Фалсификати оригинала

II
Иако се уобичајило, не само да се чита између редова – чему смо
деценијама учени, већ и да свако свој лични текст (и контекст)
уписује у оригинални текст, мењајући и садржај и смисао прво-
битног текста, не пристајем да се у мој текст учитава оно чега нема.
А нема: ниједне речи осуде људи који су из ових или оних раз-
лога, било када, отишли из земље, домовине, пребивалишта, како
год је (их) звали и осећали. Рекох ли: Напустити земљу из било
ког разлога (економског, политичког, приватног) легитимно је пра-
во избора. Имам, дакле, разумевања за све отишле (пријатеље, зна-
не, и незнане) осим за оне који “клевећу и лажу”. Осврћући се на
Београд и пљују, само муке своје грлећи као да је свако од њих ни-
ко други до праведни Јов.
Имам разумевања (и симпатија) и за све оне који су с правом
дезертирали ’91/’92. као и за оне младе, образоване људе, чији је
одлазак доживљен као “одливање мозгова”, сматрајући да је пош-
тено (тако написах) што жале само за буреком или мамином сар-
мом, јер земља, која их је пустила да оду, не дајући им никакву
шансу, није заслужила боље сећање.
Када написах, да је остало до дана-данашњег да се под дијас-
пором подразумева некакав полуписмен свет хтела сам да ука-
жем на предрасуду која постоји о дијаспори, а не да је тако ква-
лификујем. Поготову не другу и трећу генерацију наших исеље-
ника. Ипак, деведесете су Србији донеле већински интелектуалну
емиграцију (и то написах).
Моја намера није била да све емигранте стрпам у један кош,
или не дај боже у гето (како ми приписује мој лични ревносни чи-
талац-ухода, Б. Л.), о томе говори и мој покушај класификације
који нужно уопштава, занемарујући појединачне, различите суд-
бине. Блиставе и мање блиставе. Те тако изван овог контекста ос-
тадоше и достојанствене биографије Слободана Јовановића, Мило-
ша Црњанског, Десимира Тошића, Чарлса Симића, и многих других.
Моја амбиција и није била да се бавим социолошком анали-
зом наше емиграције, није ми намера да пишем њихову историју,
претпостављам да има позванијих. То је био само један ауторски
поглед који никако не искључује друкчија сведочења, и друге по-
гледе на ову комплексну тему, очигледно осетљиву, болну, и поврх
свега, табуизирану.
Жалим зато што је мој текст изазвао толико незадовољства,
жучи, и неразумевања. Као што жалим што је “Политика” дозво-
лила да са њених онлајн страница против мене води кампању чо-
век непоузданог идентитета (будући да се увек представља дру-
гим именом, али садржај његових рекција је већ одавно препоз-
натљив), те му се још уступа и простор у новинама.
За ову јавну прилику та се персона преоблачи у тогу профе-
сора – наше културе и језика на катедри за оријенталистику (!)
у Паризу, навлачи кринку хуманисте, либерала, следбеника про-
светитељских идеја и космополите, пропуштајући да свом про-
филу дода и своја песничка (не)достигнућа. Овакав мимикријски
профил може бити и друкчије дијагностициран, али ја не бих да
се њиме бавим, будући да топоними које у тексту Б. Л. користи (ек-
спонент, преки судови из Београда, Брозово устројство садашње
Србије и сл.) припадају одређеном типу мишљења са којим не бих
да водим дијалог.
Песникиња

КОМЕНТАРИ КОРИСНИКА:
Емигранткиња, 07/12/2011, 23:53
Поштована госпођо Лазић, и ја сам прочитала Ваш претходни
чланак и била сам веома узбуђена због неких Ваших констатација
које Ви сада овде покушавате да исправите. Дуго одсутна из пос-
тојбине Србије, примећујем често како су наши људи у матици ја-
ко осетљиви и да се стално нешто бране чак и када их нико не на-
пада. Питам се сада зашто та иста осетљивост није дозвољена на-
ма у емиграцији? Зашто!? Да ли сте Ви икада разговарали са еми-
грантима, овим или оним, па да можете о њима да пишете? Надам
се да грешим, али ми се учинило да се Ви лично обрачунавате са
неким из емограције што Ви то и доказујете сада овим правдањем
при којем се јасно обрачунавате са неким ко је коментарисао ваш
чланак. Мудрије би било да сте ћутали макар сада када сте “испе-
вали” оно што сте “испевали”, а могли бисте и да нас у емиграцији
оставите на миру када већ не знате због чега смо отишли и шта
смо све доживљавали и доживљавамо још увек у нашој назови
Матици. Захваљујем цењеној Политици на простору.

Гугл лузер, 08/12/2011, 09:23
Хм …Ево ја на гугл-у нађох доста тога о (Б. Л. из Париза) Борису
Лазићу, аутору поменутог текста. Кључне речи за претрагу су ми
биле “борис лазиц парис”. Ако је реч о истом човеку, онда не само
да се не прикрива и не претвара да је нешто друго, него вам је и
колега, песник и преводилац са српског на француски. Уз његово
име често искаче и реч “Сорбона”...

Гастарбајтер Т, 08/12/2011, 10:27
Уважена госпођо,
Можда сте ви потпуно недужни нападнути од многих емиграна-
та, али бих ја рекао да сте неким својим реченицама у тексту иза-
звали такве реакције. Сад сте дали нека појашњења, а рекао бих и
исправке. Међутим, главни проблем није у вама и у вашем текс-