Ватроусти Момир или Виј песника из Морачке теме

пној беседи у заблудел Српску академи наука и уметности, про-
гласити мртвим, заједно са још два жива песника (Милошем
Црњанским и Андре Малром):

”Од црвених комесара стрепи,
Не сме ни да напише ми писмо”.

Тај растковски дијалог у лирици поема (Велики Друг, Битиј-
ски пастир…) Војводић наставља и у оди Филипу Вишњићу. На
Вишњићев ”виј”: ”Србија се умирит не може”, Вожд одговара:
”Све нека се збуде како Вилић поје, коекуде.”7
У дијалогу је и ода Морни поглед Његошев из рама. Владика
пита ватроустог песника:
– Муче ли те? Ко још пјесне чита?
А Ватроусти одговара Његошевом гномом:
– Будалама кад би вјеровали
Поете су покољење лудо.
И извија ватру на ”модерне пјевуне” који Његоша одскора и
”гласно псују” и ”каменују слуђени зјевуни”:

”Којима је од својега туђе
Много ближе, милије и драже
Они који лижу папско суђе,
Расрбљење Његошево траже!?”

Самртним шапатом високог владике завршио је овај дијалог
Ватроусти Момир: ”Свету лампу луд вјетар угаси.”
Дијалошки казује Вуку Његош своју љубави према Милици
Стојадиновић Српкињи:
– Ех, давори / Књегиња би била Црној Гори / Само да ја
нијесам владика!

Иако није прећутао Рашко Димитријевић за живота да је
песник Војводић ”један од најкарактернијих српских песника”,
овај ватроусти песник посветио је оду ономе што је прећутао
његов златоусти професор:

”Повери ми за катедром душе:  (…)
Тамне силе ово стање руше,
Немилице мењају поредак
по глобаној ширини, Момире!

Неће бити у свету помире,
онај који вреба звер је редак!”

Ми смо прошли, али тешко вама,
доброј деци, пуној идеала;
увек трагом свемоћних будала
светом хара свепржећа тама.
(Шта прећута златоусти Рашко, стр. 115)

Двосмислено насловљено поглавље Винаверовање у збирци
Гласници искона, обједињује Војводићеве оде песницим старе и
нове скадалијске боемије. Наслов је двосмислен јер поглавље по-
чиње Винаверовом кажом о Бори Станковићау, а истовремено
скоро сви песници којима је Момир Ватроусти у овом поглављу
посветио оде верују да је ”истина у вину”. Због необичности збо-
ра и говора у овим одама и та двострукост у наслову је песнич-
ки стилски валер више. Именом Винавера, ”мага српског језика”,
и ”истине у вину”, која никада не иде без поезије и љубави, ство-
рен је поетско–боемски штимунг још на самом почетку овог
кола ода. Ми му дотурамо и свој нслов: Момирова боемијада.
Винаверов каж о ”Бориним муцањима”, ’откивањима облач-
них завета, клетви, псовки, дубоког грцања искусница мудро-
сти и савета’, завршава Момировом апотеозом о најталентова-
нијем писцу српског психолошког реализма, зачетника модерне
прозе у нас:

”А Бора је био исполински
Песник давно насталог света,
Виђенога кроз облачак вински
Испод рујног и црнога цвета.”
(Винаверов каж о сетном Бори, стр. 119)

Овде Тин Ујевић, с винске катедре, с правом поручује злато-
устом Рашку и закључује о себи максимом:

”Бокал вина купи,
Професоре, и веруј ми сада,
Тин је Далмат, а Крват никада” (стр. 127).

Још више с правом, бард београдске боемије, заповедиће певунима:
”Бокал вина наручи за Тина”, ал’ не седај за катедру винску:
”Далмат да! Крват, не!”
Има Момир и надреалних слика у својој боемијади. Ристо
Ратковић ће у Каиру, са хотелског прозора, запевати:
”Ено га, по мору тече Лим” (стр. 133).
Није баш све бард до барда у Боемијади Вратоустог Момира:
”Душан Матић још од пубертета / Личи само на стару девој-
ку…” (Душан Матић из Кочина пера, стр. 134);
”Крлежа је брбљива епоха”; ”За комунист-сатрапом каскао, /
Режимлија и опортуниста” (стр. 135–136);