Ватроусти Момир или Виј песника из Морачке теме

Сури вук је рањен по крвамом трагу
Бануо у село ловчевом прагу;
Јецао испод крвавога ножа
На коме је висила од вучице кожа;

Њушио је вучад испод шталских врата,
Те ноћи сам вука примио за брата;
Од тада ми у стан долази кад жели,
Страшне вучје ноћи људски смо се срели;
(…)

У овој песми је одгонетка поетике, етике и естетике Момира
Војводића. У болу и патњи вија ’страшне вучје ноћи људски су
се срели’ дечак (будући песник) и вук (вечити слободњак). Вучји
очњак његовог вука ”пресијеца сваки муњин сијев / Кад громо-
ви туку мук понора”. Његов вук је ”скамењен да не коље срне
и јагањце”, скамењен да ”творца свог чува дивља стада…/ И да
јечи кад вјетрина дува” (Вучји очњак, стр. 17). Војводићв вук зна
за Творца. Он није припитомљено Зло, него исконско Добро,
симбол Чистоте и Слободе. Искон који се не може потчинити,
а још мање владати њим. Може човек убити парцијалности иско-
на, иако не лако, али не и потчинити – никако. Узалуд то људи
чине на сваком кораку. Искон се свети. У име те врлине Моми-
ров вук заветује се ”курјачком богу” курјачким зубом.
Ватроустом песнику ”вук” и ”виј” и гроб најављују. Али не
као нешто страшно, него природно, мирно, као део живота. И
у смртној ури овај песник ће се питати: ”Како ли је данас моме
вуку?” Његов вук је још и симбол борбе непрестане, вечног вија
и цика, као вечног зова угрожене природе у нама, вечне глади и
зова Искона – моћног и вечног.
”Виј вука” и ”перут неба” нису антиподи, само су им правци
усмерења супротни. ”Виј вука” лети у небо, а ”перут неба” лепрша
ка земљи. И тако стално отварају и затварају своје кружне путање
док се не слегну у муљу земље, кажу научници, а ми верујући
ионако знамо да ”прах јесмо и да ћемо бити”. Чини нам се да
је Момир Војводић сагледао читав човечји живот у ”вију вука”.
Отворио му се и ’живио је из вија све ноћи у којима мре његов
вук’, а с њима је извио и ”вечну света тугу”. Толика туга у толикој
ноћи, из којих не може да изађе, неминовно оптачу скрамом леда
песниково срце. У ”сударању здува” овог света та скрама пос-
таје све већа док се не претвори у санту јер је ”виј” његовог ”вука”
умножен и све ближи. У тој последљој ноћи ”судара здува”, из
које неће изаћи, дијели и муку и мук са својим сурим вуком и
моли Небо ”да се сура звијер не претвори у човјека” (Сури вук,
стр. 30). Јер, сури човек гори је од сурог вука, јавља му задњи виј
његовог вука на самрти. И тако, ”умрло је вучје племе”: српско
племе чојства и јунаштва и њихови ватроусти песници и вуци
слободњаци. Али нису естетски предмети који их чувају у пес-
мама Момира Ватроустог. Оне речитије говоре и толкују човека
и свет у којем овај гурави живот подносимо, него сва ова наша
тумачења томитских висова, вија и вукова. Њих не достижу ни
птице, али достижу меци овог ватроустог песника ”испаљени
у вријеме”. И Овидије и Момир писали су у самоћи изгнаника
и доживели су да клону ”сударања здува” њихових императора,
иза којих су остале само мреже паучине из којих ”ниче узалудно
семе” и рађају се „вампирска деца” која жуде за туђином. И тако,
и Овидије и Момир, ”сиједи постали су вријеме”, како ватроу-
сти песник каже, а ми преводимо: обележили су време. Ни један
ни други нису пристали на ”отров Скитије”, а јесу да певају, до
скончања датог им битија, ”голему и слијепу прогнаничку тугу”
и својим песмама убијају ”змију што им очи за отров исцрпе”.
На крају, чуди се морачки Овидије што император Октавије не
прогна понтског Овидија у морачку Тому јер је данас и превише
глувине у њој.
Уморио се морачки шетач од гуравог живота, али не и да по-
ентира ватроусто о животу, лично спознатим вечним истинама
у својој јединственој књизи Виј:

”Гладног града незвани смо гости;
Пацови су заузели куле.
Пси износе из гробова кости.
Звијезде се исцуриле туле.”
(Сумрак, стр. 47)

”Из језика палацају змије
На сабору посусталих људи.”
(Тврдо небо, стр. 53)

”Заборавили смо и своје мајке
На браћу дижемо хучне хајке
Туђе  су нам омилиле бајке

(…)
Заборавак из стопа не ниче”.
(Писмо  потомцима из Мораче, стр. 54)
”Чувај се успаване воде” (стр. 59)
”Највећи  божји  дар човјеку је стид.
Сваку жишку очекује мрачни лед.

(…)
Мудрац чува уста за сањану каж.”
(Вратиће се она кад се врати звук, стр. 72)

И Ватроусти Момир осећа ”космичку зиму”. Стоји мирно ”уз
ћивот закрилиника целог рода” пред Богом. Чека ”редни камен”
безбрижан за епитаф на свом крајпуташу.