Игор Ремс
Свети Сава
Напустио варку крилату
Одрешио године
Пустио да га светом носе
Из пламених колена
Рађали се млади путеви
Ка Светој ходили Гори
У земљи мирте кипариса танких
Златоптице исплетале круг златни
Слепима да врати вид
Корача смеран сувим ваздухом
У левој руци носи теразије
Безмерно мери време
У десници штап
Мири муње и громове
Сабира земаљско стадо
Милешева
Исклесана у камену
Реч бела
Куполама држи руке света
Љубав је твоје лице
Чељустима векова
Ребра ти ломили
Очи вадили
Да ноћу светлиш
Анђелу ваздух отимали
Да у очи слепе
Не долети
Милешева, 1997.
Ћеле кула
Кула страшног памћења
Кула сурове страже
Узнеле се 952 главе
Теменима оглодалим
Мрачно осветлиле поље
Празне вилице шкргућу
Сопствену прогутале смрт
Мраком се венчале
Да нам заувек светлите
У небеску запрегу
Светла упрегла слова
Азбуку нерођеним
Лепе моје лобање
Смрт Црног Ђорђа
Мутава магла над Дунавом испруженим длановима
Придржава ниско израсло небо Кошчато весло лиже
Метално лице реке Са друге обале цепа им кожу
Урлик црног вука Вратимо се Господару зло
Одмотава конопац На прагу куће као црног петла
Секиром пре изласка сунца да му песма водиља
Новом грљавином не оседла коња Кроз уши секире
Насмеја се месец Црно сунце израсло из таванице
Спржи му оба ока Смрт отвори уста Мртва рука
Хваташе се за канију ножа Ужаснуте руке
Наместише врат храст бели за последњи ударац
Загледан у даљину новом рођењу насмеја се Црни Ђорђе
Владимир Димитријевић
Сумрак логике
Критичари о Пекићевом роману
По Петру Пијановићу, приређивач писама Конрада Рутковског
има задатак да прати ”унутрашње механизме Гестапоа”, односно
”механизме тоталитарне свести”. Пијановић понашање Рутков-
ског назива понашањем кривца који схвата сву величину свог
пада због рада у Гестапоу. Суочен са савешћу, он је болно свестан
да је био саучесник злочина. Зато се Адам Трпковић враћа, да би
подсетио на себе, убијеног, мада се не може тврдити да је он пука
авет савести. Рутковски преобликује прошлост да би доказао
своју невиност. То остварује кроз признавање власти приче над
њим самим. Болест Рутковског је повампирена прошлост. Према
Пијановићу, ”Вампир” је ”лицемерна молитва за спас своје душе”;
прича романа је омча око врата поручника есесовца, – апстракт-
ног хуманисте, који није у стању да оствари своје идеале.
Објашњавајући зашто је Пекићев роман назвао сотијом, Ми-
хајло Пантић наглашава да у тој врсти књижевног дела нема јасно
оцртане фабуле и да много тога подлеже импровизацији. Видећи
настанак сотије у институцији ”дворске луде”, Пантић наглаша-
ва ослободитељску и исцелитељску моћ те институције, која се у
сотији јавља као могућност полемике с најразличитијим идејама
и праксама из људске историје. Лудило Рутковског је, попут Хам-
летовог, засновано на хипертрофији логике.
Главни јунак романа је стога аристотеловски силогизам. Раз-
грађујући га, осветљавајући његову тамну страну, Пекић, попут
свих модерних књижевника релативиста, не нуди решења; он
само констатује и сведочи, руга се и плази силогизму. То је допи-
сивање са историјом западноевропске филозофије чији су поку-
шаји ваплоћења родили комунизам и нацизам Иронијски комен-
таришући историју, Пекић опонаша философске дискурсе ње-
них тумача. Стога, у овој прози праве фантастике нема; прос-
тор је попуњен додатним логичким закључцима. Појава Адама
Трпковића у том простору је логички доследна; он се вратио да
би довршио диспут са Рутковским; скупа с њим, празним и не-
постојаним, вратио се и дух Штајнбрехера, који је настанио
Трипковићеву утвару. Речју: Рутковски луди јер није у стању да
реши хегеловску загонетку. То јест, Штајнбре-херова теза да су
сви криви, и Трипковићева антитеза: ”Зар сам ја крив?” не дају
се синтетисати. Дијалектички усиљени марш кроз тезу и антите-
зу завршава у беспућу Рутковсковог помрачења. Објављивањем
тог помрачења, Пекић објављује коначну смрт разума који је
на Западу вековима био не само арнитер елегантиае, него и
живота и смрти.
Пантићева тврдња да је пишчева сотија ругање хиперрацио-
налистичким претензијама на тоталитет, изазовна је: тоталитет
се улива у идеологију да би постао тоталитаризам.
Господар – роб: субјект – објект
У познатој Хегеловој параболи о господару и робу видимо једно
(а после Бекетових Поцоа и Ликија сасвим смо свесни тога): го-
сподар и роб су симбиотски повезане индивидуе. Господар је роб
свог роба управо зато што се не може сам остварити; потребно је
да из другог, ”пониженог и увређеног”, црпе своје хипертрофи-
рано ЈА! Тако је роб, на неки начин, господар свог господара. Роб
жели да се ослободи само споља: да своје господарење над господа-
ром објави у револуционарном чину самоослобађања. При свему
томе, он не напушта систем. Штавише, оснажује га и утврђује.
Позната дилема западне философије (игра знана као ”субјект или
објект, питање је сад”) у ствари је лажна дилема. Објективизовани
(Маркс би рекао: отуђени) субјект који себе сазнаје само као пред-
метност рада, друштвеног живота, економије и субјективизовани
објект, роба или мишљење (свеједно!), зависе један од другог. Пу-
ковник Штајнбрехер је субјект по преимућству у декартовском
смислу те речи. Он је ego cogito. Али с обзиром на то да своје
постојање црпе само из признања својих жртава, из људске масе
коју меље логиком неумољивог полицајца, он је роб когиталног.
Заточен у рацио, он и друге утамничава у истом. Стрељајући
”праве” и ”потенцијалне” кривце, он их, на неки начин, ослобађа.
Сам, међутим, остаје у тамници. Он, субјекат, јесте, он, објекат.
Потчињен немилосрдним, леденим наредбама силогизма који
се, сасвим природно, за ту прилику дотерао у законе части, дуж-
ности и верности вођи и парадно ушао у историју с Хитлеровим
брчићима, Штајнбрехер је наркоман тоталитарне рационално-
сти. И као што наркомани, да би што више људи увукли у своје
друштво, дају бесплатно дрогу почетницима, тако Штајнбрехер
храни Рутковског озбиљним и ”опасним” анализама како пона-
шања ухапшених, тако и понашања младог, релативно скрупу-
лозног, почетника есесовца.
Симболика имена
Штајнбрехер је онај који ломи камење, каменоломац. За њега
нема нерешених случајева; постоје само стрељани случајеви.
Какав камен ломи есесовски пуковник? Камен вере, дакако;
вере у овострану и онострану правду. А Адам Трпковић је без-
лични и неми патник средњовековних моралитета, онај енгле-
ски еveryman и немачки jederman о кога се сви спотичу и кога
сви газе. Он је човек (Адам) који све трпи (Трпковић), савр-
шени роб из малочас поменуте хегеловске дијаде. Фарсичност
Пекићеве прозе овим ”провидним” именовањем јунака (који су
философске тезе, с мањком миметичког меса на костима) тиме
се додатно потврђује.
Радомир Батуран
Ватроусти Момир или Виј песника из Морачке теме
Момир Војводић, ”истински je Метохијац, а судбински Морача-
нин”, како сам омеђује своје битије у био-библиографији на кра-
ју својих књига. Избегао је из родне Метохије када је имао две
године, с породицом својих родитеља и свих ”етнички очишће-
них” од дивљих Арнаута који своје национално коло ”Шота” стра-
сно играју на лешевима Срба, уз одсјај пламена с цркава које су
им попалили. Избегао је будући песник, ”оцу на руци, од звона
Дечана звонима Мораче.
Беседу о поезији Момира Војводића насловили смо: Ватроу-
сти Момир или Виј песника из морачке Томе.
Крстили смо га именом Ватроусти, што смо, опет, преузели
из његових песама које су, скоро, неизбројиве. И књиге које је до
сада написао једва смо избројали: числом 43! Налазимо да је ово
његово ново име пунозначна метафора која обухвата сву његову
људску и песничку експресију, поетику и његово целокупно
песништво од Светигоре и Гробослова, преко Гласа вучје горе и
Азбучника до Вија, Ребара Проклетија и Песника искона. У свим
тим књигама бори се против зла певањем. Управо онако како
императивно казује у песми Љубиће те зверке, ватроусти:
”Зини, заусти, изусти, пусти,
Спламсај густу таму, ватроусти!
(…)
Ни пред зуболомцима не ћути.”
А зуболомаца је он имао и превише: од полувековних Брозо-
вих чета милиције, преко маловечне Слободанове полиције, до
Милове неограничене државне мафије. Можда му најтеже пада
зуболомњава најновијег накота ”вампирске деце” која хоће ”у
Европу без ребара” и без душе. Али Вратоусти Момир никада ни-
је устукнуо пред злом народнијем. Достојно он носи титулу
једног од ”најкарактернијих песника” коју му је доделио његов
златоусти професор Рашко Димитријевић пре више деценија.
О чему је Вратоусти певао у толиким књигама током својих се-
дамдесет година ”борбе непрестане на земљи надутој од накота”?
Певао је о љубави у својим љубве словима; у више књига о
томе како му отимају отаџбину од рођења; у својим гробословима
о гробовима и ”псећем гробљу”; о ”спасавању ријечи закључаних
у камену”; о ”разбратном језику и ножу”; о ”српском језику што
вапи с крста” док га сви секу и краду, а песници српски и њихов
народ не дају да труне, па он трајно ”носи своје небо на три
прста”. Вратоусти нас позива да се вратимо ”језику времена у
ком бејасмо браћа”, а не ”да још грејемо браћу, орну да се сатру”;
да ”не гинемо за онога који нам иште братско срце”; да не будемо
”све већи јунаци на браћи”; и да ”дрхтигузе не бирамо за вође”.
Често Вратоусти Момир ”потура небо с рамена” и покушава
да ”окрене безумље у умље” јер је искусио да ”сјене наше иду за
нашим сјенама”.
А српском искону, духовном и државном чворишту, које се
непрестано завезује и одвезује у митском и историјском кругу
стварања и разарања док ”изгони воду из Ситнице” крвљу својих
синова, својој отетој темељној земљи посветио је више књига:
Жертвено поље – Бој на Косову, Божурово царство и Жертвено
Поље Косово – антологију песама о Косову од 1389. до 1989. У свим
овим књигама доминирају два рефрена – метафоре, у више вари-
јација. Први је: ”Крв изгони воду из Ситнице”, а други: ”Косово је
васионе рана”. Први је салио сам Војводић из оног уклетог кру-
га, који се стварносно, а не митски пречесто отвара и затвара и
нашом крвљу препира косовску реку пакла. А другу метафору
преузео је од Швајцарца Арџибалда Рајса, који је прошао српску
Голготу и вратио се да ослобађа Србију и остао у њој до скон-
чања. ”Косово је рана васионе” изрекао је Рајс, а цитирао Момир
у више песама, али и гномски поентирао сву метафизику страда-
ња, патње, бола, поклича и ропца, уздаха и узлета, Наде и Удеса
ове отете темељне српске земље. Колика ли је Косово рана васи-
оне овог смрдљивог америчко-европског поднебља данас ?
После ватроустих апотеоза Косову, попут ових: ”Косовскога
Христа крај је страшан”; ”Србија је село без Косова”, ”Косово је
кнез свих српских речи”, ”Од Косова нема лепше круне”, пара-
доксално и српској традицији и америчко-европској фамозној
историји (у којој је ”историјско” све што они превале преко уста
и бомбе!), Вратоусти Момир извија и оптимистичке алузије и
Српству и свету: ”Косовски бој ближи се почетку”, ”Неће Срби
проћи ко Хазари”. Војводићеве песме носе неку тајну ватру ”сун-
ца испод сача” и ”искре у кремену”.
Оним другим, описним именом, из наслова ове беседе и ком-
плетног представљања стваралачке личности и дела Момира
Војводића овде у Торонту, желимо да нагласимо да је он српски
Овидије из морачке Томе. Имао је и Ватроусти Момир свог им-
ператора и своју Тому. Император је Броз, а Тома Морача. Из
Мораче Момир извија свој песнички виј, ево, више од пола века.
А шта је ”виј” Момира Војводића? Не морамо нагађати, сам
песник нам је показао у својој истоименој збирци коју му је
објавила Српска књижевна задруга 2003. године. У посвети, коју
ми је написао у поклоњеном примерку ове књиге када смо се
срели после две деценије, стоји: ”Радомире, виј је мој дах”. И
ништа више. Довољан траг до човека и песника. Док ишчтавамо
песме из ове књижице, откривамо да је Ватроусти Момир соп-
ственим вијом, извијањем језика у звучне слике ”дозивао уснуле
свјетове”, како сам каже. Виј је песников дах, звучна емфаза оног
Сања Крстоношић
Најлепша од свих илузија или А сад морам да напојим гуске
Друга књига Жељка Продановића названа ”Феничански митови”,
арогантно ступа у српску књижевност отварајући врата нечему
што можемо назвати постмодерни палп.
У поднаслову, ова збирка митова/прича, декларисана је као
рапсодија, чиме писац себе ставља у улогу луталице/певача, из-
вођача туђих дела, импровизатора, Ијона. А писац је нико други
но Феникс, мада на корицама књиге не стоји његово име, већ
само скромно име преводиоца (касније ћемо сазнати и зашто).
Али и преводилац ствара дело, као што већ знамо…
”Феничански митови” су састављени од осамнаест прича, а
од пролога до епилога води нас Феникс, једини легитиман да
путује кроз време, историју, машту, кроз све оно што аутора–
рапсода–преводиоца занима и о чему размишља. Изабран је не
само због свог вечног живота већ и због бола који мора да до-
живи да би се родио. Не знајући зашто му је дата таква судбина, а
спознавши да постоје специјалне душе и место где оне обитавају,
он проналази циљ свога постојања – зауставити време и надму-
дрити смрт, а Феничанима, ”народу који је продао свој алфабет
Грцима” и од кога је и сам потекао, повратити славу. Тај народ,
довољно мистичан да буде посебан, постаје изабрани песников
народ, јер је и изабраник ”свевидећег ока”, налази се ”ни на не-
бу ни на земљи”, а примиће у себе душе најдаровитијих и нај-
храбријих међу људима, оних који су умом, а не мачем, отварали
нове путеве, и постати место где обитавају њихове вечите сенке.
А само су сенке слободне.
Када је велико блиставо око које све види испустило
једну сузу, из ње је настало све на земљи. Али када се
та суза од туге распукла из ње су настала два света
– настало је добро и зло на земљи. Настала је памет
и настала је глупост. Настали су Феничани, они који
ходају по жици и вуку свет напред, али су настали и
бедуини, они који Феничане гледају у чуду, завиде им
и презиру их.
У првом делу рапсодије срећемо се с митовима о постању –
Европе, Израела, дружимо се са Питагором, Александром Ма-
кедонским, Сенеком, Ханибалом…, наравно, и с боговима, а став
писца–рапсода–преводиоца–примаоца, тог постмодерног апсо-
лутног једног, присутан је у свему, и обично излази из уста неког
филозофа, или се јавља у виду експлицитног коментара (”а ми
ћемо видети да су све ово биле саме глупости…”). За студенте
античке књижевности ту је Лукијан, који у кафани, и то баш
”Последњој шанси”, у Балбеку, девет векова другује с боемима
и вином, очајан што ”једни пишу, а други пале”, а под утицајем
Ел Грека одлучује да напише књигу ”која ће обухватити све
друге књиге” – Последњи псалм, и не пада му напамет да одуста-
не од бављења ”најлепшим од свих заната”, и ”најлепшом од свих
илузија”. Уосталом, овај ”превод” би био чудан без осврта на
вечнописан палимпсест. Лукијан чак верује да га је могуће завр-
шити, иако је написао само шест страна, од свих 666. Као што
доликује форми, све и свако имају своје феничанско етимолош-
ко порекло имена, рецимо Аранзабал, тј. Лукијан је ”чувар прве
речи”, а Бал-каин (Балкан), значи ”онај који је убио брата”… И
симболика бројева је присутна (6, 66, 666).
Последњи мит првог дела јесте бајка о песнику с харфом (а
знамо да су бајке митови у које се више не верује), оном неопход-
но наивном вернику у љубав, који Фениксу поверава своје јаде,
запитан на крају свога пута шта је стварност, шта је сан и да ли
је он све измислио (познато?). Ова сторија се наизглед не уклапа
у остатак књиге јер не говори ни о коме познатом, већ је прича о
неком тамо песнику, који је трагао за драгом, за љубављу, а завр-
шио с питањима о томе да ли је уопште стваран, да би уследила
и неопходна дигресија о двојнику. За најлепшу песничку форму
проглашена је балада, као повратак емоцијама после убиства
сентименалности, а младић, уморан, схвата да је морао да пре-
живи сав тај пут да би схватио да је љубав ”тајна, као и смрт”. Ту
први пут видимо и запитаног Феникса, који кроз шалу набацује
могућност да је и он само део приче неког рапсода. Ова бајка
је и увод у други део рапсодије и ”Алегорију о Дантеу”, у којој
сатир Белзебуб, не ђаво како обично мислимо (или да?), већ чу-
вар сенки, онај који путује кроз време и прича и са живима и са
мртвима, објашњава Дантеу разлоге неких погрешних схватања,
између осталог и разапињање несрећног Арамејца из Назарета,
рођеног 666. године ”по Орфејевој смрти”. Леонардова лепотица
је у ствари Нефертити, ”лепотица са сузом у оку”, Феничанка.
Ту је и прича о Светом Ђорђу и Великом везиру, са деловима
српске епске поезије који затварају историју Балкана, а Серван-
тес ”је више живео у причи него у стварном животу”, те кад
сусретне свога јунака, и то на магарцу, не верује у његову ре-
алност и пита саговорника, рапсода, да ли је то јава или сан,
а одговор је, наравно: ”Свеједно, у чему је разлика?” Хамлету
је дато да игра Шекспира, док велики песник задовољно поји
гуске, препуштајући лику улогу аутора, а Ниче није полудео већ
је отишао у Феникију… Прича ”Консултант с копитом” говори
нам поново о томе ко је Бал, први масон, мајстор свог заната,
свевидеће око, творац Феникса али и Белзебуба, онога који је
Тиодор Росић
Учитељ сутрашњег дана
Према гледишту атеистичког хуманизма, рђаво је све оно за
шта не знамо поуздано да је корисно, а што нас спречава да по-
стигнемо највише добро. Свака корист, коју Аристотел одређује
као средство за друге сврхе, не мора, међутим, да представља и
највише добро. Богатство, моћ и част омогућују хедонистичку
угодност, али свака угодност није и највише добро. Добро под-
разумева тежњу ка савршенству које почива на врлинама ве-
ре, наде, љубави, мудрости, храбрости, умерености и правичнос-
ти, а хедонистичко етичко деловање, које телесној наслади при-
даје највишу животну вредност, мимо постулираних врлина,
завршава у безнађу сплина и духовног радстројства елативизо-
вање онтолошког појма савршенства морал не своди на транс-
мисију божанске воље, или било какве спољне принуде, већ на
аутономију етике дужности.
Држава је кућа народа. Отаџбина српског народа нестала је
у последњим деценијама двадесетог века под налетом америз-
ма – тог окупационог глобалистичког једноумног тоталитариз-
ма. Српски народ је прогнан и из језика и са својих вековних
територија – од Косова, до Книна и Јадовна. Дужност врлине је
то сагледала. Наложила ми је да се кроз критичко разматрање
вечних вредности прошлости супроставим манипулацијама
позитивизма, рационализма и агностицизма, да укажем на зам-
ке љубичастог револуционизма и парламентаризма. Током 2006.
и почетком 2007. године у културном додатку ”Политике” објав-
љивао сам текстове о глобалистичком погрому, политичком
кичу, обманама, безнађу и лукавој власти.
Рђава је и орвеловска свака власт која контролише прошлост
да би контролисала будућност, а контролишући садашњост ма-
нипулише будућношћу. Није преварен онај ко зна да је преварен.
Врлина се не може доделити, смaтрао је Платон, свако за њу мора
сâм да се избори. Судови о томе шта је добро а шта зло не стичу
се само образовањем и васпитањем, они су резултат и високих
етичких начела. То потврђује и Зоран Хр. Радисављевић, тадашњи
уредник ”Политикиног” културног додатка. Захваљујући њему, у
рубрици ”Вечна завештања” могао сам да кроз аутономију воље
укажем на оне појединце у нашем роду који могу послужити као
морални корифеји, да преко самоодређења дужности ума сагле-
дам идеолошки глобалистички деспотизам који, кршећи инди-
видуална и колективна права народа широм света, настоји да на-
метне начела највишег добра.
Шта нуди лукава, несамостална, власт? Куда се дедоше етичке
врлине милосрђа које не мисли о злу, саосећање са жртвом, етика
верности, праштања, љубави и части? Она, кроз кич, гламур и
”бољи” живот нуди манипулацију, медијски садизам, неупуће-
ност, страшљивост, неумереност, неправичност. То је негативи-
тет – сила која разара све вредносне моралне парадигме, затире
европоцетризам, нуди инстант-културу, тривилајну књижев-
ност, негативне јунаке, разара кардиналне врлине.
Зло, тврдио је Платон, има своје порекло у човековом не-зна-
њу. Оно проистиче из покоравања хетерономној етици најви-
шег добра. Јучерашњи дан је учитељ данашњег, а то значи и
сутрашњег дана. Отуда наслов књиге Учитељ сутрашњег дана.
Има у нашем роду и достојанства, и правде, и мудрости, и мило-
срђа, и храбрости – љубави, вере и наде. На те се врлине указује
у књизи која је заснована на аутономној етици дужности и зако-
нодавности чистога ума. Наше предачко, вечно завештање, нас
учи да љубављу мржњу победимо, а да се против зла боримо сми-
реном трпељивошћу. Али свему треба наћи меру. Хуманизам се,
како је учио преподобни Јустин Ћелијски, неминовно преобра-
жава у атеизам, пролази кроз анархизам, и завршава нихилиз-
мом. Морамо се суочити са глобалистичко-позитивистичким,
рационалистичким и агностичким странпутицама на које је нас
је упутила несамостална власт.
Вештина владања је вештина ширења безнађа. Манипулиса-
ње позитивистичким хуманизмом води преко атеизма ка нихи-
лизму. Нихилизам не управља ни својом ни судбином народном.
Не би ништа да мења, па ни власт. Аутономна етика дужности
устаје против тога, указујући на светле парадигме прошлости, она
слути будућа боља времена. Не пристаје на обману. О томе речито
говоре и реакције читалаца на текстове објављене у ”Политици”.
Неки од тих текстова дати су у ”Додатку”, на крају књиге.
Књига Учитељ сутрашњег дана не пристаје на љубичасти
глобални хедонизам. Ова књига показује да је лаковерност наша
карактеролошка црта; поштује морално понашање човека, пра-
во народа на симболе, језик и веру; залаже се за општу љубав
према ближњем; прокламује саборност. Учитељ сутрашњег дана
би да сачува. Он не преобраћа већ указује на манипулативни
атеизам који се преко анархистичког девијантног деструктив-
ног понашања преобраћа у нихилизам. Право на памћење је
залог народног трајања.
Васа Михаиловић
Са доајенима српске дијаспоре
Људи говоре: Господине Михаиловићу, цео свој стваралачки век
провели сте у емиграцији. Како сте успели да остварите своју ства-
ралачку личност у дијаспори?
Мој стваралачки век почео је на мало необичан начин. Почео сам
да пишем и објављујем за време Другог светског рата, кад ми је
било само петнаест година. Биле су то кратке приче са спортским
мотивима у недељним новинама Спорт: ”Трка у ноћи“ и ”Велика
борба“. Хтео сам да повежем своје интересовање за спорт са по-
кушајем да то изразим на књижевни начин. Потом сам објавио
кратку причу ”Тежак посао“ у часопису Коло, где сам мало иро-
нично приказао вајне тешкоће списатељског тру-да: или си рођен
да будеш писац и ништа ти није тешко, или треба да бираш да
радиш нешто друго. Можда је некима чудно што сам те ствари
објављивао за време рата, кад су се на свим странама гасили људ-
ски животи, често на најбруталнији начин. Нас су Немци прега-
зили за дванаест дана. Нешто касније било два устанка, четничког
и партизанског, што је донело страховите репресалије од стране
окупатора убијањем стотину невиних Срба за једног убијеног
Немца и педесет за рањеног. Не треба бити професор па израчу-
нати колико времена је требало Немцима да нас сасвим униште,
што су и почели у Крагујевцу, Крушевцу, Мачви и другде.
А да не говорим о несрећама Срба ван Србије, које су тама-
нили српски непријатељи као мраве. Генерал Милан Недић при-
хватио се незахвалног положаја председника српске владе под
окупацијом и – многи то и дан-данас не верују и не признају –
спасао Србе од биолошког истребљења. Као члан Белих орлова
Југословенског народног покрета (не партије) Збор Димитрија
Љотића, трудио сам се да колико-толико подржим Недићеве
напоре, прво као члан Белих орлова, а потом као добровољац и
Српском добровољачком корпусу. Пошто су комунисти победи-
ли и преузели власт, захваљујући Западним силама, морао сам да
емигрирам, заједно са хиљадама других.
Кад сам се нашао у јужној Италији, у логору, у маслињаку
код Еболија, наставио сам са писањем. Било ми је лакше, јер сам
био малтене окружен младим писцима, од којих су понеки тек
почињали да пишу. Састајали смо се редовно, читали своје списе
и објављивали у часопису Под маслинама, о чему је књижевни
критичар Милутин Деврња стручно писао. Такође, касније, у не-
мачком логору у Мунстер Лагеру, у часопису Под боровима, јер је
сав логор био под боровима. Кад су нас најзад ослободили лого-
ра и прогласили ”расељеним лицима“, јер другачије Западњаци
нису могли, пошто су већ ступили у хладни рат са Совјетским
Савезом и најзад разумели нашу борбу против комунизма, могао
сам да делујем у свету. Ступио сам у везу са новинама Американ-
ски Србобран у Питсбургу и Глас канадских Срба у Виндзору и
у њима објавио велики број прича и песама у прози, под уред-
ништвом Милутина Деврње и Пере Булата. Било ми је веома дра-
го, јер сам већ онда видео своје будуће определење постојаног
књижевног ствараоца.
Прелазак у Америку дозволио ми је да наставим са писањем
и сарадништвом, али је донео и проблеме услед борбре за опста-
нак. Морали смо да живимо од сопственог запослења, а не да
нас издржавају други. Пошто сам имао жарку жељу да започнем
универзитетско образовање, морао сам да смањим, чак и да пре-
станем са писањем и објављивањем. По завршетку студија и по-
чињању универзитетске каријере, вратио сам се својој највећој
љубави – књижевном стварању.
Није било лако да остварим своју стваралачку личност у дија-
спори. Највише због тога што је у емиграцији мало читалаца лепе
књижевности и што смо морали да финансирамо штампање књи-
га. А пара није увек било за тај ”луксуз“, с обзиром на потребе за
животно издржавање. Сем тога, временом и оно мало читалаца
су одлазили Богу на истину, а нових је било мало. У оно време
нисмо могли да објављујемо ништа у Србији, јер смо проглашени
државним непријатељима, издајницима, фашистима и шта све
још не. Наше књиге објављене у дијаспори лежале су у бункеру,
укључујући и мој превод Дучићевих Плавих легенди. Сада се све
то променило, па могу и у Србији да објављујем књиге.
ЉГ: Да ли је долазило до подвајања ваше личности према стварању
на два језика јер су то, неминовно, и два система мишљења?
Свакако. Испрва то није био проблем, јер сам писао на српском.
Касније је мој енглески напредовао, па тако и писање на енгле-
ском. Иако сам енглески добро савладао, још увек немам потребно
осећање, или слух, за тај туђи језик кад су у питању приче. Можда
и не желим да тако буде, јер хоћу да останем у свом језику, у коме
сам се родио и на коме најсуптилније пишем. Ипак, у дилеми да
ли да пишем на материњем језику пролази ми цео дијаспорни век.
Можда је моја кривица што за писање на енглеском до дан-данас
немам слуха потребног за писање песама, прича итд. Чини ми се
да се упорно држим свог језика јер ми то остаје као једина поис-
товетност са родбином. Писање критике, приказа, есеја и слично
лакше ми је на енглеском, те сам зато осличио да пишем на оба
језика: лепу књижевност на српском, а критичку на енглеском.
ЉГ: У емиграцију сте отишли као противник комунистич-
ке идеологије и њене власти која се била успоставила у Србији.
Данас више нема ни те идеологије ни те власти у Србији, а Србија
је и даље разапета између Истока и Запада. У коме или у чему је
проблем: у нама Србима што смо Срби такви какви јесмо или у
западној демократији – онда и сада?
Политичка ситуација у Србији је деценијама била непожељна,
због чега су нас људи на западу гледали попреко. Данас се, међу-
тим, то доста променило, мада још има остатака диктаторског
начина мишљења, идеолошког фанатизма или грчевитих напора
да се задрже привилегије. Биће тога вероватно док та генерација
не изумре. Међутим, има и неповољних карактеристика у нашем
менталитету. Нисам аналитичар психологије, али верујем да смо
народ, као мање-више и многи други народи, који превише држи
до себе и свога (понекад то зову инат, мада мислим да је по среди
понос, заслужен или не). Зато се други тако понашају према нама,
углавном неправично. Док се ми држимо истине, правде и дате
речи, остали мисле углавном на своје интересе. Има примера тога
доста. Тако је то у случају нашег живља у Хрватској, Босни и на
Косову. А ми, опет, остајемо несавитљиви и у питању живота или
смрти. Све док не променимо своје понашање (ако уопште треба,
како и када), биће тако, на несрећу свих нас.
Као српски писац у туђем свету, суочавам се са судбином
нашег народа, радујем се кад нам је добро и тугујем кад није. И
тако ће остати док не испишем и последњу реч – надам се, на
српском језику.
Васа Михаиловић
Јовин Ускрс
Пролеће четрдесет друге почело је чисто и лепо. После јесени
испуњене страхом и крваве зиме, ово је био велики дар Божји.
Свуда се нереди бејаху примирили и људи одахнули душом. Јер
ако је и устанка и борби било, много је било, и сви се зажелеше
затишја и предаха.
Али некако пред Ускрс навукоше се са југа облаци и кише су
неколико дана лиле над Западном Србијом. Беше и захладнело.
Но људи се томе порадоваше, јер, кажу, нема априла без кише, а
ради усева они су је у ово доба и благосиљали.
Станоје Петровић био је у то доба начелник пограничног
среза на Дрини. Тежина окупације и ветрометина на граници
према усташкој Хрватској дуго су га ломили да ли да се прихва-
ти тог положаја. После дужег размишљања одлучи се да прими
на себе терет службовања под окупацијом. ”Неко мора да служи
овом несрећном народу”, мислио је. ”Није ово петнаеста”.
Три дана пред Ускрс јавише гранични стражари, да се с оне
стране Дрине окупља мноштво народа, а највише деце, да неки од
њих скачу у реку, гоњени од усташа, и да пливају ка Србији. Но
народ се нећкао. Одраслих мушкараца било је мало, а жене које
су знале да пливају нису хтеле без деце. Тако се на оној страни,
казивали су граничари, чула непрекидна кукњава и запомагање
жена. А врисак деце, танак и неуздржив, допирао је овамо попут
пушчаних метака и заривао се у срца посматрача.
Чим је ово чуо, Станоје пожури Дрини. Успут обавести све
војне јединице у свом срезу да дођу на то место. Убрзо за њим
стигоше и они и запосеше обалу дуж читавог тог предела,
кријући иза жбунова тешке митраљезе спремне за паљбу.
Уто одјекну неколико пуцњева с оне стране и неки човек ста-
де нешто да виче. Од силне граје, мало се шта могло разговетно
чути. Граничари разабраше неке гадне псовке упућене на српски
рачун, али како је онај човек још увек викао, Станоје поверова
да има нешто важније да каже. Најзад разумеше на једвите јаде
и уз прекиде:
– … ову српску жгадију… да их превезете како знате, иначе…
све побити… до мрака…
Кад Станоје ово чу, као без душе разасла људе уз воду и низ
воду, да пронађу све сплавове и да их довезу овамо што брже мо-
гу. Војницима строго заповеди да се нико главом не шали да опа-
ли који метак, јер их је било таквих који су хтели да препливају
Дрину и да се залете међу усташе и направе покољ. ”Која вајда од
тога”, објашњавао је Станоје, ”кад ћемо побити и невин народ!”
Војници су бесно шкргутали зубима и одвраћали псовке још пог-
рднијима, али им се очи приковаше за несрећне жене и децу на
удолини преко реке, па се напослетку затајише, тешко дишући.
За то време и на овој страни се беше прикупило мноштво на-
рода и све их је више придолазило. Дођоше и калуђери из оближ-
њег манастира, нудећи начелнику своју помоћ. Сељаци су нетре-
мице посматрали непрестано вршљање преко воде, усветлелих
очију и стиснутих зуба као ловци који чекају да дивљач сваког
часа излети из грма.
При руци се нађоше два сплава. Сплавари се жустро дадоше
на посао и развезаше конопце. Станоје се претходно распита
путем викача, како ће се вршити превоз.
– Не шаљите никако људе с оружјем овамо – одвратише они – јер
ће бити крви! Било би тешко наћи људе који би голоруки отишли
звери у чељусти, мишљаше Станоје, али сплавари, и не чекајући на
његово питање, већ одгурнуше сплавове низ воду. С њима скочи
на сплав још по неколико момака који се затекоше најближи.
Нису могли да чују шта се тамо говори, само видеше како се
сплавари нешто дуго расправљају с усташама, док најзад не сту-
пише прве жене на скелу, свака водећи са собом по двоје-троје
деце. Вика на оној страни појача се још више и уздиже као олуја
пут ниска неба. Сви су хтели да се што пре докопају спасења, али
су их ударци усташких кундака немилосрдно одвраћали. После
неког времена први сплав беше натоварен и пође натраг. У томе
наново поче да лије киша.
Небо је било поцрнело од облака, који су, натоварени кишом,
јурили брзо и бесмислено. На моменте указао би се на понеком
месту мали бледоплави отвор и тада би над реком заблистало,
као да се рађа сунце. Плаховида Дрина, набујала од силних ки-
ша, заносила је сплав, али су се људи на њему, учени старим ис-
кусним сплаварима, напрезали свом снагом да га отправе на ову
страну, побадали велике кочеве у мутне прљаве таласе и викали
гласно и оштро као избезумљени. Тако се први сплав великом
брзином залете и зари у стрму обалу. Људи се слетеше и прихва-
тише конопце.
Жене и деца похрлише на обалу. Нагло, без пажње, гурајући
једни друге, скакали су на шљунак, не гледајући где и како. Опет
се проломи врисак деце. Жене су и даље запомагале, но сада ви-
ше од радости, падале ничице на земљу и љубиле мокру траву
покрај обале, вичући као махните:
– Србијо мајко! Благословена земљо! Спаси нас!
Тек тада Станоје и људи видеше, да је много мање жена него
што су мислили, а много више деце, нејаке, малолетне деце из-
међу четири и десет година. Многе жене водиле су по неколико,
иако нису била њихова. Но чим би прешли на обалу и људи при-
хватили децу, прокислу и прозеблу, увијајући их у ћебад, гуњеве
и губере, оне би се враћале води, пиљиле влажним очима у
гомилу преко реке и запомагале:
– Милошууу! Станко, срећо моја! Радеее, кућо мајчина!
Жикица Милошевић
Паралела
Наша тишина читљива је колико и наш говор.
Наша учтивост горљива је колико и наши пољупци.
Говорио бих ти стотине ствари на дан, свакога дана; али не могу.
Онај ко живи срцем, хода по чврстом.
Онај ко мисли, плива; удавиће се.
Између живог песка успомена и живог песка надања
угнездило се једно предуго, безбојно, растегнуто данас.
Какав чаробан тренутак је час
кад нада постаје тек пепео са мало скривеног жара!
Какав диван тренутак је овај дуги дан пун светлости и бола.
Наша паралелност је геометрија жудње, проста математика туге.
Говорио бих ти стотине ствари у низу, без речи, ноћима. Не смем.
Онај ко живи срцем, хода по тлу.
Онај ко живи разумом, хода по ваздуху; пашће.
Морам волети мрак и кишу,
јер тада се најлакше скрива од постојања.
Да можеш да ме сакријеш од грубог светла дана у своју меку ноћ,
био бих спасен.
Какав чаробан тренутак
је овај блистви дан без иједног атома среће!
Какав непоновљив тренутак је час када престајеш да будеш.
Наша тишина читљива је колико и сав наш говор, кога има.
Наша учтивост горљива је колико и сви наши пољупци,
којих нема.
Да би освојио свет, неко мора освојити твоје срце.
Правила пристојности
Није пристојно туговати уочи властите пропасти.
Није пристојно, никако, певати бесне
елегије на свој Велики Четвртак.
Пристојно је ћутке отићи пред суд и бич; помирен.
Уљудно је безгласно истрпети гомилу и ругање, чекић и чавле.
Знаш, ја имам много вештина:
могу да чекам и останем исти, до у недоглед.
Могу да волим првог дана исто као и последњег;
могу, с лакоћом, да не остарим ни ја, ни портрет; кога нема.
Није пристојно постављати сумњичава питања
о своме ускрснућу.
Није пристојно замерати ономе
ко те наизменично усмрћује и спасава.
Видиш, пристојно је бити парампарчад и пун наде.
Видиш, пристојно је, савршено, не постојати и волети се.
Знаш, ја имам стотину вештина.
Могу да се смејем неизбораног срца,
звонак и истрајан; процветао.
Могу да будем човек претворен у песму, ако ми ти то дозволиш.
Могу да будем песма претворена у човека;
занавек. Лак је то занат, мила.
Како да те не волим када будиш оно најлепше у мени?
Како да не будем тужан, бескрајно, зато што ниси моја?
Како да зауставим елегију из очију на само дан пред своју смрт?
И на небу и на земљи
Ја више нисам онај исти,
иако сам још увек онај који јесам.
Између зеленог мира и жарког неспокоја
олован лебдим; жив и несигуран.
Унутар себе рушим се, никад постојанији.
Никад више уверен; дивно растрзан.
Пролеће цвета из сваке твоје расплесане речи.
Сваки мој удисај тежак је, пун је тебе.
Када год дођеш,
Дошао си на време.
Детиња радост замамно обузима мој испрекидани дах;
једва ишчекујем следећи.
Искидан на комадиће, коначно сам потпуно цео; зацељен.
Ако сам грчевит; скамењен: добро ми
је. Ако ме боли, онда знам: срећа је.
Сваки мој корак лак је, пун је тебе.
Колико год да закасниш,
Закаснио си читаву вечност.
Чујем те свуда.
Чујем те како дишеш у молекулима
оштрог ваздуха који ми пече груди.
Чујем те у свом сопственом осмеху на углу усана које ишчекују.
Чујем те у крви.
Ја јесам онај који сам одувек и био,
само што више никада нећу бити онај исти.
Равна песма
”Ти си прах унутар праха, пепео унутар пепела,
фарса унутар фарсе.“ – рекла је.
Хладан ветар наговештавао је крај света.
Ја сам се насмејао, залеђен, за секунду.
И још: “Ти си нико ко постоји, глумац унутар глумца,
невидљиви човек унутар невидљивог човека.“ – рекла је.
Био сам стар, стар као да умирем, на секунду.
У мени је почео да пада густ, непробојан снег.
”Да, у праву си. Ја сам прах унутар праха,
пепео унутар пепела, фарса унутар фарсе.“ – рекао сам.
Лисица без Малог принца, патуљак
који плеше пред Принцезом,
децембар без свог звезданог цвећа. Атмосфера тишине.
Сергеј у Хотелу Англетер. Човек који ће продати свет.
”Да, у праву си. Ја сам све то. Ја сам насмејана суза.“ – рекао сам.
Фотокопија живота уместо живота.
Крај света уместо света.
Велики презир уместо великог осмеха.
Крај пре почетка.
Соња Спасовски
Ванкуверска покондирена тиква
Ликови
Милојка / Milly – мајка
Михајло / Mike – отац
Љубиша / Luk – син
Вјера – кћерка
Анђелија / Angie – друга кћерка
Јован Стерија Поповић
Прва сцена – Дневна соба
Милојка: (на телефону са својом свекрвом) Да мама, купили смо
кућу… Пет соба… Да, да… Ауто нам има електрична врата, за-
мисли, а има и дугме да се притисне па сам вози, ти само ужи-
ваш… Ма да, ја себи кажем да нас Бог частио… Мама? Хало,
мама??? Боже луде жене, та моја свекрва. Спустила ми слуша-
лицу!!! Нема везе. Шта јој и причам кад она то не разуме, необ-
разована сељанка.
(уђе Анђелија)
Анђелија: Шта је било, мама?
Милојка: Спустила ми твоја баба слушалицу.
Анђелија: Нема везе, ко шиша баку. А и живимо луксузно, неће
ти требати ништа више од ње.
Милојка: Тачно, то сам и себи рекла.
(уђе Вјера)
Вјера: Ћао, дошла сам из школе. Како си ти већ ту?
Анђелија: Другарица ме довезла, нисам ишла аутобусом. Пре-
више је прљав и стаје код сваке куће! А и свако ти добацује…
Вјера: Добро, добро. Па, мама чула сам да си се посвађала са
баком? Шта би?
Милојка: Ма ништа, спустила ми слушалицу.
Анђелија: Да се, можда, није прекинула веза?
Милојка: Ма није, чула сам како се наљутила и бум, залупи ми
слушалицу, невероватно понашање. Не може очима да ме види
што сам јој сина одвела од ње. А сад ни да ме чује.
Вјера: Можда јој само јако недостајемо.
Милојка: Мени она ни не недостаје, стара и глува као што јесте.
Ми имамо већ све, више нам не требају њене паре. Откад смо се
преселили у Канаду, све имамо! Она ионако ништа не разуме
кад је из прошлог века.
Вјера: А зар не мислиш да би, можда, било лепо да доведемо
баку овде. Она нам је толико дала, било би лепо да јој вратимо
мало. Можда само месец дана? Да мало види Канаду? Боље ће
онда све разумети.
Милојка: Ма бежи бре, шта она да разуме, жали боже пара за
карту. А то што нам је дала паре, она и онако има превише.
Вјера: Али без бакине помоћи ми уопште не бисмо били у Канади.
Анђелија: Бог нас је частио јер смо толико добри били, а не бака.
Она је само плакала кад смо пошли да нас растужи. Мислим
стварно, требало је да буде срећна за нас.
Друга сцена – Трпезарија, ручак
Михајло: Милојка, ово је стварно укусно, која врсте рибе?
Милојка: Колико пута треба да ти кажем да сам сада Milly, и
није риба, сељаку, него рак. Лобустер, прави органички.
Љубиша: Мислиш lobster? Фуј! Нећу ово да једем. Могу ли
hamburger из McDonalds. То сви моји другари једу.
Михајло: Не зезај сине, мама се потрудила да направи леп ручак.
Хајде, једи то.
Милојка: Ма нисам ја то направила, доста сам ја само куварица
била. Ордеровала сам из ресторан Ред Лобустер. Слободно иди,
Љубиша, није нешто посебно.
Љубиша: А да, и нисам више Љубиша. Зовите ме Лук!
(уђу Анђелија и Вјера)
Вјера: Што Лук?
Љубиша: Свиђа ми се име.
Анђелија: Да cool је име, мој boyfriend се зове Лук.
Михајло: Бојфренд? Од кад ти имаш момка?
Анђелија: Већ две недеље, тата. Срели смо се на Facebook-у.
Михајло: Шта је то? Кафић?
Анђелија: Какав кафић, тата? Ти стварно живиш у прошлом времену.
Милојка: Као и његова мајка.
Анђелија: Данас се млади људи срећу преком компјутера. То је
the safest way да упознаш момка или девојку.
Милојка: Jој што ми је Angie паметна. Ја за тебе не морам уопште
бринути. А ти Вјеро? Теби је увек глава у књизи, не знам шта ће
са тобом бити? Ево, видиш мене, нисам ни средњу до краја завр-
шила, па шта ми фали? Важно је да се добро удаш.
Михајло (преврће очима): Зар ниси ти мало млада за момка?
Милојка: Ти си оглувио к`о твоја мајка. Је л’ ти дете лепо каже да
се само дописују преко компјутера? Не излази она по кафићима
као што си то ти радио. Она сам романтичарска писма шаље, љу-
би је мајка.
Анђелија: Све девојчице у мом разреду имају момке. Морам да
имам момка, ако га немам онда нисам cool!
Милојка: Пусти је, Mike, није више мала. Нек упадне у друштво.
Михајло: Тата ти је Mike, а не ја. Шта ти мени моје име да мењаш?
А ти Вјеро, имаш ли ти момка?
Вјера: Не! То је yuck!
Анђелија: Што си беба!
Вјера: Близнакиње смо. Имамо исто година.
Анђелија: Ма не, не мислим по годинама, мислим што немаш момка.
Михајло: Немој да зезаш Вјеру. Што се тебе Љуби-