Ватроусти Момир или Виј песника из Морачке теме

Има Војводић критичку оду и за Ђиласа, с Крлежином поентом:
”Исто ми је” – Крлежа је ридо / Убио ме Дидо или Ђидо!” (стр.175).
И према Кишу и његовој прози критичан је, и то у оди коју
посвећује Драгану Јеремићу: Киш је ваза пуна туђег цвећа (стр. 172).
Међу песницима нове београдске боемије, као  гласници
искона Момира Војводића, доминирају Бранко Миљковић и
Стеван Раичковић, а уз њих и међу њима гурају се у таште параде
”певуни” – ”парадери бучни наградери”, ”штићеници власти и
партија” (стр. 180).
Песму Нечитак свет (стр. 140) посвећује Бранку Миљковићу
и у њој изриче оштре судове о свом поколењу:

”Жалосна су срца поколења мог”,
”И мртви се куну у мртву пресуду”;
”Ћути наше знање, а незнање пева”;
”Не чују се химне, неми народ зева”;
”Тупавци вичу на мудре и смеле”.

Као да Ватроусти, у свеопштем ”ништа”, пири преосталу жиш-
ку Миљковићеве ”ватре” у свом поколењу.
Најгоростаснија фигура нове боемије међу Војводићевим вес-
ницима искона свакакоје високи шетач калимегдански, Стеван
Раичковић. Можемо слободно рећи да му је Момир Војводић у
овим одама исклесао споменик пре оног који ће му, засигурно,
иклесати у калимегданском парку. У последњем вију своје оде
Раичковићу Војводић каже да је Високи Стеван ”Петрарка срп-
ске лирике”, ”поезије српских великана” и плете му есеј у сти-
ху о његовој поетици ”камених успаванки” (Тајне плетисанке
камене успаванке, стр. 146). Опевао му је и ”трен сахране” (пос-
мртну поворку и погреб) и своје туговање за њим. Као Вишњић
Вожду, уз гусле поносне, опевао је песничке карактере и нарави
у поворци за ковчегом Високог Стевана:

”С Милошем, сином, породицом,
озарени сви Богородицом
Корачају ћирилски песници
Светосавске искони весници
За Стеваном све ногу пред ногу
Завидници што је ближи Богу,
Уз поете и мајстори прозе
Корачају пуни гробне грозе;
И погреби дио су параде,
Зграбитеља књижевних награда,
Који себи граби и честита
Београдска књижевна елита;
Пред гробом ће знани да утање
И великог што љепше умање
Без бојазни да ће Стеван очи
Да отвори и мале укочи.”

Овде је нови Вишњић стао, тиши од камена, да би ватроустој
мисли дао печат поенте:

”Сви песници кад би на рамена
Један другом уз Стевана стали
Били бисмо наспрам њега мали.”

А у време док падају бомбе по Србима и српским земљама,
Ватроусти чита Достојевског и кличе:

”Куд бих, шта бих сад без Достојевског” (стр. 159).

За Васка Попу ће рећи да је ”рудар песник српскога језика”,
а за Булета да је ”нагнао зло да пева свету” и да је слаби ма ”ру-
галица слава”.
Последњи бард српске боемије био је Брана Петровић. С
посведочењем Војводићевог метафизичког ”вија”, ”Бранислав
Петровић још у гробу јечи” од бола у одбрани лепоте и света од
зла. И песму о ”вају” и ”вију” болном ”бурлака с Волге” који, уз фи-
јук козачких бичева, тегле пуне лађе узводно, посвећује Момир
свом сабрату лирском Брани Петровићу. Посвећује му и Моје
саучешће мени за песником и у њему пева: ”И да песник гори
само кад говори”.
Пред гробом песникиње Даринке Јеврић песник Војводић је
позива да последњи пут чује удвостручено звоњење звона њених
Високих Дечана: из њеног пречасног Манастира и из њене књиге
па је и апострофира именом њене питоме земље: ”Чуј Дечанска
звона, Метохијко”. Лепши јој венац нико није сплео ни за њену
поезију ни за њен гроб.
У својој боемијади Момир Војводић није заборавио ни слика-
ре. Двојици је испевао оде: ”сликару поети Милићу од Мачве” (163)
и историчару сликарства Лазару Трифуновићу, који је ватроусто
стао, раме уз раме, с ”најкарактернијим српским песником”. У
својој борби ”креацијом против зла” одупро се, ни мање ни ви-
ше него Јосипу Брозу и његовим кардељоманима и стамболићо-
манима, и одбранио да национално благо Србије исцури у шапе
малоазијског поглавице Сухарта, Брозовог пајтоса:

”Не дам ником Девојке у плавом
Српско благо не дајем на пазар
Можете је само с мојом главом”.
(Спаси Лазар ”Девојку у плавом”, стр. 183.

Спаси Лазар Девојку у плавом Ђуре Јакшића која је ушла већ
одавно у српске школе и читанке. Спаси и српске песнике да се
још увек могу поносити како су најбољи међу њима и у нацио-
налним збиркама сликарства.
На крају своје боемијаде Момир Ватроусти мислио је и на
запис на свом крајпуташу. Отпевао је два-три песничка опела
себи за живота. Пуна их је његова поезија. Ваљда ће потомци
умети препознати најлепши за гроб ватроустог песника Момира
Војводића. Нуди нам се, својом актуелношћу, у наслову послед-
ње оде у маестралној књизи Весници искона: ”Ћирилица, штит
Срба од папства”.
Војводићева књига Гласници искона карактерологија је пје-
сника и пјевуна кроз векове, и времена у којима су живели, али
и читавих поколења с којима су живели ти песници. Премного
за једну књигу лирике.