Ватроусти Момир или Виј песника из Морачке теме

У свим својим књигама поезије, чак и у метафизикој  Виј,
Војводић има песама љубави, али и једну целу књигу под наслом
Љубве Слова. Њему и љубав ”вучјим вијем” долази, како она мла-
далачка, чулна, тако и ова старачка, из заноса даљине. И једна и
друга не ничу из ”пене маште” већ из дамарица доживљене љу-
бави. Он признаје да је ’спрам жене мушкарац пена’ и саветује
јој: ”Не нарцису, храбра, дај се вуку”. Вољена девојка је ”облакиња
вила”, ”чуварка извора” која му се десила као да се снила. Виђају
је ”и кад муње пламте” њен љубавник–песник, али и ”сур орао и
Вук Семољ горе”, а ”млад месец јој с усана вечера”. Зора и драга
су му у истој хаљини, ”два сунца су у њеним очима”, ”њене усне
гнијездо су пјесме”, а она цела „трепетељка танка у дубрави”. И
љубав ватроустог песника јесте вечно жива ватра која се пали и
гаси с мером година.
Тешко је и само споменути све књиге поезије Момира Војво-
дића, а непотребно и немогуће проговорити о свакој његовој
песми. Овде ћемо се још само задржати на његовој значајној
књизи Гласници искона. У њој је Ватроусти Момир, што не уради
прије њега још нико, уместо да направи списак или зборник
”својих песника”, испевао о њима по једну или више ода, од Хомера
до Даринке Јеврић, њих укупно 155.
Оно што је заједничко свим овим песмама јесте ауторов
покушај да у језику и стилу, ритму и звуку, као и у метафизичком
слоју оде, сажме експресију и саму есенцију песника и његовог
певања. Савршено је то урадио у одама Милошу Црњанском и
Бранку Миљковићу. Да ли случајно? Судите сами:

”Видео је кроз прозор, загледан у ноћ
Венеције, родне груде, снегом и тугом
Завејане, и осећао да ће им опет доћ
И наћи покој, опхрван чежњом дугом,
У лишћу дубрава.”
(Црњански у Венецији)

”Само је ноћас зов космичке студи
Чујем у њој се јавља својом фрулом,
А кад ми шикне шипурак у груди,
Пољупцем ћу те тражити у трулом
Воћу од кога заљубљени луде,
А нерођени моје песме сричу;
Узалуд ће лауде да буде
Мог понора успавану причу…”
(Потоња ноћ Бранка Миљковића)

После Црњанског и Миљковића ове стихове могао је испева-
ти само ватроусти песник који своје гласнике искона носи у вечно
живој ватри поезије идентификујећи се са њима и преносећи
их ”вијем из морачке Томе”. У поетској идентификацији с екс-
пресијом свог песника Војводић надграђује своју константу кре-
ације против зла, у етичком и естетичком смислу. Тако у оди о
Хомеру не заборавља да истакне како се седам градова хвлалило
да се он родио баш у њима, ”а он, скитник, у сваком гладовао”.
Увиђајући и сам како је ”све даље од родног дома / Овидије из
морачких Тома”, ”И Хомера и Дантеа срета / Подгорицом усну-
лом док шета”. Усуд им је исти: ”Да песника сломе / Зајме га у
Томе”. Али је његов песнички дах, ”виј вука”, вечан и, засигурно,
надживеће све императоре тираније. Слично види и Дантеов
Пакао Ватроусти Момир:

”Божанствена комедија је сан
Човјечанства, који један човјек
Сања за све, у најбуднији дан
Да га људство толкује довека”.
(Читајући Дантеов Пакао, стр. 35)

Војводић и види и чује и данас из своје морачке Томе, ”шта је
везитком убола” песникиња, књегиња и монахиња, Јефимија јер
– метафизички бол је вечан. А она ”боде златним вриском отме-
ног јој бола” покров за кнеза мученика који је њу избеглицу при-
мио у свој кнежевски двор, а са својим витезовима отишао у
смрт да вечно живи. Ово је пример стегнте туге у бол ткања ве-
зиље, у вез Искона, ”са сетом и језом”, где су се среле две избе-
гличке туге, у изванредним имагинацијама три српка песника:
Јефимије, Ракића и ватроустог Момира.
Уз стихове посвећене Леопардију, Момир прориче нашу кажу:
”Ништавне су од злата баштине.
Сунчевом се путањом бол креће.
Ријеке ће изворима тећи.”
(Уз Леопордијев ”Зибалдон”, стр. 71)
Чудесне су ове оде Момира Војводића. Уз напор да васкрсне
мелодију, ритам и звук свог песника коме посвећује оду, он ожи-
вљава и форму и синтаксу његове песме. Растко Петровић је за-
четник дијалошког говора у српској лирици. Као врсног лирича-
ра откровења, путописца, есејисте и романописца, Војводић га
није оставио без оде у сазвучју Гласника Искона. У њој је поми-
рио Растково апостоларно–дијалошко и путописно–дијалошко
са својим ватроусто–дијалошким појањем. Слутећи да ће умре-
ти ”од прскања дамара” Растко се јавља глувом епистолом (јер је
остала без одговора!) из изгнанства у Вашингтону, свом најбо-
љем другу Марку Ристићу, који ће га, у својој скудоумној присту-