Без српског становишта и српске културне политике срљамо у самопорицање и нестајање

Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго издање), “Орфеј”,
Нови Сад, 2012.

“Љубав је космичко зрачење”
Мартин Бубер

1. Самопорицањe код Срба
У сваком послу гаранција успеха јесте љубав и промишљеност
са којом приступамо том послу. А креативни рад у култури свог
народа, без љубави и према том народу и према његовој култури,
без јасно утврђене нациооналне политика – странпутица је којом
незадрживо срљамо у самопорицање и нестајање.
Самопорицање је феномен свесног одрицања од сопствене су-
штине; настојање у свести и у поступцима да се побегне од себе са-
мог: од своје традиције, вере, нације, културе, језика и писма; поку-
шај да се постане неко други. То уман човек не чини, него се труди
да што свестраније и што дубље спозна своју суштину, да је наоб-
рази, надгради, оплемени вером, љубављу, васпитањем и лепим
понашањем и утврди се у њој са високим осећајем за етику, истину
и правду да би могао природно, без лажи у грудима, да се понаша
и дела. Истовремено, самопорицање је и оно што нам сопствена
свест казује о вредностима наше суштине. Самопорицатељ опе-
рише сасвим супротним вредносним категоријама.
Овај феномен присутан је у појединачном и индивидуалном
чину сваког човека. И апостоли, каснији јеванђелисти Христови,
самопорицали су и себе и своје и Христово учење, само да би главу
сачували од јудејских и римских прогонитеља. Самопорицањем
су настале и све светске религије и све њихове секте. И револуције
су саздане на самопорицању и вештом манипулисању масама.
На другој страни, пуно је појединачних случајева индивидуа,
али и група и колективитета да су људи умирали од глади, уми-
рала су им деца од глади, набијали су их на колац, бацали их у
јаме, гасне коморе, животни век су проводили у збеговима, читав
народ бежао је у туђе државе, али се нису самопорекли. У српском
народу и превише је таквих дешавања кроз историју.
Самопорицање на нивоу појединца, групе и мањих колекти-
витета, која су мотивисана егзистенцијалним поривима, личним
интересима, идеологијама, еснафом и ситним ћаром, профитаби-
лна су на кратко, али кваре морал и карактер и појединца и групе и
народа. Али када је самопорицање уграђено у друштвени систем,
његову идеологију и државну политику и идеологије нових класа,
нових светских поредака и револуција у име фамозног прогреса,
демократије, благостања, оно прераста у државну идеологију која
злоупотребљава човека, његове индивидуалне вредности и права,
ментатлитет, чак и ментално и физичко здравље. Оно дроби на-
ције и народе и њихову традицију, културу, аутентичност. Све
империје и друге колонијалне силе, јаком пропагандом, безоч-
ним лажима, комбинацијом економске надмоћи и војне силе, по-
робљавале су читаве народе, потконтиненте и континенте. Тако
поробљеним народима, дозирањем тираније и лукавом админи-
страцијом колонијалне управе, уценама, политичким и диктатор-
ским законима, наметањем језика, писма, школског система, раз-
вијали су дух самопорицања у поробљеним народима и земљама.
Мењали су им не само језик и писмо, него и топониме њихових
села, регија, градова и улица. Отуда данас имамо Виндзор, Лондон,
Кембриџ, Викторију – и у Енглеској, али и у Канади, САД и Аус-
тралији, а колонијални енглески језик трансформисао се у неоко-
лонијализам светских размера у виду међународне дипломатије,
мултинационалних корпорација, привреде, трговине, туриз-
ма, мас-медија, школства, културе, технике. Све је дозвољено и
упрегнуто у остваривање државног плана империје “евроатлант-
ских асоцијација”.
Поробљивачки ратови и идеологије млели су српски народ и
његове територије од памтивека. Нашавши се на међи Истока и
Запада, тромеђи три континента, три расе и три светске религије,
у свим великим сеобама народа, нарочито кавкаских, пројахива-
ле су хорде српским Бал-ханом, пловиле галије Панонским мо-
рем и пловним српским рекама на све четири стране света, не са-
мо Аргонаути са златним руном, него и закрвављени римски,
византијски, азијатски, монголски, угарски и германски ратни-
ци. После отапања леда, зелена Европа била је Мисир за азијатске
народе. А кад Азија путује, однесе све на копитима коња, камила,
бивола, коза и оваца и врховима стрела на крв навиклих ловаца.
Хуни, Авари, Феничани, Монголи, Келти, Гали, Римљани, Визан-
тијци, Грци, Турци, Германи, Угри – уништавали су балканска
племена. А Срби су били најбројније балканско племе на просто-
ру од Балтика до Јадрана, Јона и Егеја. Пре грчког и словенског
писма имали су винчанско писмо, винчанску културу око три
Мораве; пантеон словенских богова на острву Рујан у Балтичком
мору, недалеко од Копенхагена; градове: Сирмијум, Винчу, Гам-
зиград, Наисус; дали су шест императора Римској Империји.
Ратнички и номадски народи Азије, који ће населити Европу,
рушили су и односили све са земаља Срба, а доносили смрт,
пустош и глад. А онда су дошле војнички организоване имепери-
је: Рим, Византија, Отоманска Турска, Млетачка, Франачка (Гер-
манско царство), Аустро-Угарска, Немачка, Америка. Оне ће не
само порећи Србе, него ће их и уништити до свођења на расцеп-
кане енклаве (колоније) унутар њихових царстава. Од балтичке
и пруске Сервие остаће само 5000 Лужичких Срба, од панон-
ских још мање сентандрејских Срба, нешто више темишварских
Срба. А балкански Срби ће тенденциозно вечито бити држани
разбијени у славонске, далматинске, босанске, херцеговачке, зет-
ске, косовске, метохијске, рашке, моравске, шумадијске и војво-
ђанске Србе.
Највеће самопорицање народа одиграло се преласком много-
божаца у једнобожце. Тако је од велике античке грчке културе и
науке, Грцима хришћанима остало само име; од велике персијске
културе, крв и тле фундаменталистичког ислама у Ирану; од
александријске библиотеке и староегипатске културе и науке,
ханџари и куршуми “муслиманске браће” који истребљују и децу
и учитеље хришћане у долини Нила; од велике западноевропске
културе, од Петрарке, преко Шекспира, Игоа и Гетеа, до Баха, Ре-
марка и Пруста – великана италијанске, француске и енглеске
културе – остао је брлог бриселске администрације и лондонске
и минхенске берзе.
Код Срба се и смена многобоштва једнобожјем одвијала рас-
полућено. Са запада су их покрштавали латински и германски
мисионари, а са југа и истока покрштавали су их Византијци на
грчкој варијанти словенског језика и писма. Пропашћу Византије
(за коју је заслужнија од Турака латинска Европа), Срби су пали у
ропство трију царевина: отоманске, млетачке и аутоугарске, које
су имале дворске комисије за самопорицање Срба и удаљавање
што више српских крајина једних од других да би данас од једин-
ственог српства направили 4 нације и од јединственог српског
језика направили четири језика.
По раздвајању хришћанства у две велике фракције, католичку,
са духовним центром у Риму, и православну, са духовним цен-
тром у Цариграду, настала је међу њима отворена борба за пре-
власт. У томе се посебно истицала католичка фракција. Створи-
ла је и засебну католичку државу – Ватикан - усред Рима, која и
данас траје и активно делује. Мисију самопорицања и разбијања
Срба у суседству и других словенских народа мало даље, Ватикан
је наставио плански, организовањем конкордата (тимова учених
бискупа) за сваку православну државу. Својим красташким по-
ходима Ватикан помаже и војнички да Османлије у експанзији
разоре Византију и српско царство. Тзв. “Крсташке ратове” води
хришћанска Европа тамобош да ослободи Христов гроб од Исма-
илћана, а практично су се доказали као савез који ће заузети Ца-
риград и на територији Византије направити латинско царство.
Тиме су завршили пола посла за надирање војнички чврсто ор-
ганизоване отоманске Турске, која ће покорити и византијско
и српско царство и држати у ропству пола миленијума цео југо-
источни део хришћанске Европе. Да је било искрене намере и
хришћанске љубави у Западној Европи, грчки, српски и бугарски
народ не би ни пали, ни остали у вековном ропству под Турцима.
Далеко пре би били ослобођени да европске државе нису блиско
сарађивале са Турском на штету поробљених народа.
А брутална, фанатизована исламска империја, потпомогнута
језуитско-католичком мржњом према православцима, прогре-