Драгиша Спремо
Бранислав Нушић о приликама на Космету крајем 19. века
Приликом обележавања 500. годишњице Косовске битке, 1889. године, Краљевина Србија одлучила је да у европском делу Турске оснује неколико дипломатских представништава у рангу конзулата, међу којима и Конзулат у Приштини. Учињено је то из два основна разлога: да би се стекла што потпунија и реал-нија слика о стању и приликама на просторима старе Србије и југа Балкана, а нарочито ради тога да би се Србима на том некада јединственом простору, који су одолевали исламизацији и поробљавању, пружила одговарајућа помоћ и заштита.
Из тог времена сачувана је богата архивска грађа, у оквиру које и комплетна преписка Краљевске владе са њеним дипломатским представницима у иностранству.
Српски конзулат у Приштини покривао је територију Косов-ског вилајета, а тај вилајет обухватао је знатно шири простор не-
го што су Косово и Метохија. У оквиру турске управе центар из
кога се управљало вилајетом био је у Скопљу. У њему се налазио валија (главни управитељ), најчешће у звању паше, коме су били подчињени сви функционери у вилајету. Српски краљевски кон-
зулат, међутим, покривао је углавном Косово, Метохију и делове турског Санџака, односно Рашке области.
Најзначајнији градови Косова и Метохије у то време, поред Приштине, били су Призрен, Косовска Митровица, Пећ, Вучи-трн, Гњилане и Ђаковица. У Призрену и Косовској Митровици постојали су руски и аустријски конзулат, док се српска влада определила за Приштину, која се географски налазила у средишту вилајета (покрајине).
Две три године од оснивања Конзулата у Приштини на челу Краљевске владе Србије налазио се генерал Сава Грујић. Његова влада желела је да има јасан преглед и тачан увид шта се стварно дешава у крајевима који су под турском управом, а настањују их
Срби и припадници других народности. У питању су била чети-ри вилајета: Косовски, Скадарски, Битољски и Солунски, који су након распада турске империје раздељени између Југославије, Грчке, Бугарске и Албаније.
Као што у саставу садашње владе Србије постоји Министарство за дијаспору, тако је у ондашњој влади Краљевине Србије, најпре у саставу Министарства просвете, а потом Министарства
иностраних дела, постојао одсек који се старао о културно-про-светном раду међу Србима у Турској. Према истраживању М. Јо-
вановића, који је о томе оставио драгоцене податке, било је то кадровски јако оделење које се бринуло за одржавање националне свести код наших сународника у Отоманској империји. Рејон те делатности простирао се од Сереза до Елбасана и Скадра на западу и од Солуна до Рашке и Новог Пазара на југу и северу.
Први шеф тог оделења, када је оно из Министарства просвете прешло у надлежност Министарства иностраних дела, био је Бранислав Нушић, тада ”писар 4. класе” министарства.
– Срским конзулатима су управљали одабрани, махом високо образовани људи, којима је Србија тада обиловала. Њихова је ос-
новна дужност била да достојанствено представљају своју земљу у средини у којој су се налазили, затим да штите своје суна-роднике од зулума Арбанаса и Турака; да отварају школе и развијају просвету и пропаганду по инструкцијама Министарства иностраних дела Србије и да редовно подносе извештаје о стању у области у којој раде и живе.
Године 1889, када је у Приштини отворен српски конзулат, у Косовској Митровици је била базирана једна турска дивизија, док се у самој Приштини налазило седиште начелника округа (мутесарифа) и муфтије – верског поглавара за Косовски вилајет. То практично значи да се власт ове велике управно-политичке области налазила у рукама само два човека – валије у Скопљу и мутесарифа у Приштини.
За првог српског конзула у Приштини, како је видљиво из докумената Краљевске владе у Београду, био је наименован млади и даровити дипломата Лука Маринковић. Његово службовање на Косову, на жалост, није дуго трајало, јер су га Арбанаси убили испред самог конзулата 1890. године. Ондашње турске власти, слично као ове шиптарске данас, нерадо су гледале на постојање једне такве српске установе као што је конзулат. Било је, чак, покушаја и да га запале. А мутесариф је забранио свим људима да долазе у Конзулат Србије, наводно ради тога што је то ”капија кроз коју ће Србија доћи на Косово”,
После атентата на Луку Маринковића, влада у Београду на-
именовала је за новог в.д. конзула у Приштини Бранислава Ну-шића, младог и угледног књижевника, који је иза себе већ имао један период успешног рада у дипломатској служби. Као интелектуалац широких видика, уз то и правник, брзо се исказао и као добар организатор посла, па су га на самом почетку дипломатске службе сматрали једним од најперспективнијих младих
дипломата.
– Нушић је волео да путује, он се тешко могао да скраси на једном месту и био је очаран путом којим је требало ићи и пословима који су га чекали. Њему се ствар представљала и он је њу представљао другима, тако да је све своје министре задобијао (и Николу Пашића, и Саву Грујића, и Ђ. Симића), те су му на крају увек попуштали. Ти први министри, који су тек почели организовати нашу младу националну акцију на новој основи, нису много ни сами познавали те ствари. После Новаковића, међу свим министрима тога доба Никола Пашић је још најбоље знао и историју, и географију, и етнографију Јужне Србије и европске Турске. Та знања, у то доба, била су јача него Нушићева. Нушић је, у замену, имао више одушевљења него Пашић, али зацело мање привезаности за само испитивачко поље него његов министар иностраних послова – записао је, између осталог, М. Јовановић у својој студији ”Нушић као конзул”.
У ширем студиозном осврту на Нушићев дипломатски ангажман, који је трајао деценију и по, чак и нешто више, Јовановић каже да је Бранислав Нушић био истински ентузијаста, занимљив за средину која га окружује и по томе што, ако му се нешто сви-
ди, хоће одмах и непосредно да изрази своје одушевљење. Пријем-
чив свему што га као човека, писца или дипломату привуче, увек је тражио и налазио оно што га одушевљава. То је та главна животна шифра у којој је садржан Нушићев ентузијазам и која се тим његовим одушевљењем једино и може разумети.
Друга битна карактеристика, највећа врлина и одлика Нуши-ћева је његова марљивост и преданост послу. Са овим се у потпуности слажу и биографи који су проучавали Нушића и његово дело у литератури. У многим питањима поводом његовог рада на Југу (како су уобичајено и скраћено називани јужни балкан-ски простори, поробљени од Турака) ни један његов шеф објек-тивно није могао да му протуслови. Остало је запамћено да толико осмишљених предлога и планова за дипломатски анга-
жман српских представништава у Турској ниједан српски кон-зул није припремао својој влади и Министарству иностраних дела као он. По таквој ревности исказивао се једино Милосав Куртовић, тадашњи генерални конзул у Скопљу, који је и Нушићу био близак. Било да је реч о Серезу, Солуну, Скопљу, Битољу или Приштини, у тим средиштима турских вилајета и санџака које је посећивао или у њима службовао, Нушић је био на становишту да су сва та места од судбинске важности за Србе и Србију. Много је путовао, а како је добро говорио немачки и француски, служио се бугарским, грчким и албанским језиком, радо је успостављао контакте и ишао у сусрет људима и догађајима. О томе најбоље говоре његови записи са његових многобројних путовања по старој Србији и Македонији, које је касније преточио у путописне књиге.
Нушићеви савременици, а и биографи, сматрају да је прелазак преко Албаније у оно доба, крајем 19. века, представљао прави подвиг. Не само због физичких напора, јер се планинским стазама и путевима кроз кањоне прелазило углавном пешице или на коњима, већ и због опасности које су на тим путевима вребале.
Арбанаси
Крајем деветнаестог века, а то је управо време када је Бранислав Нушић био у дипломатској служби на Косову и Метохији, Арбанаси (Шиптари) још увек су живели племенски, у тзв. фисовима. На челу сваког племена, као што су Малисори, Хоти, Клементи, Миридити, Берише, Краснићи, Кастрати и други, стајао је погла-
вица, старешина, чију су реч поштовали и уважавали сви чланови племена. Он је представљао племе у односима према другим племенским породицама, као и према спољњем свету уопште. Било о којем питању да се радило, став старешине аутоматски је значио и став читавог племена и он је, како бисмо данас рекли, био практично неприкосновен.
Истраживања су показала сву сложеност међуетничких и верских односа која су из тога настајала. Тако, док су Срби били густо насељени у селима Косова и Метохије, фисови, мухаџери (ка-
ко су називани дошљаци) и Турци били су заједнички ангажо-вани у прогону Срба са њихових огњишта. Али, када су они осетније проређени, а поједина села и крајеви потпуно етнички очиш-
ћени, онда су се фисови (породични кланови) све чешће и међу-собно обрачунавали.
Илустративан је пример једног села у Метохији, недалеко од Пећи и манастира Девича. Тамо је дуго година трајао крвави обрачун између два породична клана, па је требало да прође много времена и немирних дана да би се међусобни односи колико-толико побољшали. Још чешћи су бивали обрачуни између Арбанаса мухамеданаца и католика. Дешавало се, не једном, да неко из обести током ноћи стави свињску главу у џамију. После тога међу Арбанасима исламске и католичке вере настајали су мучни односи, који су се понекад завршавали и крвопролићем.
Неправде големе, а Цариград далеко
Дa су корени зла на Косову и Метохији дубоки и широко раз-гранати уверио се Бранислав Нушић на бројним примерима већ на самом почетку свог службовања на овим просторима. У пролеће 1890. он шаље извештај своме министарству и влади у Београду у коме, поред осталог, говори о шиканирању српских учитеља. Власти их за сваку ситницу позивају на саслушања, пре-
те им казном и отпуштањем са посла. У позадини тога је наме-
ра да се, где год је могуће, затварају српске школе и онемогући оснивање нових.
Зашто такав и толики притисак на тек успостављено српско школство, о чему говори конзул Нушић, биће јасније ако кажемо да се до краја осамнаестог века, па и неколико деценија касније, готово сва образовна културно-просветна делатност српског становништва у Старој Србији и Македонији одвијала у оквиру православних цркава и манастира. Тек када је дошло до осетног слабљења турске моћи на Балкану власти су почеле да попуштају и дозвољавају хришћанима да оснивају своје школе и културне установе, да уче на сопственом језику.
Ту могућност влада Краљевине Србије искористила је да на Косово и Метохију, у Рашку област и Македонију, тадашњу Турску, пошаље известан број својих просветних кадрова и дипломатских представника. Циљ је био да се успостави непосредан контакт са Србима у тим крајевима и помогне им се да лакше остварују своја национална и верска права, да оснивају школе, шире писменост, негују културу и обичаје својих предака. Али, једно су поруке и обећања која су стизала из Цариграда, а сасвим друго оно што се у животу збивало. То је најбоље знао српски конзул у Приштини Бранислав Нушић, коме су свакодневно у кабинет долазили Срби са ових простора да би се пожалили на зулуме који им се чине.
– У једном од ранијих извештаја – пише Нушић министарству у Београду – већ сам говорио о хајци која се дигла на учитеље и из
које се изродила афера са Дробњаковом. Но, док је та хајка у први
мах имала карактер чистог гоњења учитеља, а у циљу затва-рања школа, данас се она распрострла и ван школских зидова и добила карактер општег гоњења, а извесно у циљу општег застрашивања.
Сем учитеља, сад су отпочели у Скопљу да зивкају једног по једног од најугледнијих грађана приштинских. Тамо их ма о чему испитују, држе их по неколико дана, фортају их и, ко зна, каква их још судбина чека. По вароши се само о томе говори и поговара се да ће још велики број бити позван, па разуме се настала је овде у Приштини једна општа паника, коју сам ја још давно и предвиђао и у једном свом извештају назвао разочарењем.
У време када је Краљевина Србија оснивала своја дипломатска представништва на окупираним деловима Турске – у Скопљу, Солуну, Битољу, Приштини, живот Срба био је изузетно тежак. У највећем броју били су чипчије – радили су на турским и арбанашким поседима и имали обавезу да плаћају одређене дажбине. Известан мањи број Срба имао је сопствена имања, која су углавном наслеђена, и они су третирани као слободни сељаци. Међутим, они су били трн у оку и Турака и Арбанаса, који су заједнички покушавали да их преварама, понекад и силом, преобрате у ”своје сељаке” – чипчије. У случајевима када им то није полазило за руком убеђивањем, онда се прелазило на претње и уцене. Тада се застрашивањем и голом силом хтело домоћи српских имања. Баш као што то косовско-метохијски Шиптари чине и данас.
Турска централна власт то није одобравала, али није ништа радикално подузимала да се самовлашћу стане у крај. Невоља је, наиме, у томе што су локалне турске власти биле поткупљиве и пристрасне, тако да су то прећутно одобравале.
– Та лабавост турске управе испољавала се искључиво према Арбанасима, и то за све зулуме што су их чинили Србима. А према Србима та иста власт била је строга, подла и немилосрдна. Свакодневно су Арбанаси причињавали насиља Србима по селима и у градовима. Турци су их у томе помагали. Међутим, насиља Арбанаса била су много већа и тежа од турских, јер је Турака било мало, и то је тајни и крајњи циљ и договор и једних и других. Тај обострани споразум почињао је од султановог двора у Цариграду, па преко валије у Скопљу, да би се завршио у арбанашким фисовима и њиховим поглавицама на једној, и у главама руководећих Турака у косовском региону, на другој страни. Нема сумње да су и једни и други са тим злосрећним планом веома журили, зато што су се бојали Србије да их не предупреди. Свако веће место имало је зликовце који су ударали на српска села и гонили сељаке да одлазе у неповрат, да би они одмах затим заузимали њихове куће и земљишне поседе – констатује М. Перуновић у својим истраживањима положаја српског живља на Косову и Метохији с краја деветнаестог века.
За разлику од већине других својих колега, дипломатских представника Србије на разним странама, Нушић своју конзул-ску ревност (а зна се да је био изузетно вредан) није исказивао бројем упућених депеша, обављених посета или детаљних описа појединачних догађаја. Напротив, он је све око себе, па и сама догађања, посматрао у тоталу, у контексту онога што је каракте-
рисало опште стање и односе у средини где делује. Једино се тако може објаснити његова аналитичност. Нушићева писма Краљевској влади и њеном Министарству иностраних дела више личе на студиозне елаборате са предлозима шта даље чинити него на уобичајене извештаје у којима се актуелна догађања само региструју. На таквој врсти ревности Нушић је градио свој углед. При томе, како је видљиво из дипломатске преписке приштинског конзулата и владе у Београду, он није на неки споредан план стављао појединачна и изолована догађања или личне проблеме људи са којима је долазио у контакт.
Петнаестог јула 1893. Нушић шаље писмо Андри Николићу, тадашњем министру спољних послова Србије, у коме каже:
”У продужење мојих извјештаја о догађањима у побуњеним крајевима, част ми је ставити вам до знања новости које сам
последњих дана добио отуд. Из нахије ђаковачке кренуо се оно-мад Бајрам Цуровић, из племена Краснић, са 600 пушака у Пећку нахију, а у помоћ Мула Зеки. Близу села Истока дочекају га присталице царске, из племена Гашана и Шаљана, зауставе га, оп-коле и пошаљу свога гласника у Пећ надлежним лицима. На добивени глас о томе из Пећи буде изаслат један полуескадрон као појачање Гашанима и Шаљанима, а у суботу 10. о.м. противници се ударе. У току саме борбе долазила су из Пећи нова појачања, та-
ко да је у борби тога дана учествовала и једна батерија од шест топова. Истога дана запаљена су топовима и у пепео разорена краснићка села Врановац и Трлајица, око којих су се налазила релативно јака утврђења бунтовничка. Тачних извјештаја о ис-ходу борби немам за сада. Знам толико да је у недељу прекинута борба, по војничким обичајима Арнаута, ради преговора после прве борбе, но у понедељак 12. о.м. борба је с нова продужена.
Једно мало профијантско одељење кренуло се 9. о.м. из Митровице за Пећ, но у путу буде нападнуто од Мула Зекиних Арнаута и принуђено да бегством у Митровицу спасе и себе и профијат…”
Неколико дана касније Нушић шаље ново писмо за Београд у коме шире и потпуније осветљава овај догађај.
Писмо Краљу Александру
Вруће косовскометохијско лето 1894. године за Србе са тих простора било је просто несношљиво. Ретки су били дани а да у приштински Конзулат Краљевине Србије, на чијем је челу тада био Бранислав Нушић, не стигне жалба о неком злоделу које је извршено над Србима. Разноврсне зулуме и у селима и градовима у највећем броју случајева чинили су косовски Албанци, досељеници на ове просторе, које је домаће становништво називало Арнаути.
У писму које је средином јула те године конзул Нушић упутио министру иностраних дела С. Лозанићу у Београд жали се он како је ужасно из дана у дан слушати толика јадиковања потлаченог становништва. Јер, људе убијају, глобе, турче, расељавају, отимају им имања, куће, новац, стоку, све до чега успеју да дођу. Само у току претходног дана, извештава Нушић, он је у конзулату примио око тридесет сељака из разних косовских, дреничких и метохијских села. Међу њима је било и неколико Срба из најудаљенијег краја Пећке нахије, који су са сузама у очима говорили о зулумима које Арнаути кад њима чине. Жестоке претње и притиске чине они и над српским свештенством, тако да су већ три парохије у тој нахији остале без пароха. Свештеници су били принуђени да беже, јер су им Арнаути претили да ће их убити.
”Па кад ни свештеници нису сигурни са животом, како је онда бедноме сељаку?” – пита се Нушић.
Српски краљевски козулат у Приштини и конзул Бранислав
Нушић лично чине разноврсне напоре и максимално се ангажују да се томе злу стане у крај. Резултати су ипак слабашни и дају само тренутне ефекте. Зато Нушић сугерише министру Лозанићу и влади у Београду да се у изналажењу контра мера за стање на Косову и Метохији почне размишљати о примени неких општијих мера и акција према турским властима.
”… Можда, када би се ангажовала штампа европског гласа, да би се и могло очекивати да би то у Цариграду учинило нарочити утисак и изазвало Порту из равнодушности, која долази можда и отуда што су овдашњи догађаји у Цариграду непознати”.
Као пример могућих ефеката на понашање турских власти и њихов одговорнији однос према хришћанском становништву на Косову и Метохији Нушић наводи један телеграм који је преко Кореспондент бироа у Пешти разаслан и публикован у многим пештанским и бечким листовима. У телеграму се говорило о зулумима који су у последње време почињени у гњиланској кази. Бламажа која је тиме учињена кроз листове у Бечу и Пешти ни-
је оставила равнодушним власти у Цариграду. Видело се то по томе што је у Гњилану убрзо смењен дотадашњи и именован нови кајмакам.
Тог врелог лета 1894, као и сваке године у јулу, Срби из Ме-тохије – из околине Пећи, Призрена, Ђаковице, Ораховца – окупили су се на традиционалном Петровданском сабору код манастира Високи Дечани. Несигурни за своју имовину и животе својих породица, дубоко незадовољни и разочарани постојећом ситуацијом, а немоћни да утичу на актуелна догађања, одлучили су да се обрате заједничким писмом ”Његовом величанству, краљу српском, Александру Првом Обреновићу у Београду”.
Договор је код свих присутних прихваћен са задовољством, па су се неколико дана касније, како је и закључено, представници метохијских Срба састали у селу Ђураковац, недалеко од Дечана. Ту је писмо написано, заједнички потписано и одмах отпремљено за Београд. Копија тог писма сачувана је у архиву Краљевске владе, а текст дословно гласи:
”Ваше величанство, светла круно,
Наступивши најкобнији дани за Србе православне вере у овим крајевима и предвиђајући пропаст манастира Великих Дечана, принуђени смо као старешине селске досадити вашем величанству следећим: Судбина Срба у овим крајевима је да од пропасти српс-ког царства подносе и трпе свакојаке муке од злих и бесних Арна-ута. Али, ево већ двадесет година како су ти Арнаути особито побеснели, просто као дивљи зверови, те јадним Србима у овим крајевима свакојаке муке измишљају и њима их муче.
Заштите од судске стране није било од Мустафа-пашиног времена у Пећи, као и сад што нема, него су неки Срби морали бе-
гати у твоју краљевину, а неки, који се и сад налазимо у овим кра-јевима, задахнути надом за боље дане, обраћали смо се за савет и тражили заштите од настојатеља В. Дечана, куда сваке године са својим породицама одемо о Петровдану и Госпођин-дану, да се – посматрајући царску лавру – сетимо успомене старе српске сла-
ве. И, изјављујући том приликом управитељима манастира, да се никако не можемо удаљити од ове српске светиње, као и Пећке патријаршије. Они су нас крепили надом, заузимали се за нас, у колико је било могуће. Али, сад је наступило крајње време за нас.
У В. Дечанима постављен је за домаћина Исаија Црногорац, који сваки дан ради о пропасти тог манастира. Забадава смо надлежном владици неколико пута јавили да је Исаија покварен човек; да служи на штету манастира и српским интересима. Он не само што нас презире и није нам од никакве помоћи, него напротив још и сваког дана задужује манастир и упропашћује старе драгоцености из манастира. Тако н.пр. сад говори како му
је неко украо и један драгоцен крст из пороспора. Дотле је доћерао са својим гадним и неупутним понашањем да је јадним Србима из села Лоћина забрањено примати свештеника и ићи у цркву ради богомоље. Не зна се шта ће јадници од свога живота.
Жао нам је што морамо јавити да г. протојереј пећки тргује са нашим женама. Њему је духовна конзисторија и степеник злато. Само њему неколико турских лира, па макар и пету жену. Или
да се она турчи.
Арнаути тако су сад побеснели, да није могуће овде описати
њихова беснила. Сви би се преселили у твоју краљевину; али они нам не дају. Шта од нас чине то је изван памети, да се може за-
мислити. Ређати факта о томе, написала би се читава исто-рија. Од 1. јуна до данас убили су 16 Срба на мртво и три ранили у Пећкој нахији. Видећи да нико о нама не води рачуна, обраћамо се теби, као свом оцу и краљу за помоћ и избављење, јер ако се овако продужи до Митровдана, ми се морамо турчити.
17. јула 1894. године у селу Ђураковцу”
На крају писма следе потписи сеоских старешина из Метохије.
Како је Краљевска круна Обреновића прихватила овај апел из Метохије, које и какве мере је подузела влада у Београду код Високе порте (тадашње турске владе) у Цариграду и какви су ефекти свега тога на самом Косову и Метохији видеће се можда током јесени из извјештаја српског конзулата у Приштини. Кажемо можда, јер је извесније да таквих извештаја и позитивних наго-вештаја неће бити ни до краја зиме. Познато је, наиме, да је тур-ска државна управа преко сваке мере спора и инертна и да су ко-муникације између централних и локалних власти веома лоше. Поготово се то односи на контакте са удаљеним провинцијама, какве су биле Косовски, Битољски и Скадарски вилајет. Тој спорости и инертности много је доприносила прегломазна турска администрација, која није била заснована на модерном правном и комуналном систему као у другим деловима Европе.
Одсуство уређених односа, добрих комуникација и непосто-јања система одговорности на различитим нивоима извршне власти, свакако су били главни разлог за бујање самовлашћа и
хајдучије, угрожавање живота српских породица, отимање њи-хове имовине и некажњене погроме.
Живот под запетом пушком
Постоје распрострањена мишљења да се с протоком времена све у окружењу човека мења, а да сам човек, његове нарави и односи са другим људима остају готово увек исти. Да у томе има доста истине потврђују то и конзулска писма Бранислава Нушића с кра-
ја деветнаестог века, које је он из дипломатског представништва у Приштини слао свом министарству и Краљевској влади Србије у Београду.
Прошло је око 120 календарских година, а то су два просечна
људска века, од тог доба на Космету које је Нушић познавао, у ко-
ме је и сам живео, остављајући нам драгоцене податке о људима и догађајима тога времена. Много година је прошло и све је на изглед промењено, само су људи на Косову и Метохији, њихова култура и обичаји, нарави и амбиције, друштвени и породични односи, остали онакви какви су били и у Нушићево време.
Зла коб која прати живот Срба на овим просторима још од Косовске битке 1389. године заснована је највећим делом на чињеници да мултиетничко Косово током свих пет векова турске управе није успевало (на жалост ни покушавало) да изгради мостове који би повезали припаднике различитих нација и религија.
Напротив, турска и ”арнаутска” власт ширили су подозривост према хришћанима и домицилном становништву. Уместо сарадње и поверења јачала је нетрпељивост и отуђеност, а тиме и међусобна непријатељства. Она су слабљењем турске војне и политичке моћи на Балкану све више долазила до изражаја, о чему сведочи и садржај Нушићевих писама.
Љубиша Ристић
Трећа страна Рубикона
”Не претим него молим… Немојте да мислите да нећете одвести Босну и Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у нестанак. Јер муслимански народ не може да се одбрани ако буде рата овде!”… (Радован Караџић, 14. октобар 1991.)
”… у Босни и Херцеговини се не би ратовало и водила борба за тери-
торије. Срби имају своје територије. Водила би се борба за ”униш-тавање” једног народа и ”чишћење” територија од Муслимана, значи, прије свега, мог властитог народа. Рат у Босни донио би вели-ки број људских жртава, а није претјерано рећи да би се водио до истребљења.”(Адил Зулфикарпашић, новембар 1991.)
”С ове стране Рубикона је агресија, а с оне стране је грађански рат.” (Алија Изетбеговић, 13. јун 2000.)
1. Увод
У серији разговора на тему ”Свједоци распада” телевизијске стани-
це ТВ Либерти, дана 13.јуна 2000.године у разговору са водитељем Ненадом Пејићем гост Алија Изетбеговић је говорио о свом виђе-њу распада Југославије и рата у Босни и Херцеговини. Транскрипт
разговора који је дат на сајту ”Слободна Европа” насловљен је реченицом ”Двије стране Рубикона”.
Ако се речи ратног лидера босанских муслимана пажљиво чи-тају или слушају, отвориће се одговори на питања:
зашто је био рат,
зашто је био толико суров,
зашто ће следећи бити још гори.
Трећа страна Рубукона значи у овом тексту пут којим се није пошло, то је биће онога што се није догодило, то је мир који босан-ски муслимани нису хтели.
Двије стране Рубикона, обе ратне стране, означавају у овом тексту став Алије Изетбеговића којим се припрема рат и глуми не-
виност. То је куповање времена до референдума после кога је муслиманима све дозвољено.
2. Алија Изетбеговић као стратешки лажов
Стратешки лажов је појам који у тексту описује понашање муслима-
нског лидера Алије Изетбеговића у преговорима са српском страном.
Израз ”стратешки лажов” је направљен од речи Алије Изетбего-вића којима признаје да је лагао када је то од њега тражио виши интерес. Наиме, један од последњих интервјуа тада већ болесног Алије Изетбеговића приредили су новинари листа ”Старт” (бр.113 од 8.4.2003.године) Озрен Кебо и Елдин Карић. Двадест друго од сто једног постављеног питања је гласило: ”Када је, из стратешких разлога, требало нешто слагати, како сте то себи правдали?”
Изетбеговић на то каже: ”Већ сте одговорили: стратешким разлозима”.
Није нам намера да ову значајну историјску личност омалова-жавамо на било који начин. Овим појмом ми само хоћемо да ука-
жемо на објективну позицију муслиманског лидера који је, зароб-љен исламским фанатизмом, све, од личне части до судбине наро-да, подредио стварању исламске државе.
Стратешки лажов није, дакле, лажов у вулгарном смислу. Утолико горе. Последица стратешке лажи је катастрофа народа и рат који још траје.
3. Мир који није завршетак рата
Рат је у Босни завршен само за оне који су погинули. Тако кажу неки босански муслимани. Ми се са овом тврдњом не бисмо сложили: рат у Босни није завршен чак ни за оне који су погинули. Када одгледамо представе у позоришту које се зове ”колективне џеназе”, на местима будућих обрачуна, тада нам је јасно да се и упокојени шехиди мобилишу за наставак онога што су радили док су били живи.
Јер, босански муслимани нису никада, и поред великих стра-дања, одустали од ратног циља сажетог у ”Исламској декларацији” Алије Изетбеговића.
”Увјерен сам да ће Босном владати Босанци. Модерно поимање
нације није засновано на племену или етницитету него на принци-
пу државе…
Три етничке групе, и друге мање етничке групе, сачињавају јед-
ну државну нацију која се зове босанска нација.” (реису-л-улема Мустафа Церић, Глобус, 01.05.2009. – пренела НСПМ, подвукао Љ. Р.)
4. ”Агресија” и ”геноцид”
Покушај да се 1992. године створи ”босанска нација”, која говори ”бо-
сански језик”, где су сви људи једнаки, и сви наравно исте вере, зав-
ршио се ужасом узајамног уништавања. По тврђењу босанских муслимана, рат је почео када је суседна држава Србија војно напа-ла Босну и Херцеговину, жељну мира и добросуседске сарадње. По-
јам ”агресија” је, поред појма ”геноцид”, једини израз који босански муслимани користе да би објаснили елементе рата у Босни и Херцеговини.
”Оружана агресија против Републике Босне и Херцеговине би-
тан је дио српског великодржавног нацистичког пројекта и гено-
цидног плана – уједињење свих српских земаља и српског народа…”
(Смаил Чекић, ”Како је проведен великосрпски план ликвидације више од 8.000 Бошњака…”, Дневни аваз 11.07.2009.; подвукао Љ.Р.)
У овој пројекцији не постоји српски народ у Босни и Херцеговини нити његово право. Срби су ”колаборационисти великосрпског агресора” које предводи ”фашистичко и геноцидно руководство колаборационистичке творевине Републике Српске… коју је генерирао српски нацизам и на костима убијених Бошњака ина-
угурирао геноцидну творевину названу републиком, имало је геноцидну намјеру и геноцидни план о истребљењу Бошњака, по којем је геноцид вршен и извршен”. (Смаил Чекић, ”О српском ве-
ликодржавном пројекту”, Конгрес Бошњака Северне Америке 18. мај 2009. www.bosniak.org; подвукао Љ. Р.)
Морално потраживање босанских муслимана је према соп-
ственом виђењу рата толико велико да ће реису-л-улема Мустафа
Церић захтевати чак и ово: ”Свако јутро, сваки Еуропљанин тре-
бао би, кад се пробуди, упитати се како је могуће да се догодио ге-
ноцид у Босни и Херцеговини…” (реису-л-улема Мустафа Церић;
Глобус, 01.05.2009. – пренела НСПМ; подвукао Љ. Р.)
Невероватан захтев! Замислимо прво јутарње сунце над Европом, око 700 милиона људи се буди, нико не размишља о свом детету, послу, обавезама тог дана, напротив, они још пре првог одласка у тоалет размисле о геноциду у Босни и Херцеговини, најпре се упитају како је могуће да се он догодио, па тек онда крећу у тоалет и даље у дневне обавезе. И тако свако јутро, сваки Европљанин!
Док не буде дошао тај дан када ће сваки Европљанин ”свакога јутра, у сваком погледу, све више и више” одговарати на пи-
тања која припреми реису-л-улема Мустафа Церић, ми ћемо раз-мишљати о узроцима ове ратне трегедије за коју су финални ра-дови изведени 1991. и 1992. године. Позивамо за сведока Алију Изетбеговића, јер бољег од њега немамо, а и да имамо бољи нам није потребан.
5. Да ли се рат могао избећи?
Дакле, у већ поменутој емисији ”Двије стране Рубикона”, на прво питање водитеља да ли се рат могао избећи, Алија Изетбеговић одговара: …”рат се прије изласка Словеније и Хрватске још увијек могао избјећи, са босанскохерцеговачког становишта, али након изласка Словеније и Хрватске из Југославије, рат се више није мо-
гао избјећи.”
Подсетимо се најпре да су Словенија и Хрватска изашле из Ју-гославије 25. јуна 1991. године. Од тог дана, 25. јуна 1991. године, за босанске муслимане ”рат се више није могао избјећи”!
Евидентираћемо ово признање. Од овог догађаја до почетка
грађанског рата у Босни и Херцеговини има читавих десет месе-ци. То време муслимани интензивно користе за убрзани наставак наоружавања и припрему паравојних формација за први удар на православне комшије. У политичком смислу то је време причања о миру, а суштински време мимикрије и преваре.
6. Капитулација
У наставку исте реченице Изетбеговић даље каже: ”Или се могао избјећи, али, наравно, само под увјетом капитулације. Али пошто капитулација није долазила у обзир, опција која је преостајала је био рат.”
Несумњиво да је у овој реченици појам ”капитулација” посебно важан, бар онако како га разуме муслимански лидер. Шта тај појам за њега значи, утврдићемо у даљем току разговора.
Водитељ пита: ”Да ли је тачно, господине Изетбеговићу, да је
вама Слободан Милошевић нудио да будете први човјек југосла-венске федерације или конфедерације, под условом да Босна и Херцеговина остане у Југославији?”
Изетбеговић одговара: ”То је тачно. То се догодило у згради Са-
везног извршног вијећа, негдје у љето 1991. године. Дуго смо шета-
ли у оној великој аули зграде Савезног извршног вијећа и тада ми је он рекао да он сматра да бих ја требао бити први предсједник такве једне државе. Наравно, ријеч је била о крњој Југославији. Он није употребио ту ријеч, већ је рекао Југославији каква буде, какву можемо направити и да бих ја требао бити њен први пред-сједник. Ја сам то врло изричито одбио.” (Алија Изетбеговић; под-вукао Љ. Р.)
Замислимо било коју државу на овом свету у којој је капиту-лација постати њен председник а патриотизам растурити је! Ово је ненормалан одговор па зато морамо одбацити његово директно значење. Прави одговор је у скривеној логици коју можемо наћи само кроз нове чињенице.
Нове чињенице налазимо у говору који је Алија Изетбеговић одржао 12. јануара 1994. године у сарајевском хотелу ”Холидеј ин”. (Алија Изетбеговић: говор 12. јануара 1994. године у сарајевском хотелу ”Холидеј ин”; према књизи: ИЗЕТБЕГОВИЋ – одабрани го-
вори, писма, изјаве, интервјуи; Загреб 1995.)
Тај говор открива шта се дешавало ”у љето 1991. године” када
је Изетбеговић одбио да ”капитулира”. Тада се, по речима Изетбе-говића, муслиманска страна већ одлучила за рат.
7. Припреме за грађански рат
”Подсјетио бих вас на један састанак који је одржан јуна 1991. го-дине у Дому милиције, када је било присутно 380 људи из читаве бивше Југославије и на Проглас који смо тада издали. Било је то десет месеци прије почетка рата, а многи од вас овдје присутних били су на том важном састанку. У том Прогласу ми смо најавили почетак одбране, оружане одбране Босне и Херцеговине.
…
Ми смо то видјели у јуну мјесецу, а то је предвечерје рата у бившој
Југославији, јер рат је почео, мислим, 25. јуна 1991. године агресијом ЈНА на Словенију, а затим Хрватску, итд. Петнаест дана прије то-
га, 10. јуна 1991. године ми смо одржали тај велики скуп.
…
Одмах смо приступили стварању Вијећа националне одбране и
формирали његово војно крило – Патриотску лигу. Ја сам у ок-
тобру те године, … , у Храсници примио извјештај о организи-рању Патриотске лиге”.
…
”Ми смо у многим мјестима Босне и Херцеговине створили мре-
жу, набавили оружје, организирали групе, итд”. (Алија Изетбе-говић, подвукао Љ. Р.)
”Десет месеци прије почетка рата”, дакле 10. јуна 1991. године, када још увек постоји вишедеценијска држава са својим правним системом, муслиманско вођство ствара мрежу, набавља оружје и организује групе.
Тако је Социјалистичка Република Босна и Херцеговина доби-ла своју прву паравојну формацију састављену од људи једне вере, једног народа и једне странке.
Тако је национални покрет босанских муслимана организован
у Странци демократске акције примио обележја терористичке организације, а касније, са почетком рата и ратним злочинима, обележје злочиначке организације.
Франц Вебер
Србија треба да тужи НАТО за сва зла која јој је ова војна алијанса учинила
Чини ми се да су Срби у некој врсти националне депресије, што је природно после свега што су преживели и што и даље преживљавају. Ипак, рекао бих да је ваш народ изгубио поверење у све и сваког. Кичма Србије још увек није поломљена, али је прилично савијена. Потребно је много времена да би се Србија исправила, стала на своје ноге.
Најбоље решење је смоћи снаге, и прво рећи вашем народу шта
му је учињено, али предочити то и целом свету. Знам да то није лако, али тек када се људи у Србији буду пробудили и буду схватили да је НАТО агресијом на СРЈ 1999. године починио геноцид над српским народом, ствари у вашој земљи ћe кренути набоље. Затварати очи пред истином, савијати кичму – то никуд не води.
То треба да знају и ваши политичари. Покушај отимања Кос-мета, које је душа словенства, а можда и душа читавог православља, стравичан је акт, не само за Србију, него и за читав свет. Према мом мишљењу, то је криминални чин, за који је пре свега одговорна Европска унија, па онда Уједињјене нације. Мени је, пре свега, незамисливо да неко отима Космет од Србије. Па Космет је душа српског народа. То би било као када би неко отргао од Француске Париз. То је злочин, апсурдан злочин. И зато кажем да би Београд требало да тужи НАТО за сва зла која је ова војна алијанса учинила Србији. Србија мора да изведе НАТО пред Међународни трибунал у Хагу, и то званичним процесом, без страха и зазора. Уколико се, пак, тај суд о све оглуши и не донесе пресуду у корист Србије, онда је потребно формирати Интернационални суд савести. Ја вам стојим на располагању да заједно започнемо ту активност. Увелико о томе говорим у Европи.
Пре две године апеловао сам на УНЕСКО да стави Косово и
Метохију под своју заштиту. Међутим, испоставило се да УНЕСКО има неке своје ”критеријуме” веома чудан приступ очувању ог-ромних духовних, уметничких вредности које постоје на Космету. Примера ради, водио сам и једну кампању у циљу заштите познатих винограда у Швајцарској. Они су ушли под заштиту УНЕСКА, али вредности на Космету још увек не. То је парадокс.
Текст је преузет из ”Печата”, бр. 70
Зоран Петровић Пироћанац
Избрисати српски вирус
Избор изјава странаца и српских квинслинга
о Србима из истоимене књиге З. П. Пироћанца
”Требало би да бомбардујете Србе”. (Папа Јован Павле Други – Речи упућене председнику Клинтону током јавног појављивања
у Денверу)
”Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста”. (Изјава Жака Ширака, председника Француске, за ручком, јуна 1995. поводом састанка Шефова влада држава чланица ЕУ)
”Молим се да се ватра небеска обруши на Србе”. (о. Пјер, позна-
ти француски свештеник – хуманитарац, по повратку из Сараје-ва и посете Маркалама 2, на конференцији за штампу)
”што се Срба тиче… То је данас један болестан народ”. (Генерал
Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцегови-ни, Војни месечник Дифенс национал, јун 1997, Париз)
”Срби нису нарочито паметни”… ”Српска деца се више неће смејати”. (Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД)
”Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат… Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд” (Пол Џексон, уредник листа ”Калгари сан”, у изјави за Фани стар, 13. октобар 1992)
”Ми бисмо требали да Србију осудимо на карантин, све док се
вирус који она носи не избрише”. (Давид Гомперт, старији директор за Европу у Савету за националну безбедност у време Бу-
шове администрације, Часопис Форин аферс, јул-август 1994)
”Србе треба бацити на колена”. (Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова, изјава 27. маја 1992)
”Срби су злочиначки дупеглавци”. (Ричард Холбрук, Клинтонов
емисар у Југославији. Њујоркер, 6. новембар 1995).
”Зауставите Србе. Одмах. Заувек”. (Маргарет Тачер, бивча пре-мијерка Велике Британије. ”The New York Times”:, 4. мај 1994)
”Хрватска не жели да у њој живе људи који припадају другом народу”. (Босиљка Мишетић, потпредседница хрватске владе, на пресс-конференцији, коловоз 1995)
”Нема мира док Србија не буде војно поражена”. (Срђа Попо-вић, адвокат, потписник захтева светских интелектуалаца за бом-
бардовање Београда, у изјави за загребачки ”Глобус” октобра 1994)
”Суштински узрок сукоба је идеологија етничког чишћења ко-
ју је обновио господин Ћосић, председник Србије, који је већ 1990. објавио Меморандум”. (Жак Делор, бивши председник ЕУ, изјава на француској телевизији, маја 1994)
”Уосталом, босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица”. (Јохан Фриц, директор бечког дневника Ди Пресе, директор Међународног Института за Штампу)
”Србија, несумњиви агресор, требало би да буде присиљена УН резолуцијом да сноси читав терет репарација”. (Јосиф Бродски, руски јеврејски песник-дисидент, Нобеловац, у дневнику Интернешенел Хералд Трибјун, 5. августа 1993)
”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу”. (Сер Питер Јустинов, глумац, амбасадор УНЕСЦО, The European:, 10. јун 1993)
”Предлажем да се српској деци забрани у школама учење срп-ске националне поезије”. (проф. др Ролф-Дитер Клуге, директор славистичког семинара Универзитета Тибинген, на округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997)
”Срби су немилосрдни људи, спремни заклати ножем, што мо-
гу захвалити свом словенском пореклу”. (Франсоа Кремио, при-
падник француских снага СФОР-а, 19.2.1994, Република, мај 1995)
”На несрећу, нисам побио све Србе”. (Томислав Мерчеп, у го-
вору на конгресу Хрватске пучанске странке, Ферал Трибуне, студени 1995)
”Нека се Срби подаве у сопственом смраду”. (Хелмут Кол, немачки канцелар, поетком 1992)
”Водићемо против Срба рат – дипломатски, економски, политички, пропагандни и психолошки”. (Џејмс Бејкер, државни секретар САД, на америчкој ТВ, јун 1992)
”Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада”. (Вилијам Коен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999)
”Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка изме-ђу добра и зла, између цивилизације и варварства”. (Тони Блер, британски премијер, током НАТО агресије на Србију 1999)
”Срби спроводе терор и силују албанску децу”. (Бил Клинтон, амерички председник, говор на прослави 50-годишњице НАТО пакта у Вашингтону, 23-25. април 1999)
”НАТО-разсрбљивач” (Десербизатор) (расистичка антисрпска
реклама за спреј који уништава гамад. Канал + француске ТВ, емисија ”Хоризонти”, април 1999)
”Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”. (Џејмс Шеј, портпарол НАТО, марта 1999)
”Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове неде-ље – осморо. То је јасан напредак”. (Бернар Кушнер, Шеф цивил-
не мисије УН на Косову и Метохији, у изјави за ТВ ”Франце 2” крајем марта 2000)
(Текст је преузет са сајта Сабор Двери српских)
Марко С. Марковић
Има и Јевреја у рају
Ми можемо зликовца казнити, или му опростити, можемо чак предузети мере да се такав злочин више не понови. Али патње жртава и мученика се никад не могу избрисати. Заиста, којим политичким и законским променама би се могли избрисати ужаси гулага и концлогора 20. века?
Радомир Батуран
Отац Војислав Билбија у служби Бога и човека
Оца Војислава Билбију упознао сам 17. октобра 2009. у српској цркви Свете тројице у Ротердаму где сам позван да одржим два предавања у њиховој Светосавској школи. Поводом тог позива уприличио сам и да представим наш часопис ”Људи говоре” Србима у Европи. Пре Ротердама имао сам промоције овог часописа у Лондону, Паризу и Франкфурту и свуда био озарен Србима у вери који су одлучни да очувају своје светосавље, свој језик, културу и традицију. То уверење и духовна комуникација нису се прекидали за свих 23 дана колико сам боравио у Европи. Али оне трајне иконице сећања и праве буктиње угарака памћења зажарене су да зраче за цео живот код оца Воја Билбије у Ротердаму. Више него очигледно је да је он један од оних људи који имају каталитичку моћ да делује на друге, иако, због смирења, он то не жели да истиче а још мање да му се дивимо. Али нисмо у моћи да сасвим управљамо својим тајанствима којим смо обдарени од Бога.
Са мојим домаћином ђаконом Гораном Ковачевићем, који ме је примио у своју кућу, са присним и сложним душама самирне чељади: благодарне нарави супруге Биљане и чедних, милих кћеркица Јоване и Јулијане, ушли смо у цркву Свете тројице у суботу 17. октобра, после подне. Споља делује моћно, као читав блок зграда, а унутра импозантно, пространо и големо, али не и раскошно здање. Само су раскошни метафизичком осећајношћу разгаљујући лелуји и трептаји икона и фресака пред упаљеним кандилима.
Цркву су купили од протестаната пре три године. До тада су изнајмљивали простор за службе у католичком манастиру где су сваки пут освештавали тај простор изнова, износили иконостас и постављали га и склапали пре и после сваке службе па су их шалџије називали ”кофер-црквом”, казује ми ђакон Горан. Не заборавља да истакне честитост претходних власника који су
њих одабрали и продали им овај огромни храм по врло пристојној цени.
С искуством парохијана најстарије и најмање од три српске цркве у Торонту, цркве Светог Саве у Центру, нисам могао да се усредсредим на детаље у овом огромном пространству српске ротердамске цркве. Хиљаду људи може да стане у њу. Под сугести-јом сам да је деценијама, а можда и вековима била протестанска, а српска само три године. Све је скромно и складно, пренето из ”покретне цркве”, али доминантном српском стилу на иконостасу и иконама са стране. Пуно дрвета: ново степениште у полукругу олтара, проповедаонице, црквени свећњаци, сасуди – све са осећајем за склад и нијансу одабрано и урађено. Чак и огромне цеви оргуља које су прекриле читаву листру изнад олтара па све до троугласте линије крова, иако нису у функцији православне службе, делују отмено складне, са овим оргомним простором испод крова. А са западне стране падају богате платнене завесе које нешто заклањају. Попели смо се и тамо. Потпуно изненађење: на балкону степенасто постављене храстове клупе као подијум за велики хор или за предавања у Светосавској школи, са паром степеница лево и десно, од истог племенитог дрвета златасте боје.
У засебној просторији, коју називају Зборница, сачекао нас је прота Војислав Билбија. Трже руку када приступих да је пољу-бим па се са мном изљуби три пута у образ. О њему су допрле гласовите приче преко океана и у Торонто одакле долазим. Разговор тако и започесмо.
– Међу бројним Србима у Торонту кола прича да сте били шампион света у каратеу и да сте убили изазивача у рингу па вам је Спортска међународна организација забранила да се више бавите овим спортом. Кажу да сте после тога отишли у манастир и замонашили се.
Он се грохотом насмеја и одговори својим чистим али дубоким, мужевним гласом:
– Не, брате! Доживотну дисквалификацију и забрану бављења спортом доживео сам 1969. у Хали ”Пионир” на Новом Београду. Провоцирао ме изазивач и ударио после судијиног знака ”Стоп!” У наставку меча нокаутирао сам га. Због тога ме судија дисквалификовао. Пришао сам судији да га питам зашто. Он се, ваљда, уплашио кад ме видео онако крвавог и подигао гард. И даље му прилазим и питам, а он мене удари у плексус. Рефлексно ударим и ја њега и они ме доживотно дисквалификују да се бавим, не само каратеом, него и сваким спортом, чак и шахом.
Значи, није било никаквог калуђерског живота у манастиру. Прота има породицу и припада свештеничком реду.
Сем ђакона Горана, овом првом сусрету са оцем Билбијом присуствовала су и два члана Црквеношколског одбора. Пошто је ускоро требало да почне Светосавска школа, замолих да још једном пођемо у Цркву. Требало ми је смирења уз кратку молитву пре предавања. Само што сам се окрену од иконе Светог Саве коју сам целивао, приметих нешто огромно, удудучено у слабо осветљеном северозападном ћошку, дијагонално од улаза на који смо ушли. Тек мало што приђох, распознах огромну скулптуру од дрвета дугајлије у шињелу, са капом на глави и торбом о рамену, а погледа неизвесности у далеко. Кад приђох разабрах четворо деце уплетене око његових ногу и превоја шињела, у природној величини. Скубу за торбу и руке овог чудног човека. Осећам велику драму у изразу лица ове петоглаве фигуре.
– То је кријумчар, шверцер из оближњег места Овердинкел, где сам имао зубарску ординацију. Имао је бројну породицу: жену и седмеро дјеце и осмо у стомаку мајке. Да би их прехранио, у време глади после Другог светског рата, морао је да шверцује холандски бутер и кафу у Немачку, а отуд да довлачи брашно и кромпир. Границе су биле затворене и строго чуване са обе стра-не. После више година кријумчарења ухватиле су га холандске власти и осудиле да плати глобу за сву робу на коју није плаћао таксу 7-8 година. Пошто није имао тај новац, проценили су му кућу. Да би деци и жени спасао кућу, обесио се на њеном тавану. Та прича је и мене заокупила. Откупио сам два највећа бреста у том месту, посекли ми их, одрезали по три метра с пања. Кад су се осушили, почео сам да у дрвету урезујем ту причу. Почео сам 1990. а завршио када је избио цивилни рат у Босни. Нисам стигао ни да започнем другу групну скулптуру мајке, са двоје најмлађе деце и треће у стомаку, иако је све било спремно. Прече је било да скупљам помоћ за наше несрећнике у закрвављеној Босни. Замислио сам да ове обе групне скулптуре поставим тако као када су се поздрављали са зебњом да ли ће им се хранитељ вратити са тог увек неизвесног пута. Ови из општине навалили да им ову завршену продам. Тражио сам да ми обезбеде три транспорта хуманитарне помоћи за Босну. Питају за кога. За цивиле, за кога би било. А они навалили: ”За коју страну?” – ”За моју српку! За коју би другу скупљао ђакон Српске Цркве?!” Повукли су се и вијећали. Обавијестили су ме да ”холандска држава не помаже злочинце”. То ме повриједило те решим да им не дам скулптуру. На крају је Шверцер завршио у једној цвјећари у Овединкелу, код мојих познаника. Тек сам је отуда донио прије двије године кад смо купили ову цркву. Они мислили да је то њихово. Сад ови моји зуцкају те то је тотем, те није то за нашу цркву… А гдје ћу је оволику. Три метра је висока и 1000 килограма тешка. Назвао сам неки дан оне из општине и рекао им да се Шверцер зажелео куће. Они се обрадовали. Најпосле ћу им је морати дати.
– Оче Војо, не чините то молим вас! – завапио сам. – Изнесите је испред Цркве. Направите јој лепу витрину од нерђајућег метала и стакла. Шта ја причам? Знате ви то боље од мене. Само је не враћајте па ће наша црква Свете Тројице бити унета у све туристичке мапе Ротердама као топоним значајног монументалног споменика града.
Док сам то говорио била су присутна и она два члана Црквеношколског одбора. Један од њих рече да ће то он урадити. Сутрадан после Свете Литургије опет сам загледао скулптуру. Групни психолошки портрети оца и деце у дрвету одавали су невероватну изражајност. Окупише се око ове скулптуре и други парохијани. Чујем како онај из Црквеношколског одбора објашњава групи око себе да ће они изнијети скулптуру ”испред, до улице, па ће се јој се клањати и Холанђани и странци пред нашом црквом”. Радосно сам се осмехнуо и пошао у учионицу Светосавске школе, где су се полазници већ били окупили.
Отац Воја и ђакон Горан представили су ме пред тридесетак присутник полазника. Тема је била ”Вишеслојност ореола Светог Саве”. Издеклемовао сам је за пун сат. Духовна комуникација са слушаоцима различитог узраста текла је савршено. Нисам се зачудио јер су ми рекли да су полазници толико мотивисани да на ова предавања долазе и са 200 км удаљености. После предавања смо разговарали, разменили адресе. Већина је узела и наш часопис ”Људи говоре”.
Сутрадан, у недељу присуствовао сам Светој Литургији. Присуствовало је стотинак парохијана, а црква је деловала полупразна. Изгубили смо се у огромном простору у свим димензијама ове велике цркве. Служио је отац Војо, а саслуживао ђакона Горан. Предани у служењу Богу и свом народу, морално чврсти и чисти, неусиљени у молитви, спонтани у појању, узнели су и себе и нас у више просторе Љубави, Вере и Наде. Моћна личност духовника и ствараоца каталитички се пренела и на младог ђакона који се савршено изражавао и на старословенском и на модерном српском језику иако је рођен у Ротердаму. Ни један ромор парохијана није ометао службу, само би понеки гугут или плач бебе проломио ову савршену молитвену тишину ротердамских Срба у својој цркви.
После литургије попели смо се на балкон иза пурпурно црвених завеса. Скоро сви парохијани остали су на предавању. Прота ме представио духовито као професора-гуслара који, у ово расрбљено време, иде по свету и говори Србима о Светосављу, српској књижевности, језику и писму. Говорио сам на тему: ”Зашто се српски писци, издавачи и новинари одричу српског писма”. Припремио сам доста докумената о планском затирању ћирили-чног писма у српским и другим словенским земљама под Аустроугорском Царевином у 18. и 19. веку. Прочитао сам и тајни договор Бечког двора и Папске курије да се ”преко латинице што дубље продре у Србију и Бугарску” и тако помогне њиховим конкордатима у унијаћењу ових земаља. Документовао сам и рад садашњих невладиних огранизација које плаћају западне држа-ве и Сорошове фондације чији је главни координатор у Србији дугогодишњи директор Народне библиотеке Србије. Цитирао сам и мишљења о српској ћирилици српских, хрватских и страних лингвиста, филолога, књижевника и научника. Ни један шапат, ни једно негодовање… Духовна комуникација између предавача и слушалаца савршено је текла.
Сви примерци часописа ”Људи говороре” које сам донео завршили су у књигољубивим рукама читалаца Ротердамске паро-хије оца Воја Билбије.
После предавања сишли смо на ручак који су донеле вредне Српкиње. Све пробрана јела. Не зна се које је од ког укусније. Самих погача биле су три врсте. Служена је и домаћа љута, и шљива, и првјенац, и првокласно вино. Све је то служено и конзумирано с господственим манирима и осећајем за меру. Присност у обраћању и разговорима у којима се саговорник слуша красили су ово дружење.
А онда, отац Војо узео руску гитару са пет жица и својим бар-шунастим, мужевним гласом оживе старе, изворне српске народне песме и руске романсе. Неке од њих нисам чуо читав четврт века. Прихватили су песму само они који знају да певају. Без вике, ларме, преждеравања и опијања. Све је било с радосном мером и из срца, као на правој домаћинској, породичној слави. Разишли смо се с поклонима. Понео сам даску тисовине, колико за једну икону или пуно крстића за моје пријатеље у Торонту, али овога пута да ме чува на далеком путу. Отац Војо је замолио једног парохијана да ми је одреже из читавог лагера талпи које је неки холандски сељак био припремио за огрев. У једином при-
мераку који сам имао код себе антологије српског уметничког духовног песништва ”Од Растка до Растка” написао сам му посвету, од срца, али и чврсту и неурокљиву као тисовина.
Пошто разговор са духовно и стваралачки моћним протом Војиславом Билбијом за торонтонски часопис за књижевност и културу ”Људи говоре” није био завршен, повукли смо се у свештеничку канцеларију.
Колико из каталога које ми је поклонио, још више из узгредних коментара доброћудног саговорника сазнајем да је рођен 1942. године у Босанском Грахову, у време када су хрватски фашисти етнички чистили од Срба ”Лијепу њихову” НДХ (данашње државе Хрватска и Босна и Херцеговина, онда од Мусолинијева јадранског приобаља на западу, до Дрине и Земуна и тада раскомадане Србије на истоку). Чинили су то по наказном државном плану ”Лијепе њихове”: ”трећину побити, трећину покрститити, трећину прогнати”, методологијом Јасеновца и личких и херцеговачких јама. У тим ранама јамарског и логорског време-на, крви и тла протекло му је детињство и дечарство. У време студија стоматологије у Београду припадао је оној групи сиромашних студената који су морали да раде да би се издржавали. О томе прота нерадо цеди кроз зубе:
– Морао сам да радим најпростије послове да бих могао да студирам. Питао сам се да ли баш морам те најтеже послове да радим или знам и неке лакше. Пошто сам умео лепо да цртам, почео сам да правим разгледнице, честитке и сувенире и да их продајем на улици. Срећом људи су то хтели да купе па сам почео да се бавим и иконографијом. На студијском путовању у Холандији похађао сам и Руску школу попадије Августе у Гронингену 1965/6. Била је то међународна размена студената. Моје колеге су се усавршавале у стоматологији, а ја у сликарству.
Јелена Шаула
Јелена Шаула, песник и сликар, задужбинар часописа Људи говоре
”Песме и слике моје нека ветрови понесу где и куд желе,
а птице одцвркућу ако је лепо и ведро јутро кад се буде…”
Јелена Шаула
Када неки милионер прискочи у помоћ редакцији или издавачу
часописа да би му обезбедио континуитет излажења, захвални су
сви које повезује тај часопис: и уредници, и издавачи, и аутори, и
читаоци. Али, када то чини један песник и сликар, тада радости,
захвалности и чуђењу краја нема међу свим захвалницима који-
ма тај часопис живот значи. Сви знају да песници и сликари пара
немају у овој посрнулој цивилизацији, а поготово на њеном изво-
ру и ушћу – у Северној Америци. Чуде се и хватају за главе јер су
потпуно изненађени питајући се откуд песнику паре да помаже и
часопис. Он је обично схваћен као неко ко просјачи за своје књи-
ге и од кога сви који новац имају беже.
Они који познају Јелену Шаулу, песникињу и сликарку, од ка-
ко су ступили на северноамеричко тло, нимало се не чуде јер зна-
ју да је управо то карактеристично за Јелену. Помагала је она и
штампање њихових књига, покретање часописа и новина и отва-
рања изложби, куповала и књиге и слике превасходно да помог-
не ауторима, али и онима којима ће поклонити по примерак,
јер је знала да нису у прилици ни да помогну ни да купе. Јелена Шаула воли и помаже из срца, а све то захваљујући својој марљи-вости и скромности у непрохтевном животу прво емигранта, кас-
није инвалидског пензионера.
Јелена живи у Канади од 1971. Упознао сам је 1997. године као рецезент и искрен љубитељ њене поезије. Изврсно смо се разумели још тада и остали духовно блиски до данас. Помогла ми је у покретању часописа новчаним прилозима за сваки број. Бунила се када сам јој име штампао међу задужбинарима часописа. А кад
сам јој рекао да ће у овом броју бити прича о њој, никако није при-
стајала. У више наврата сам скретао воду на ту воденицу. И увек се опирала. И сада, док састављам ову причу, видим је онако бледу, прозрачну, гостопримну и захвалну за богоугодан разго-вор, али не и да пишем причу о њој. Дуго се опирала иако је зна-
ла, као и сви моји пријатељи, да сам непоколебљив у избору те-
ма и људи о којима ћу писати. И кад је пристала да само разгова-
рамо о тој теми, нерадо и несигурно причала је о себи. Понавља-ла је да је она ”безначајна личност” и да то све што она ради ”не за-
служује пажњу јавности”. Разменили смо и неколико писама, све са жељом да бар тако прикупим бар мало података из њене душе, како бих могао написати причу о најискренијем посвећенику часописа ”Људи говоре”, као о његовом поузданом, редовном чи-
таоцу и аутору, а изнад свега задужбинару, дародавцу, који нена-метљиво, али редовно, дарује наше ”Људе”, само да би часопис редовно излазио, да би преживео сва спотицања злих волшебни-
ка већ пуних шест бројева. Мислио сам да је ово прилика да људ-ски и уреднички истакнем пример Јелене Шауле, која се искено радовала покретању српског књижевног часописа у Торонту и која је од срца помагала његово штампање још од првог броја.
Када сам све ове наше разговоре и писма, тј. њене одговоре
на моја запиткивања, откуцао, схватио сам да моја питања само
ремете причу да спонтано, природно тече, онако каква је иначе и личност Јелене Шауле. Тог тренутка указала ми се и визија ње
бледолике, шћућурене на двоседу међу сликама и витринама пуним књига, с новим бројем часописа ”Људи говоре” у рукама, како га прелистава, чита и, када наиђе на ”Причу о задужбинару”, протестује што сам ово објавио. Угледао сам је, у тој визији, коначно распричану, међу стварима бираним са осећајем за естетску нијансу, још несигурнију у то да ли је ишта требала причати, да ли је требало попустати после вишемесечног одбијања мојих упорних покушаја да ишчупам као клештима нешто из њених топлих, дубоко доживљених успомена. Та визија ми је помогла да
се одлучим на контрапункт и оставим нараторку без ових мојих мучитељских питања. Избрисао сам сва своја питања, одгурнуо скеле и алате, почистио шут и заблистао је унутрашњи монолог лика-наратора Јелене Шауле. Нисам је смео питати да одобри овај
мој књижевни поступак. Бојао сам се да ћу остати без приче о за-
дужбинару у овом броју. Када чаосопис изађе, знам да ће ми опро-
стити и то што сам спојио наше вишемесечне разговоре и допи-
сивања и то објавио као Јеленину причу за ”Људе” и моју последњу самовољу да своја питања побришем и оставим је саму и у овој причи као што је сама и у животу. Драга Јелена и ви, драги чита-оци ”Људи”, не судите ми престрого.
Јеленина прича за Људе
Која моја прича? Ко сам ја да би се о мени писало? Каква моја прича? Ко сам ја да бих била задужбинар? И још прича о мени у оваквом часопису? Где сам ја, а где задужбинари о којима сте до сада писали? Миљама сам далеко од ових задужбинара о ко-јима је објављена прича у Људима. Ради се о надалеко познатим људима, веома успешним и уједно хуманим добротворима, како је већ и писало о њима више пута. Читала сам и слушала о њима и раније.
Код мене је све у скромним оквирима. Код мене се ради о бом-
бонама, ситним прилозима за часопис, а код њих о манастирима,
мостовима и читавим градовима. Просудите и сами.
Имала сам 7-8 година када су ми родитељи врло ретко давали коју пару за бомбоне, рецимо. Наиђе просјак и испружи руку, а
ја му одмах и без жаљења дам – ту моју маленкост добијену свега 2-3 пута годишње. Знам да сам већ тада маштала да некако помо-гнем своје родитеље у оним тешким послератним, за целу земљу сиромашним, у свему оскудним годинама. Пазите, то су биле пе-
десете и шездесете године прошлог века, када сам све јаче маштала о Америци, па да могу оцу и матери купити авионске карте, јер сам била чула да вожња авионом може помоћи да се излечи астма од које је мој отац тешко боловао. Са мислима о оцу дошла сам у Канаду јануара 1971, а отац је умро у децембру исте године. Нисам могла да прихватим да га нема ни да одем у ”празну кућу”, иако сам била свесна да су у кући мати, бака и два брата још увек у борби са животом, а никад довољно новца за опстанак. И тако останем у Канади.
Кога још интересује оваква прича? Има их на милионе. Дола-зе нове, младе генерације, једна иза друге. Тка се вазда нова исто-
рија света. То што сам тешко радила и годинама помагала и помажем и сад своје, и поред скромних примања, такође је нормално и веома уобичајено код многих, а код Срба, рекла бих, много више. С друге стране, свака нова деценија узима своје, а мени је
четврта у Канади. Свака је узела свој део и наплату. Најтеже је не-
стајање најмилијих. Да не спомињем Борисову болесничку дра-
му у којој смо живели две деценије…
Једини излаз у свим тешкоћама, кроз цео мој живот, била ми
је књига. Увек само књига – од раног детињства, од момента када
сам научила нашу азбуку. Одмах сам почела да читам више од друге деце. Од почетка сам се напајала, да кажем тако, духом пе-
сама и прича свог народа, не само из књига него и преко мајке, баке и оца. Тада нас је било десеторо у кући, све док није умрла мамина сестра 1961. И сви би, рецимо, недељом и о празницима, а често и обичним вечерима, били са каквом књигом у рукама. Одрасли би нам казивали приче и бајке, Змај-Јовине песме, народне пословице и узречице – жива наравоученија преношена с колена на колено. Отац је бескрајно уживо када бих му читала наглас коју од јуначких народних песама: о Боју на Косову, о Ми-лошу Обилићу, о старом Југ-Богдану и његових девет Југовића, о Марку Краљевићу.
У школи је била позната моја глад за читањем, па су ми девој-чице које су имале кућну библиотеку доносиле књиге. Сећам се
једне од тих девојчица. Звала се Олга Мурдок. Још док смо били у тим првим разредима, отишла је са родитељима да живи у Америци. Њену доброту и пажњу нисам никад заборавила. У ста-
ријим разредима то је била једна од оних најбољих ученица у школи, изузетно паметна. Звала се Станка Бујновић. Она и ма-
ти јој живеле су саме. Отац јој је погинуо у рату. Обе су изгледале као да су из енглеског викторијанског времена. Чврсто затегнуте косе, са раздељком на средини, дебеле наочари и у наизглед
једноставним хаљинама. Када ме је Станка одвела код ње, видела сам праву ”кућну библиотеку”: собу, од пода па до таваница, са витринама пуних књига. Станка ме је упознала са Чарлс Дикенсом, Џејн Остин, сестрама Бронте… А могуће и са Шекспиром и још некима.
Сећам се да ме је учтељица из првог основне, Вера Ићитовић, волела и једном позвала код себе. Седеле смо у дивном врту и причале… После ми је чешљала косу и дала ми неку књижицу и бомбоне на одласку. Имала је сина и кћерку, а била веома лепа и млада. Била је удовица. Син јој је постао веома цењен румски песник, Јован Ићитовић. На жалост, чула сам да је умро пре коју годину. Жао ми је што нисам стигла да поразговарамо о његовој дивној мајци. После сам имала учитељицу Радић која ме ценила. Било је и других учитељица и наставница које су цениле моју склоност ка књизи, али не бих више о томе.
Све су ово драгоцености мога детињства и ране младости. Ку-
ћа нам је, и поред скромног живљења, била топла и пријатна, пу-
на мириса цветова, али и мириса тамјана, уз треперење упаљених свећа о празницима. И мати и бака биле су дубоко побожне и чес-
то би наглас изговарале молитву, а о Божићу обавезно певале ”Рож-
дество Твоје…” и још понешто.
Била сам другачија од своје три сестре. Два брата су дошла 5 и 15 година иза мене. Бејах дете које се вазда усамљивало, вазда скривало по кући или башти иза куће, у жбуњу малина и рибизли. Скривала сам се и на таване, али, ако сам јој заиста треба-ла, мати би ме свугде пронашла. Била је мој вечити цензор за књи-
ге које бих читала. У њеном детињству на селу и сама је била це-њена од учитеља, посебно због талента за цртање. У каснијем до-
бу писала је и песме, највише родољубиве или побожне. Долази-ла нам је у посету у Канаду више пута, све док је физички могла издржати. За време бомбардовања Србије 1999. није хтела у скло-ниште. Остала би у кући и молила се Богу док насиље траје, како ми је причала 2000. године у Руми.
Бошко Обрадовић
Балада о Милутину Чарнојевићу или новобеоградски постмодернистички мит
Одговор на чланак проф. др Александра Јеркова ”Шумадијски мит”, посвећен недавно преминулом српском писцу Данку Поповићу
(НИН, 27. август 2009, стр. 50-51)
Поштовање према свом некадашњем професору и доказ да се нешто и научило требало би поднети управо на један слободно-мислећи и дијалошки начин. То што је др Александар Јерков високо-уважени професор српске књижевности и језика и тумач српске књижевности од великог ауторитета не значи да је свака његова оцена исправна и неупитна. У том смислу, довољно је да се сетимо
великог Скерлића и његових страховитих промашаја у погледу одређених, касније се испоставило величина српске књижевности, попут српске средњовековне књижевности или Диса. Дакле, грешио је много велики Скерлић и уназад и унапред, а нашем уваженом професору Јеркову може да служи на част да га упоре-димо са Скерлићевим значајем, иако и са системом његових погрешних интерпретација.
Наиме, Скерлић није грешио случајно, из неког незнања или површности, јер један такав ум то себи не би дозволио. Скерлић је грешио намерно, из идеолошких, пропагандних и дидактичких разлога. Није желео само да тумачи и оцењује, већ апсолутно вреднује и усмерава српску књижевност у оном правцу који је сматрао најбољим. А никада књижевност није могла да живи пуним плућима ако су јој задавали идеолошке оквире и позивали је на служење одређеној пропагандно-дидактичкој сврси. У његово време то је био позитивизам, доситејевски здрав разум, западна просвећеност и одушевљена вера у прогрес.
Зашто сам се уопште досетио Скерлића у вези са проф. др Јерковим? Из тог разлога што сматрам да се Професор огрешио о Данка Поповића скерлићевски сурово и неистинито, а да се разлог овом чину крије у новим идеолошким интересима и пропа-гандно-дидактичким намерама постмодернизма. У наше време овај идеолошки концепт доводи у питање смисао, значај и кохерентност сваке традиционалне слике света, философије живота и система вредности, подједнако идеолошки задрто и неодступно као Скерлић у своје време, настојећи да докаже да нешто заиста не може да постоји а да има смисао којим себе превазилази. Дакле, по овом учењу, може да постоји само оно што или има више смисаоних значења која се онда међусобно релативизују и потиру, или уопште нема смисла. Време је да се изнова изборимо за деидеологизацију књижевне критике и повратак могућности смисла постојања, свуда – па и у књижевности.
Смрти нема, има само цензура
То да смрти нема не верује само Црњански, већ, не рачунајући постмодернисте, и сви други верујући људи света. Не можемо се сложити да се баш нико није вратио из сенке смрти и о њој посведочио, макар позивајући се на светску литературу и Свете Књиге разних религија, ако не Свете Мошти Православне цркве или сведоке клиничке смрти.
Ако нечија смрт с правом не треба да буде прилика за неумес-не и претеране жалопојке, признања и свечаности, она свакако не сме бити ни повод за неутемељену идеолошку критику њего-вог дела. Посебно ако се ради о књижевнику и књижевном делу који су постали, по Критичаревим речима, ”друштвени, историј-ски и идеолошки знак”.
Лако ћемо се сложити са Професором да је у овом часу најва-жније ново читање самога дела, а не учвршћивање његовог пози-тивног или негативног одјека, посебно пошто се од ових одјека слабије распознаје дело о коме је реч. Али, биће да управо оно за шта се залаже Професор није урадио: није узео да поново прочита ”Књигу о Милутину”, већ је наставио да се бави идеолошким
предрасудама са обе стране. А то што, по Професоровим речима, ове некада изузетно популарне и најтиражније српске књиге више нема у књижарама, што би могло да сугерише да је време трајања тога штива прошло и нова читалачка покољења у њој немају шта да пронађу, могло би се заправо окренути управо у корист Данка Поповића као једног од последњих аутентичних великих српских дисидената.
Право питање и гласи зашто нема ове књиге у књижарама? Зашто је нема у ученичкој лектири? Када смо последњи пут негде прочитали интервју са Данком Поповићем, када видели ТВ емисију о њему, када чули да га је неко од оних који су деценијама седели под његовим чувеним дрветом у дворишту породичне куће у Аранђеловцу уопште питао за мишљење о актуелним дру-штвеним и политичким проблемима? А имало је итекако шта да се чује од овога народног мудраца до последњих дана његовог живота. Али, сада је то потпуно јасно, неко није желео да се чује глас Данка Поповића, да се чује глас државотворне Шумадије, да се чује аутентично и добронамерно опозиционо мишљење, да нове генерације добију Учитеља који није тражио ништа за себе (па чак ни пензију заслужног грађанина и уметника), а све је дао Србији. То није пример који треба да буде познат нашој јавности и Данко Поповић је умро као забрањени мислилац. Испунио је тако своју судбину до краја, без остатка и мане.
А да је било другачије, владајућа српска културна политика прештампала би изнова сва дела Данка Поповића, уврстила га у лектиру, направила о њему документарни филм као о српском великану новијег доба, и онда нека нове генерације процене да ли је време трајања тога штива прошло или у њему имају шта да пронађу? То у овом часу они немају могућност да ураде.
Шумадијска тужбалица
Немамо овде времена, а требало би, позабавити се и другим де-
лима Данка Поповића, као што је дирљива ”Кућа Лукића”, шума-дијска прозна тужбалица о празним српским селима и пуном расејању, написана још 1980, далеко пре великог финала опште срп-
ске дезинтеграције деведесетих година прошлог века. Да се овога пута задржимо само на томе да би заиста изнова требало прочитати ”Књигу о Милутину”. Није у питању, како се обично сматрало и сматра, нити антиратна левичарска поема, нити нови национални еп у прози. Ради се о модерном сказу у коме је испричан један буран и максимално проживљен лични живот и многа колективна страдања и смрти, и који није у идеолошкој већ у исповедној функцији друштвеног самопреиспитивања. Оно право и обавеза који су нам још увек умногоме ускраћени.
Милун Костић
Приказ часописа „Људи говоре” у Дому св. епископа Николаја
Др Радомира Батурана, уредника часописа за књижевност и културу под називом ”Људи говоре” упознао сам августа месеца, пре две године у нашој цркви Св. Саве у Лондону.
Два дана пре нашег упознавања вршена је овде промоција ан-тологије метафизичког српког песништва ”Од Растака до Растка” Да не би било забуне, одмах да напоменем да се овде мисли од Растка Немањића, потоњег Св. Саве, па до међуратног песника Растка Петровића. Тада нисам могао бити присутан промоцији јер сам истога дана ишао у посету хашком осуђенику генералу Радиславу Крстићу у Дарам о чему ћете наћи мој запис у овом броју часописа који вам данас представљамо. Сутрадан смо се срели и разговарали.
Дакле, људи говоре али људи и записују оно што говоре или то неко други за њих чини.
Господин Батуран покреће у Канади часопис где сабира у њему оно што је највредније у књижевности која се данас ствара у Срба ма где живели, од традиционалних текстова до модерних
и постмодерних. Не заборавља он ни прећутану српску књижевност, ни прећутану ни актуелну историју.
Пред нама је данас 4. и 5. број часописа ”Људи говоре” који покрива пролеће и лето ове 2009. године. С обзиром на то да обрађује различите и многе теме, врло је значајан и занимљив. У њему ћете наћи поезију и прозу, есеје и критику, разговоре, језик и писмо, историју, филозофију, уметност, задужбинарство, полемике а наћи ћете и оно шта странци мисле о нама.
Истог дана када сам добио летошњи двоброј часописа ”Људи говоре” добио сам и телеграм да ми је брат умро. Једва сам нашао карту да заобилазним летом стигнем брату на сахрану. Часопис нисам ни отворио, само сам га счепао и убацио у торбу. Бољег саговорника нисам могао имати и у одласку и у повратку на овом тужном путу.
Часопис је садржајно врло богат и често узноси душу ка небеским висинама. Оплемењује мисао али и чува национална обе-лежја тако да не дозвољава да се Србин изгуби у мору новотарија, које желе да нас одвоје од духовног узрастања и патријархалног живота, а које нам намеће Нови светски поредак са жељом да од нас и свих других створи безобличну масу коју ће ставити у ”мелтинг пот” и месити онако како он то сматра да треба чинити. Треба створити, тако мисле они, новог човека али не ни надчо-века ни свечовека већ НЕЧОВЕКА без вере, без нације, без моралних принципа а, најважније им је, без Бога. Да ли нам је сад мало јасније стање у коме се савремени човек па и свет налазе?
Господин Батуран је окупио бројне сараднике, са свих меридијана и свих професија па је и садржина часописа изузетно занимљива, истинита и дубока. Довољно је само једно име као што је име Предрага Драгића Кијука, писца, књижевника и филозофа, чији је чланак ”Уморна цивилизација” објављен у овом броју. Прочитајмо га и замислимо се.
Савремени човек се толико материјализовао да је заборавио на Бога и на душу па би хтео да наметне снагу јаких новцем и влашћу, ако не милом оно силом: бомбама и разарањем. Треба збрисати све што стоји на путу њиховом поретку, тако мисле ти модерни безбожници. Тако они сами мисле али и заборављају да је Неко рекао: ”Без мене не можете ништа чинити”. А тај Неко је сам Господ Христос чије је трпљење велико али не и бесконачно.
Песници су опевали храборст српску за време НАТО агресије па зато прочитајмо и песму ”Бранков мост”. То је песма луде храбрости једног народа. Народа малог по броју али великог по духу. А то баш они хоће да нам затру. Мали смо али им много сметамо. Можда су знајући за то и изручили на нас толико бомби затрованих да би нас нервно разорили и постепено физички уништили. Али не, неће тако бити. Има нешто јаче и од атомске бомбе а то је вера наша у Христа у крст, вера у Правду чија ће победа сигурно бити на крају.
Овај број часописа је посебно интересантан зато што је велики део посвећен Радовану Караџићу под називом ”Радованове вечери” и то од 133. па до 287. стране.
Човек лекар, човек писац и песник, човек који силом прилика постаје и политичар, Радован Караџић, први председник Републике Српске, данас чека суд оних који га нусу разумели, оних
који нису ни хтели да га разумеју и не само њега него ни цео народ пред којим је стајао. Насилници никад нису могли да разумеју јунака који им се испречи на путу па нису ни њега. Једни га куде, други га хвале, једни га срозавају у понор, а други подижу у небо. Ипак, мала је раздаљина да знамо ко је у праву. Најзад, историја ће рећи свој суд о њему и верујемо да ће на крају бити на његовој страни. Радованове вечери у Канади описане у овом часопису о томе најбоље говоре.
Прочитајмо песму ”Радовану несмртном” Катарине Костић.
А потом прочитајмо ”Непролазну песму” песму Радована Караџића ”Дан”, или ”Поносну пјесму” Ранка Радовића или ”Знак против кога се говори” Бошка Обрадовића или ”Писмо ПЕН-у Канаде” др Радомира Батурана или ”Учитељ сутрашњег дана” Тиодора Росића, или песму ”Уочи Васкрса Београд” Андреја Базиловског. Једном речју, читајмо све у овом часопису јер имамо шта читати.
Да више не набрајам чланке и писце, једноставно читатјте и само читајте. Читајте али и памтите јер други хоће ”да нам укра-ду памћење”. Не дај, Боже, то би била највећа крађа у историји једног народа
Има ту и оних чланака који нас много наљуте као људе и као народ, али нас у извесном смислу и разбуде да се не успавамо. Прочитајте чланак Црна фантазија Александра Хемона па ће вам се сва крв узбудити како нитковски олајава једног човека али и цео српски народ и његову историју, поезију и прозу, хришћанску културу и њене темеље. Али зато ће му Ратом Будни одговорити чланком Хемонов Демонов гебелсовски агитпроп. Нека, добро је да је и то ушло у часопис да не мисле они који би хтели да нас успавају да су у томе успели. Жилав је наш народ, жилав и храбар и још у њему има оног исконског, божанског, праведног, људског. Ми још увек знамо да лето и јесен и све време Господ сазда и да је све у власти Његовој а не људској.
Можда се налазимо на ивици понора у који хоће да нас гурну они којима сметамо. Будимо храбри и издржљиви. Подигнимо главе и мисли Богу и Небу. Хватајмо се за сламку јер и она нас може спасити. Имајмо веру у Бога и себе јер ће тако они који нас гурају у понор претрчати и упасти сами у њега, и напунити га, тако да ми ту нећемо више ни имати места. Можда нам је и суђено да увек будемо на ивици понора али и да не пропаднемо све дотле докле се будемо држали за скут хаљине Господње, Његове правде и Његове победе. Горе главу, Народе Српски, па ма где био. Нека наши људи и даље говоре о себи али и о Богу јер тако само можемо заиста остати прави људи. Уосталом све је пролазно, само је Бог вечан. Не сумњајте у то.