Machina Humana et Homo Viator
Срећан рођендан Човеку Машини!
Срећан рођендан Човекопутнику!

људи человеческога чина” 28) , постао је Обрадовић заправо монах-
мирјанин – бели монах. 29)
У том смислу се његово равно педесет година дуго путовање
може разумети као својеврстан вид подвизања и ходочашћа за
знањем. Иако просветитељ, он је попут средњовековних пут-
ника-пешака, ритмом својих мисли одређивао и ритам својих
корака, јер душа једино при пешачкој контемплацији може да
“држи корак” са умом. Сам је бирао правац и брзину путовања,
док је прелазио из лицеја у лицеј, са универзитета на универзитет,
селио се из једног града у други, али никада без још једног новог
наученог језика, и стално у потрази за још неком штампаријом
која би била спремна да ћириличним словима штампа његове на
путошествијима изнедрене рефлексије.
То Доситејево полувековно просветитељско путошествије би-
ло је његово бело монаштво, његов начин да у исто време и
одсуствује и присуствује у секуларном свету. Јер “усамљени шетач
је у исти мах присутан и одсутан из света око себе, он је више
од гледаоца али мање од учесника у вреви живота. Ходајући, он
ублажава или оправдава своју отуђеност од света: он је из њега
донекле искључен самим чином ходања, али не зато што није
у стању да се с њим повеже.” 30) И заиста, иако увек остајући по
страни од светске вреве и никада довољно дуго да би поново
пустио корене, Доситеј јесте био дубоко повезан не само са
својим народом, што је посведочио одлуком да дође у устаничку
Србију и помогне при успостављању образовних институција,
него је осећао повезаност и са другим народима, језицима и
културама са којима се на путу сретао. У том смислу се у његовом
хомовијаторском лику истовремено препознаје и космополитски
али и национални идентитет Деметриуса Обрадовича Сервиануса,
како се самоодредио 1782. године приликом потписивања у
Матрикуле Универзитета у Халеу.

* * *
Доситеј полемише са Ламетријем и његовим следбеницима након
више од половине века од објављивања чувеног есеја. Иако високо
поштује науку и све тековине просвећеног ума и у понечему даје
за право “макинијанима“, компромисно прихватајући одређену
аргументацију, а пре свега ону у погледу аутоматизације вере тј.
верника и васпитања, Доситеј ипак стаје на другу страну и каже
“ми антимакинијани” 31) . Када се узму у обзир околности у којима
је промишљао о овој проблематици, лутајући по пропланцима
око Трста 1804. године, неспорно је да у овом Обрадовићевом
постхумно објављеном есеју постоји сентименталистички дис-
курс доба просвећености, али је исто тако у њему наговештен и
дух новог времена.
Епоха која је следовала индустријској револуцији као једно
од централних питања нове поетике поставила је однос између
човека, технике и природе. Отуда не изненађује што у страху од
неизвесности убрзаног напретка као последице науке у пуном
замаху и технолошког развитка “романтизам устаје против кла-
сичне свести, он устаје против надмоћи техничког облика на
природним. Повратак природи – то је вечити мотив у историји
културе; у њему се осећа страх од неке пропасти, и пропасти целе
људске природе.” 32)
Ту декадентну природу човекову која гравитира ка лењости и
пропадању критикује и Доситеј у свом есеју сасвим у кантовском
кључу. Човек Макина је према Доситеју онај човек који се незрело
и неодговорно одриче од самога себе и не преузима одговорност
за свој живот, јер “има ко се за мене стара: фризер за главу, терзија
за сваких мода одело, чизмаш за ноге, а два кувара за трбух.
Ха, ха, ха, ха, ха – хее! Није ли ово памет и по!” 33) А као највећа
искушења за човека коме прети опасност да постане машина
Доситеј види у комбинацији неколико елемената – неупитног
повиновања ауторитету, свикнутост на обичаје и лоше васпитање,
и посебно аутоматизацији вере односно “веровањеа по обичају“
а без истинске религиозне посвећености етичкој норми. У овом
последњем, Доситеј даје пуно право “макинијанима“ и стаје на
њихову страну.
“веле макинијани: ‘у истој вери и закону сви смо праве макине;
верујемо по адету, идемо у цркву само из обичаја да се лепо
обучени и накићени покажемо, и излазимо како што улазимо.
А јоште ако смо у церкви кога криво погледали, ком се
посмејали и осужденија језиком гдикога и боцнули – о, онда
гори излазимо него што смо ушли, то јест гори него просте
макине!’ Ево, и у овом макинијани имаду весма право!” 34)

За Доситеја је, дакле, Човек Макина заправо непросвећен човек,
онај човек који нема храбрости да се користи својим умом и који се
да лако инструментализовати од стране било ког ауторитета или
стечених навика и погрешног васпитања. Поставља се питање
колико смо ми данас у овом Доситејевом смислу машине, у којој
мери смо инструментализовани од стране разних паметних ма-
шина које нас окружују и у којој мери је човек спреман да се
њиховом “ауторитету” супротстави, или пак шта је то што га
наводи да им се добровољно повинује.

И је ли, дакле, човек макина ил није?

Свет још није био ни предахнуо од усхићења изазваног Ко-
лумбовим открићем aмеричког континента које је из темеља
уздрмало “равноземљаше”, а већ га је чекало ново – Да Винчијев
“Робот”, први хуманоидни аутоматон. На основу једне сачуване Да
Вичнијеве свешчице и једног цртежа укљученог у чувени Codex
Atlanticux познато је да је Да Винчијев робот из 1495. изгледао
као германски витез оклопник 35) са два покретна система. Први
систем је контролисао ноге, зглобове, колена и кукове, а покретао
се екстерним ужетом које је повезивало све елементе; други
систем је контролисао руке, рамена, лактове и шаке, а покретао
се механизмом, смештеним у грудни кош оклопника као уместо
каквог срца. Да Винчијев Робот личио је помало на марионетску
лутку, којом је механички управљао човек. Околности у савре-
меном свету су се парадоксално промениле, те се данас човеком
добровољно “прикљученим” на разне врсте паметних машина
врло лако управља као каквим марионетама.
Око четири стотине година након Да Винчијевог патента на
Медисон скверу у Њу Јорку Никола Тесла је јавно представио своју
“аутоматон – технологију” за даљинско управљање чамцима – тада
научни хит роботичког инжињеринга, а у другој половини 20.
века роботи су коначно проходали захваљујући једном српском
научнику – Миомиру Вукобратовићу 36) , професору машинства
који је почетком 70-их година постао познат по свом Zero Moment
Point и развио алгоритам за управљање роботима. Тај алгоритам
за одржавање динамичког баланса, у понечему измењеној форми,
користе и данас сви ходајући роботи.
Хуманоидни Робот Атлас, производ фирме Boston Dynamics
са седиштем у Америци и учешћем јапанског капитала, тренутно
је најдинамичнији хуманоид. Иако изгледом више подсећа на
некаквог џиновског зглавкара, него на човека, Атлас је толико
вешт да може да трчи на отвореном, изводи пар-кур, опонаша
успешно моторику човека, подиже терет до 11 кг, а нешто је
нижи и лакши од просечног мушкарца – има 1,5 метар и тежи
око 75кг. Додуше, мало “цврчи и зуји“ при извођењу покрета, али
ипак успешно балансира и од свих досадашњих робота Атлас се,
иако помало инсектоликог обличја, по својој моторици највише
приближио човеку. Међутим, чак и са свим тим усавршеним
перформансама Атлас није ни близу могућности да се спонтано,
неометано и дуготрајно креће преко брда и долина, као што је,
на пример, могао Доситеј и то већ на измаку снага у поодмаклим
годинама.
Дакле, највећи изазов за савремени инжињеринг у хумано-
идној роботици јесте баланс и патентирање модуса за одржавање
равнотеже при слободном кретању хуманоидних робота у про-
стору, што осим Атласа показује и пример Хондиног Асима,
који је до пре само коју годину представљао светски хит и у
низу своје светске турнеје гостовао и у Београду, а данас је
_________________________
28) Доситеј Обрадовић, Живот и прикљученија, 133
29) Драгана Грбић, “Бели монах”, у Драгана Грбић, наведено дело,484-486.
30) Ребека Солнит, наведено дело, 32.
31) Доситеј Обрадовић, “Је ли човек макина ил није”, у: Доситеј
Обрадовић, наведено дело, 219.
32) Николај Берђајев, “Човек и машина”, у: Николај Берђајев, Човек и
машина, изабрани есеји и чланци, изабрао Владимир Меденица,
превод Милић Мајсторовић, Бримо, Београд, 2002, 395.
33) Доситеј Обрадовић, наведено дело, 219.
34) Доситеј Обрадовић, наведено дело, 218.
35) Michael E. Moran, “The da Vinci Robot”, u: Journal of Endourology, Vol. 20,
No 12, 2007.
36) Miomir Vukobratović, Jurij Stepanenko, “Mathematical models of general
anthropomorphic systems”, u: Mathematical Biosciences, Vol.17, No 3-4,
August 1974, pp. 191-242.