Уморна цивилизација

Нема сумње, логорски двадесети век се одликовао распадом мо-
ралних, идеолошких и философских система. ”Осмотрите Запад:
пренакрцан је знањем, бешчашћу и тромошћу… Када је Рим ода-
шиљао своје легије широм света није познавао историју, нити
лекције о сумраку. Наш случај није такав. Какав црни Месија ће
се обрушити на нас“! (Е.М. Сиоран, Силогизми горчине).
Свет није имао снаге ни да се суочи сам са собом после Првог
великог рата (1914-1918), у коме је нашло смрт десет милиона поги-
нулих и десет милиона умрлих од болести и глади, а унесрећено је
било двадесет милиона рањених. Политичка и лихварска похота
је, наиме, ловила час у име демократског тријумфализма: после
две мароканске кризе (1905. и 1911), анексије Босне и Херцеговине
(1908), те италијанско-турског рата (1911) – европски антри-хриш-
ћански Кронос је кренуо на пут без повратка, пут којим су се упу-
тиле Аустро-Угарска и Немачка 1914. године.
Зар је онда чудно што је услед неговане гордости Запад открио
меланхолију као извориште, а перманентну супротност као спасе-
ње? У такву трку универзализације супротности укључиће се и За-
падна црква. Ево прилике да, себе и вас, подсетим на такав пример.
Појавом модернизма, Римокатоличка црква није успела да по-
мири своју мисао са изазовима нове философске, културне, па и по-
литичке стварности. Папа Пије X је својом енцикликом Pascendi
Dominici Gregis (1907) и пописом осуђених ставова  (Lamentabili
Sane Exitu) кренуо у прави рат против модернистичких тенденци-
ја. То је и био разлог што је од свих који су ступали у црквену служ-
бу тражен завет против модернизма. Иако је термин Die Moderne
први пут употребљен у Немачкој осамдесетих година XIX века, мо-
дерна ће означити размеђе векова, али не и тачку германског одлу-
чења од сопствене митологије, па је, уместо ”уметности душе“ мо-
дернистичког погледа на свет, открила политичку похоту и рађа-
ње идеологије Drang nach Osten.
Свет је све више опсесивно откривао моћ политике као судби-
не, па је модернизам, на размеђи векова, бранила једино уметност.
Тај крик против безнадежности, очаја и самозаљубљености саби-
рао је у себи језик унутрашњег бића и бекства од објективизаци-
је и реалног света у субјективну, чак ирационалну, осећајност и
стваралачки индивидуализам. Насупрот томе, охоли дух полити-
ке пленио је страст и мисао и интелектуално одушевљење тиран-
ским и етноцентричним. Није ли управо таква опредељеност пре-
расла у осећај привлачности према ауторитарној моћи, тако јасно
уоченој код Фројда (који се, одушевљен Аустро-Угарском, 1914 го-
дине залагао за кажњавање ”дрских Срба“), а свеобухватно изра-
женој код Хајдегера? Овај проминентни философ XX века није
крио своју приврженост нацизму. Од 1931. широм Немачке држи
пропагандна предавања ”која је завршавао обавезним: Heil Hitler!“
У исто време, протестантска предодређеност и Калвиново иза-
браништво утемељују пут ”светом секуларизму“, баш као што су
француски просветитељи (Волтер и Турго) били убеђени да про-
грес почива на људском уму и да само он, а не истина историј-ског
хришћанства, јесте основа бољег и будућег друштва Просветите-
љи, попут свештеника Malthusa, чак имају решење да се пренасеље-
ни свет сведе разумној демографији уз помоћ метода у које спадају
глад, куга и рат (Томас Малтус, Есеј о принципу популације).
Оно шта је, уствари, обећавала ова брутална утопија и то што
су биле њене последице, Токвил је јасно дефинисао: ”Овај страст-
вени идеализам постајао је… заправо нова религија… Верске ин-
ституције и цео државни систем бачени су у исти котао претапа-
ња, а резултат тога постали су потпуно збуњени људи“ (Alexis de
Tocquevi l le). Последично, европоцентрични свет се кретао ка новој
утопијској идеји, аријевцима и новом човеку и ко зна којој по реду
реформацији, загубивши хришћанску философију живота.
Заокупљени новим читањем хришћанства, па тако и темом о
Исусу историје и Исусу вере, немачки философи и теoлози се пос-
већенички враћају делима ”образованог филистра“ из XIX века,
Штрауса (David Friedrich Strauss), који је хришћанском свету пору-
чивао: ”Резултатима досадашњих истраживања, како се чини,
уништен је највећи и најважнији део онога што хришћанин веру-
је о свом Исусу, ускраћена су му свa охрабрења која црпе из тога
веровања, одузете су му све утехе“. У XX веку место корифеја и
арбитра реконструисане Библије, као и зналца који је пресудно
утицао на америчку ”хришћанску мисао“, задобиће немачки про-
тестант Бултман (Rudolf Bultmann), теолог и истраживач Библије.
Уочи Другог светског рата не само да се теоретичари хриш-
ћанства нису занимали заветном идејом о светињи живота већ
су сву своју ерудицију уложили, попут Бултмана, у опсесивно ”де-
митологизовање“ Библије. Научни свет опседнуст модом рекон-
струисања и демитологизовања хришћанства, управо из тог раз-
лога и није марио за смисао, дар, сврху и тајну живота, а посеб-
но не за идеје св. Јована Златоустог (око 350-407) који биће и свет
није сагледавао као појаве препуштене случају (”Рећи да је све
што постоји настало из постојеће материје и не признавати да
је Творац све твари створио ни из чега знак је крајње умне по-
ремећености“). Можда је то и био разлог што су нихилизам над-
сводили тријумфализам и прагматизам.

* * *
Трансформација идеје да Бог није свемогућ оформила је ”културу
геноцида“. Тако је 26. априла 1937. немачка легија Кондор униш-
тила Гернику, шпанско село у Баскији, које није имало никакав