Machina Humana et Homo Viator
Срећан рођендан Човеку Машини!
Срећан рођендан Човекопутнику!

импресивне забаве ипак потребнији лек за астму. И Доситејва
уздржаност такође показује све одлике истински просвећеног
ума који критички преиспитује све пред собом, јер је и он свестан
да се управо тако опчињена маса која задивљено посматра оно
што баш сасвим и не разуме, врло лако може изманипулисати и
постати (не)морални Човек Машина, налик оном Кантовом
бојажљивом човеку који нема храбрости да се користи сопственим
разумом.
“Морално, пак назива се и такови човек макина којега словесни
разум и слободна не управља воља, него све што чини, из
обикновенија или из неке владајуће страсти чини, следователно
себе као словесне душе лишена показује.” 18)
Управо је због таквих “просвећених скептика” попут Доситеја,
Др Џонсона и Канта, са једне стране, али и непросвећених ла-
коверника и сујеверника, са друге стране, Фон Кемпелену била
неопходна транспарентност тог својеврсног “спектакла знања”
која је претходила почетку сваке шаховске партије. Упаљена све-
ћа коју Фон Кемпеленов послужитељ Антон завлачи у унутраш-
њост великог стола у намери да осветли сваки мрачни кутак
те “неизвесности” може се разумети као метафоричка светлост
просвећеног ума, који жели да одагна сваку сумњу код публике
склоне сујеверју која можда баш и није била сасвим склона науци.
Тај гест је par excellence гест просвећеног доба, јер се у њему заправо
огледа принцип демократизације и транспарентности знања као
један од кључних просветитељских императива. Јер образовање
је морало бити доступно свима, а дидактички поступак којим се
знање посредује толико јасан да га могу разумети сви. Тек потом,
када се овај први принцип савлада и знање освоји, ступала би на
сцену храброст и одважност човека да се својим просвећеним
умом и користи.
Просветитељски принцип демократизације знања препознаје
се и у Де Вокансоновом тексту, захваљујћи којем је примљен у
Француску академију наука, јер је у њему до најситнијих детаља
аутор описао механизме функционисања својих аутоматона, како
би ко год пожели могао себи конструисати патку или флаутисту.
Такође и у тексту новинара првих српских новина, који је описао
до танчина узлетање балона на врућ ваздух и читаоцима обећао
да ће у наредним бројевима објавити брошуру са упутствима
како би свако ко жели могао себи направити балон и винути
се у небеске сфере, огледа се исти прицип из којег помало
утопистички просијава та просветитељска намера. И свакако у
Фон Кемпеленовом гесту да уз помоћ светлости свеће разувери
публику склону веровањима у чуда да се иза тог Турчина-
Машине помало застрашујућег изгледа, крије било какав
мистицизам, осим вешто драматизованог спектакла у функцији
глорификације науке, огледа се просветитељска глорификација
знања. Међутим...

* * *
Одлука Волфганга фон Кемпелена да Човека Машину, који за-
бавља царицу и Бечлије, обуче у костим Турчина, такође је
огледало духа времена. У тренутку када је Шах-Турчин забављао
друштво у сред Хофбурга Битка код Каленберга и Османска
опсада Беча није још сасвим била пала у заборав, а појединци су се
можда још сећали преживљеног страх од Турака. Исламофобија
је у тадашњој највећој католичкој монархији још била довољно
снажна, а промућурни научник тога врло свестан, те је можда
и намерно искористио осећање страха и посегнуо за фигуром
“страшног Оријенталца“, како би искористио тај психолошки про-
стор за деловање илузије и публици скренуо пажњу са централ-
ног “покретачког” механизма свог изума.
Наиме, шаховске фигуре су биле “прилепљене” за таблу маг-
нетним плочицама, које су приликом померања на горњој табли
истовремено повлачиле магнете са унутрашње стране стола, те
на тај начин шаховском велемајстору, скривеном у дуплом дну
стола, слале јасан сигнал који потез је повучен и који потез он
тј. Турчин треба да одигра. Публика у први мах шокирана том
мислећом машином, а потом помало и у зазору од физичког
изгледа старшног Турчина, није можда баш концентрисано пра-
тила да ли је Антон пре почетка спектакла отворио и једну и другу
фиоку испод ормарића, чију је унутрашњост осветљавао свећом.
У Фон Кемпеленовом избору да своју лутку заодене баш
у костим Турчина огледа се и једна парадоксална чињеница –
највеће владаре доба просвећености успео је да победи један
једини “Турчин” – једна просвећена играчка, осамнаестовековни
шах-робот. Штампа, дневници и преписка сведоче ко се све од
просвећене проминенције Европе и Америке усудио да одигра
партију шаха са Турчином. Осим Марије Терезије и њеног сина
Јозефа Другог, шах су са Човеком Машином играли и пруски
краљ Фридрих Други, руски император Павел Први Петрович,
Бенџамин Френклин, Наполеон и Едгар Алан По, а сви они су
шаховске партије и изгубили. У легенду је ушла партија шаха
са Наполеоном, која се вероватно одиграла 1809. године 19) у
Шенбруну приликом Наполеоновог боравка у Бечу. А сасвим је
могућно да Доситеј, када на почетку свог есеја истиче да осим
тога што “дрвени човек [...] с крајњим искуством ‘даму’ игра”
он се никако “не да преварити”, мисли баш на ту Наполеонову
партију са Турчином, о којој су писале новине и која је постала
ондашњи европски трач првога реда.
Легенда каже да је Наполеон најпре неколико пута намерно
покушао да превари противника, тако што је прво померао ша-
ховске фигуре недозвољеним потезима, при чему је Шах-Турчин
“стрпљиво” враћао фигуре у првобитну позицију и исправљао
потезе према шаховским правилима. У једном тренутку
Наполеон је на превару појео једну противничку фигуру, што је
толико “разбеснело” Шах-Турчина да је он једним потезом своје
дрвене руке порушио све фигуре на табли на опште одушевљење
како публике тако и самог Наполеона који се уверио у изврсност
“просвећеног“ ума те просветитељске скаламерије.
Сличних примера “искушавања” машине било је и на другим
местима, где је Шах-Турчин гостовао. У намери да увере свет у
беспрекорно функционисање свог механизма преносили су
Фон Кемпелен и његови наследници овог андроида у кутији
по бројним градовима Европе и Америке, као што се и данас
транспортују са обавезним упутством за употребу, на пример,
Асимо и Атлас. Тако спакован Шах-Турчин је био “ускраћен” за
уживање у крајолицима и пределима, док се превозио у кочијама
од града до града, да би тек пошто је распакован из сандука одмах
био принуђен да пред новом публиком демонстрира како “мисли”.
За разлику од ових паметних андроида који су “путовали” у
кутијама, Доситеј је више пута посведочио да је уживао баш
у посматрању предела на путовањима између градова које је
обилазио, а да су му се неке од најлепших идеја јавиле управо
док је пешке прелазио планине и путеве између градова, или у
редовним шетњама по природи. Тако је и есеј Је ли човек макина
ил није настао из једног његовог лутања по брдима, шумама
и виноградима око Трста, јер Доситеј је био Homo Viator а не
Machina Humana.

* * *
У пост скриптуму уз једно писмо упућено Павлу Соларићу у
Венецију јуна месеца 1804. године 20) Доситеј је открио генезу
есеја Је ли човек макина ил није. Ово писмо саопштава у каквим
околностима је размишљао о тој горућој проблематици 18. векa,
он у том тренутку већ остарео, посматрајући рађање новог
романтичарског доба које је развијало сасвим други сензибилитет
у односу на просветитељску поетику. Због програмске важности
за концепт ове студије доносимо тај цитат у целини:
“П.П. Јошт ћу Вам нешто, што се мене каса, ново и лепо
казати. Познао сам и другога лупежа који ми је наветовао
ногама. Прошасте недеље позвао ме господар Хаџи Мекша у
свој сеоски дом на ручак и рекао ми је да могу у подне с њим
у његови колеси поћи. Ја му кажем да ћу изјутра весма рано
тамо поћи (зашто за пол часа може се лако тамо доћи) и то
за два узрока: перво, за усладити се јутреном прохладом;
друго, могу, док проча дружба доспе, у лепом његовом летњем
чардаку штогод написати. Сад погоди, ако си соко и јунак, шта
ме снађе, шта ли ми се пригоди? Пођем у трећи час рано. Да ми
је ко обећао педесет форинти најмање да ходим четири цела
_________________________
18) Доситеј Обрадовић, наведено дело, 217.
19) “The History of the Automaton Chess-Player in America”, у: Daniel
Willard Fiske, The Book of the first American Chess Congress, New York,
1859, 424.
20) У издању Доситеј Обрадовић, Песме, писма, документи, прир.М. Д.
Стефановић, Задужбина “Доситеј Обрадовић”, Београд, 2008, ово
Доситејево писмо упућено Соларићу је два пута приређено – једном
као пост скриптум уз писмо бр.42 датирано 5. јуна 1804, а други
пут као самостално писмо бр. 46 датирано 17.6.1804. Види напомену
приређивача уз писмо бр. 46, стр. 184.