Ватроусти Момир или Виј песника из Морачке теме

талога патње, муке и бола усковитланог екстатичним дожив-
љавањем света у ком живи. Виј јесте звучни симбол бола који
излази сваким дахом, сваким стихом, сваком сликом ватроустог
песника. Јасније речено, виј јесте симбол екстатичног доживља-
вања овог гуравог живота и света и наказних збивања у њима
у преосетњивој души песника-праведника. Живот у том свету
једино има смисла уколико се песник истински бори својом кре-
ацијом – песмом – против његових зала. Својим песничким ви-
јом Ватроусти Момир сече речима конкретна зла из сопственог
окружења вечно живом ватром језика, која се с мером пали и с
мером гаси на његовим уснама и у песничким сликама које горе,
јер он је верујући човек који призива Космички принцип Први
да проспе своју ”космичку перут” на главе и земље оних који му
се моле да заустави крв да не изгони воду из корита река. Пес-
нички ”а’перион” Момира Војводића јесте ”ватра и ништа” као и
Бранка Миљковића. Али је претрајао да и њега прерано не из-
гори, управо зато што се чврсто држао вертикале Небо–Земља.
Скоро свака песма Момира Ватроустог је, у исто време, и огањ и
молитва у вију, у даху, у вери и сазнању да ритмички поновњене
речи, језичке слике и мисли у њима имају психосоматско дејство
на верујуће људе. Отуда су Војводићеве песме виј за потомство
колико и за њега. Јер, вечна је ”голема и лијепа прогнаничка ту-
га”, поје Ватроусти у време и потомство и поручује да ”сваки
пјесник има своје Томе”.
Симбол ”виј” песника Војводића из морачке Томе не може
се до краја схватити као ниједна права уметност, јер би то била
њена смрт. Да бисмо ту границу схватљивости бар мало помери-
ли, придружићемо овом симболу још један симбол Ватроустог
Момира који се с ”вијом” у његовим песмама скоро увек јавља у
пару. Тај симбол је ”вук” чији је говор ”виј”, можда и песма.
У поетици Момира Војводића вук није демонско биће нити
божанство подземно, него изразито надземни самотњак или у
чопору – увек слободњака. Момиров вук није ни побуњен про-
тив божанства већ против оних који се самопроглашавају бо-
жанством и воде хајке и против човека и против вука. Вук и
његов виј доминирају у свим Томама па и у оној Овидијевој на
обалама Понта и овим Момировим у кланцима Мораче.
Момиров вук нема ничега заједничког са оним вуком из по-
ема Растка Петровића кога Растко објашњава овако: ”Вук је чо-
век у борби са божанством. То је звер која се скрива од сунца,
која га ништи и које се он труди да савлада…” Ипак су слични
по мотивима порекла ових симбола јер код обојице песника
потичу из раног детињства. Расткова праслика симбола вука
је фројдистичка. Као дечак пресовао је биљке међу страница-
ма листова ”надерланског албума, са енциклопедијским мапама
познавања природе, механике и културе”. Тим пресованим биљ-
чицама давао је имена ”страшног звериња”, другима имена пти-
ца, звезда, зодијака; трећима његових другова. Према сопственом
признању, Растко је имао и љубави за њих и страха од њих.
Највише за биљку којој је дао име Вук. Њој је додао шапе и стопе
сопственом крвљу када би се убо на чиоду којом је пресоване
биљке прибадао, декорисао их лобањама и јагањцима како беже
и једним огромним сунцем с којим се његов Вук бори. Вуку је
набио свилену мрежу, као псу корпу на њушку да не уједа.
Момиров вук је мало, беспомоћно вуче, које је његов отац
ухватио ”упануло у смету за котаром” и поклонио га сину. Вучи-
ца је вијала по честару за својим вучетом док су јој ”мрзле сузе
вучје”. Дечачић Момир до пролећа га је пазио и мазио играјући
се с њим. Једног дана, у игри са сопственим сенкама, одвео га је
до котара. ”Зовом из омара” – зовом дивљине – вучица га је одве-
ла у морачку гору. Из тог периода радовања с вуком, а тугова-
њем за њим одбеглим, никао је овај песнички симбол који пре-
познајемо у његовим песмама:

”И од тада у зимским ноћима,
Чим започне вијавице хука,
У свачијим привиђам очима
Очи мога из детињства вука.”

Значи, и Растков и Момиров вук зачети су у снажним дечјим
емоцијама раног детињства: Растко из света књига, албума и
хербаријума и слика ”страшног звериња”, скриваних од дадиље
и домаћих, а Момир из света Морачке природне дивљине и
питомости душе домаће чељади која припитомљавају и вука.
Растко га овенчава демонском снагом подземног бога у борби
против надземног (небеског) Сунца. Окитио га је орнаментима
и знамењима зла: лобањама покланих јагањаца, и мрежом на
њушци напред, а крвавим стопама иза њега. А Момир га још
увек чека и у песми: ”у изби одакле мрче” и зна да ”мора доћи”.
Њему се симбол вука из детињства претворио у ”кажу вучје
ноћи”. И у њима ”вук” је нераздвојан од „вија”. Песму–муку Ва-
троусти Момир пише ”вучјим зубом” – за потомство. Самотни-
ци ће је сигурно одгонетнути. Песник је, засад, поверава само
”рањеном вуку”, који једино муком и кореспондира са овим
светом. Ту сазнајемо да и ватроусти песник зна да тепа, баш као
стари добри учитељ ил’ чувар стада божјег. А тепа јесењински
сугестивну тугу звери:

(…)
Ловчева стријела кад вучицу фишти
На сиси јој накот започе да пишти,
Тад луду вучад ловац вука љући
Потрпа у ранац и однесе кући;