Machina Humana et Homo Viator
Срећан рођендан Човеку Машини!
Срећан рођендан Човекопутнику!

сата све једнако, не бих се потхватити усудио. Ја сам по души
мислио да је такови ход већ сад при слабим мојим ногама за
мене био и прошао. Пођем, услаждавајући се прохладњејшим
и животворећим зефиром; појања и цвркутања птица слухом;
високих гора, дубоких долина, мора и свуда по приморју, по
бердима и по долинама воздвигнутих прекрасних домова,
насађених винограда и свакога рода воћних древеса зренијем,
а сверх свега пријатно замишљен и као с памећу преживајући
и сабирајући материју за седму главу вторе моје части
Собранија вешти о “Је ли човек макина или није?” – и тако
ти изгубим себе на путу и одем два сата далеко, разумева
се лаганог ступања. Сретну ме отац и син, г. г. Костичи, из
Карлштата к Триесту возећи се, и запитају ме да ли сам тако
пешице к Фијуми или куд даље накањен? Кажу ми гди сам,
и сав посао, те ти се ја вратим, пак хајде, хајде те потегни, те
повуци, те тира, те мола, те орцала банда и једва даде бог те
по осмом часу господара Мекше селу! Чекам тај дан, чекам
сутра дан да ме заболу ноге, кад ниоткуда ништа; моје ти ноге
сасвим оздравиле. “Ха, зли лупежу – помислим у себи – о
окајана лености, ти си мени моје ноге ослабила! Добро да смо
се тако лепо сазнали!“ – Одсад мени ваља сваки дан по четири
здрава сата ходити, кано што људи ходе и како што сам и ја
пут у Далмацији преко Велебита ходио, ако хоћу да ми ноге
оздраве и да ми се трбух попоравни и опорави и да ти се, мој
соколе, помладим.” 21)

Овај Доситејев его-документ сажима неколико важних момената
– 1. ходање као својеврсни вид контемплације који је, како сведочи,
редовно практиковао док је био млађи; 2. ретроспективни осврт
једног мудрог старца на своју младост и имплицитно упућивање
на контемплативне шетње као рецепт за стицање мудрости; 3.
рефлексију једног човека у покрету о статичности, али не само
машина, него и статичности самога човека тј. окајаној лености
која чак и активног мудраца може умртвити и учинити га налик
машини. Данас бројне паметне машине, но наравно не све, кон-
струисане на ползу човека, сасвим парадоксално, доприносе
развоју лењости а тиме и човековог регресирања.
Још од Гилгамеша, који је пешачио кедровим шумама у по-
трази за животним еликсиром и вечном мудрошћу, преко Ари-
стотела, софиста, перипатетичара, Дантеа, Русоа, Канта, Хегела,
Ничеа, Кјеркегора и многих других, оштрио је човек перо најпре
пешачећи, баш као и Доситеј, а тек потом стављао на папир
идеје изнедрене у шетњама. Још један велики пешак, Доситејев
савременик, који је такође свакодневно шетао по природи
сакупљајући травчице, цветиће и разне друге биљчице, каменчиће,
фосилне остатке и све друго што би му на путу привукло пажњу,
увео је у своју номенклатуру живих врста 1758. године и термин
Homo Sapiens, како би разликовао човека који хода усправно и
мисли од свих других примата налик човеку. Претрпео је Карл
Линеус због тога многе нападе, јер се дрзнуо да у својим табелама
класификује човека заједно са свим осталим животињским и
биљним врстама, али некако је до краја 18. века тај термин постао
прихваћен и могао се прочитати чак и у појединим трактатима
и есејима из круга полемике је ли homo sapiens машина или није.
Tе две константе човековог битисања – да усправно хода и
да мисли нису се суштински промениле од прадавних времена
па до данас. Управо у томе је кључна разлика између Човека и
Човека Машине, јер Machina Humana захтева технологију која се
мора константно унапређивати, пошто у противном застарева
и бива превазиђена. Са друге стране, Homo Sapiens а посебно
Homo Viator, који ходајући контемплира, миленијумима чувају
непромењене управо те две основне антрополошке црте, које
се у пуном обиму показују тек у акцији тј. на путу, јер “пут је
својеврстан наставак тела” човековог.
“Ходањем се тело изнова смешта у своје првобитне оквире,
обнављају се његова гипкост, осетилност и рањивост, при чему
ходањем такође искорачује даље у свет распростртости као
што се то чини и помоћу оруђа која увећавају опсег тела. Пут
је својеврстан наставак тела, а места за шетњу представљају
споменике подигнуте у славу овог подухвата. Ходање је у
суштинском виду слично стварању и раду по томе што и тело
и ум ставља у активан однос са светом и пружа начин спознаје
света путем тела и спознаје тела путем света.” 22)

Када је Доситејево тело остарило односно када је схватио да се тај
својеврсни резонатор његове спознаје света драстично изменио,
осврнуо се уназад у намери да нађе лек за “осавремењивање”
сопствене органицистичке макине. Лек је нашао у свом млада-
лачком духу, присећајући се, како каже у писму, оног времена
када је у “Далмацији преко Велебита ходио”. Тај тренутак је у
аутобиографији описао приликом бега из манастира, када је
Доситеј осетио налет снажног ентузијазма, као неопходног услова
сваког суштински прогресивног кретања, тек пошто је искорачио
изван манастирских зидина. У Животу и прикљученијима то
осећање полета младог човека жељног знања и слободе метафо-
рички је представљено (уз)летом аутобиографског субјекта на
Пегазу преко Велебита до Далмације: “Пролеће, красота време!
Све певајући да се горе и долине разлежу! Јошт да нисам се гдигди
пастирски[х] паса плашио, чинило би ми се као да на Пигасу,
Велерофонтову коњу, јашем.” 23)
Метафориком летења тј. полетног хода у опусу Димитрија
Доситеја Обрадовића представљене су кључне развојне фазе у
животу једног Homo Viatora 24) – од дечачких крилатих ногу које
су га довеле из Темишвара у Хопово, преко момачког узјахивања
крилатог Пегаза, па све до усхићења балоном једног сазрелог ума
који је одлучио да напусти Хале и Лајпциг и крене даље у још веће
и боље развијеније градове да види “како Французи, као и остали
људи без перја, пак као виле по воздуху лете.” 25) Најзад, Доситеј
је у смирај живота полако спустио “крила”, те су ноге које су она
носила постале уморне за вишечасовна инспиратива пешачења,
како је посведочио у писму Соларићу.
Бежећи из Темишвара, Димитрије као да је протрчао кроз пу-
бертет, проживљавајући тренутак сепарације од своје примарне
фамилије коју је заменио монашком братијом манастира Хопово.
На прагу младићства, поново осетивши импулс неприпадања
и неуклопљености, Доситеј је побегао и од њих, журећи преко
Велебита и Далмације даље у велики свет. Закорачивши у зрело
доба, иницијално најављеног објављивањем првих дела из лај-
пцишког опуса, загледали су се Димитрије и Доситеј у балон,
те им се учинило да их та креативна списатељска фаза може
винути у сама небеса. У смирај живота осврнуо се Обрадовић
носталгично ка својој крилатој младости, када је ходочастећи
за знањем и науком неуморно пешачио готово пола века по
градовима Европе и Мале Азије.
Овај резиме Обрадовићевог живота који јасно показује његово
опредељење да цео живот проведе на путу тј. као Homo Viator,
може се разумети и као израз његове одлуке о монашењу донете
у раној младости. Јер као што монашки живот подразумева
издвојеност од друштва а манастирске зидине ту границу сим-
болично исцртавају, исто тако и живот вечитог путника јесте
на неки начин живот изван друштва, јер “путник је онај који се
издваја из заједнице.” 26)
Иако је напустио манастир, јер му хомовијаторска природа
није дозвољавала да се скраси на једном месту, Доситеј је ипак
остао доследан својој одлуци. Чин опредељења за монашки начин
живота, духовно подвизање и целибат, али сада у световном
окружењу, што је драстично теже него манастирско монаштво,
показује се као хибрис Димитрија Доситеја Обрадовића. У
тренутку када је престао бити “гуја црна” 27) , како је у ироничним
критикама називао појединце из своје братије који уместо да се
у манастирима подвижу само ленчаре, и када је у Халеу скинуо
мантију и преобукао се у “светске гршне хаљине, ка’ и остали
_________________________
21)Доситеј Обрадовић, Писмо [Павлу Соларићу], 5.6.1804. у Трсту; у:
Доситеј Обрадовић, Песме, писма, документи, Задужбина “Доситеј
Обрадовић”, Београд, 2008. Истакла Д.Г.
22) Rebeka Solnit, Lutalaštvo. Istorija hodanja, prevod Vuk Šećerović,
Geopoetika, Beograd, 2010, 36-37.
23) Доситеј Обрадовић, Живот и прикљученија, Задужбина “Доситеј
Обрадовић”, Београд, 2007, 90.
24) Више о овој проблематици у: Драгана Грбић, “Homo Viator, трговац
светлошћу и српски Сократ”, у: Драгана Грбић. Дело Доситеја Обра-
довића у европском књижевно-културном контексту, Dragana Grbić,
Das Werk von Dositej Obradović im europäischen Literatur- und Kul-
turkontext, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2018, 519-542.
25) Доситеј Обрадовић, Совјети здраваго разума, Задужбина “Доситеј
Обрадовић”, Београд, 2007, 21.
26) Ребека Солнит, наведено дело, 27.
27) Доситеј Обрадовић, Басне, Задужбина “Доситеј Обрадовић”, београд,
2007, 149.