуме залутавши
по тршћанском околишу, а да се на крају уморан од дуге шетње
и философирања ипак антрополошки посведочи као човек –
као човек којем је враћена основна антрополошка константа
прослављена античким ликом перипатетичара који су ходајући
философирали.
Разиграни и растрчани петогодишњак Атлас, који се из дана
у дан све више развија и преко Јутјуб канала својим новим
вештинама одушевљава милионе обожавалаца; у цвету младости
заустављени тинејџер Асимо, који је до пре само коју годину
пунио сале широм света на својим комерцијалним наступима, а
који сада чами у Музеју будућности (Mirai-kan) и чија је будућност
неизвесна и условљена усавршавањем неколико алгоритама;
средовечни Човек-Машина, који кроз модулатор промењеним
гласом свог “аватара“ Флоријана Шнајдера, као какву најаву кризе
средњег доба, саопштава да смо сви роботи – “wir sind Roboter“
јер смо заправо само експлоатисани радници “Јето ет Работник“
и ништа друго; и два седа старца од преко две стотине лета која
полемишу о егзистенцијалној кризи која је обузела Човека Века
Светлости, а из које он по свему судећи, није изашао ни до дана
данашњег. Јер човек данас више није упитан као Доситеј – “Је ли
човек макина ил није“, него је човек 21. века пре Хамлетовски
замишљен – To be a Machine 37) or not to be.
У књизи истоименог наслова Марк О’Конел је описао недо-
умицу савременог човека који се још устеже да своје тело пре-
да на декапитацију фондацији Alcor Life Extension и да буде по-
топљен у течни азот, чекајући тако обезглављен у цилиндру од
нерђајућег челика смештеном у огромној сивој квадратастој згра-
ди футуристичког изгледа у Фениксу у срцу пустиње државе
Аризоне 38) да стигне не Годо него неко ново боље Доба. Савремене
технологије ће се у Новом добу до те мере развити да ће постати
могућно садржај човековог ума “учитати” тј. пренети на неки
носач меморије, који ће потом бити уграђен у неку машину нај-
новије генерације, када буде дошло време да она буде конструиса-
на, а тиме и Човек Машина у 21. века, коначно или поново, рођен.
Технологија хуманоидних робота данас отвара и покреће
иста она питања која је покретао и Вокансонов флаутиста и
Фон Кемпеленов Шах-Турчин и Ламетријев Човек Машина. То
је кључно питање о односу творца и човека-изумитеља који
иде и мисли испред свог времена. Јер заправо посезање за ху-
маноидним роботима као аристотелијанским миметичким ре-
пликама психолошки имплицира човеков страх од сопствене
пролазности и смрти. Исти онај страх који је још Гилгамеша
натерао да препешачи пола земље како би нашао еликсир за вечни
живот након што је његов пријатељ Енкиду, којег је иначе богиња
Аруру извајала од глине по човековом обличју, изгубио живот.
Можда ни Гилгамеш, ни Кант, ни Русо, ни Ниче, ни Кјеркегор, ни
Доситеј нису пешачећи открили тајну смрти, али су зато у својим
рефлексијама усамљених шетача изнедрили много редова који
су (у)читани и данас. Читани и учитани, јер читалачким чином
њихових дела као да се изнова инсталирају “нови софтвери” у
умовима читалачке публике, која све док чита, и по могућству
пешачећи о лектири контемплира, остаје Humana. Уместо да
на матичне плоче и разне носаче меморије сећање гравира, она
своје читалачко искуство чува као живо сећање које ће као Мodi
Мemorandi изнедрити даље неке нове редове.
У закључку манифеста своје просветитељске делатности До-
ситеј је као можда не баш најскромнији, али свакако као свој нај-
делокосежнији циљ, пожелео бесмртност. “Мени ће преко мере
плаћено бити кад когод од мог рода рекне, кад нада мном зелена
трава нарасти: ‘Овде леже његове српске кости. Он је љубио свој
род. Вечна му памет.’” 39) У години или, зарад научног поштења
боље, у годинама, када се навршава јубилеј 280 година од рођења
Димитрија Обрадовића Ars Memoriae на још очигледно врло
актуелно дело просветитеља јасан је показатељ да је Homo Viator
свој циљ и остварио баш зато што никада није био Machina Humana.
_________________________
37) Mark O’Connell, To Be a Machine. Adventures among Cyborgs, Utopians,
Hackers, and the Futurists Solving the Modest Problem of Death, Granta,
London, 2017.
38) Mark O’Connell, наведено дело, 22-41
39) Доситеј Обрадовић, Писмо Харалампију, Задужбина “Доситеј
Обрадовић”, Београд, 2007, 20.